petak, 16.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:14

Miris iz pedeset osme

Autor: Budo Novovićnedelja, 16.10.2011. u 22:00
Аутор књиге о озраченим атомистима: др Горан Милашиновић (Фото Б. Нововић)

Valjevo – Na jučerašnji dan 15. oktobra 1958. godine u Institutu za nuklearnu energiju u Vinči, dogodio se akcident tokom kojeg je šest mladih naučnih saradnika ozračeno. Tog oktobarskog dana vršili su eksperiment na nuklearnom reaktoru čije rezultate je jedan od studenata trebalo da koristi za svoj diplomski rad. Međutim, njihove naučne ambicije za tren su pale u vodu , jer je trebalo spasavati goli život. Utvrđeno je da su ozračeni. Mesto nade bio je Pariz, odnosno tamošnja bolnica „Kiri”.

Ovo je siže dokumentarno-romansirane knjige „Rascepi” dr Gorana Milašinovića, koju su krajem septembra izdali „Stubovi kulture” a ista prekjuče promovisana u Gradskoj biblioteci u Valjevu. Događaj kojim se bavi knjiga upamćen je, ali o čemu javnost i dalje nedovoljno zna, i po tome što su ozračeni jugoslovenski atomisti starosti od 24 do 26 godina: Rosanda Dangubić, Života Vranić, Radojko Maksić, Draško Grujić i Stijepo Hajduković, bili su prvi pacijenti u svetu kojima je izvršena transplantacija koštane srži što je bio u to vreme svojevrsni medicinski izazov. Izuzimajući Vranića svi su preživeli dok šesti atomista nije podvrgnut transplantaciji zbog male količine ozračenja. Ono što dodatno, a možda i najviše fascinira, jeste podatak da su svi donatori bili Francuzi: Remon Kastajne, Marsel Pabijom, Alber Biron, dr Leon Švarcenberg a svoju srž je Odet Dragi, majka četvoro dece, dala Rosandi Dangubić.

Inače, kobnog dana mladi naučnici, dok su bili u tragalačkom zanosu, iznenada su osetili jak miris ozona. Dok su proveravali odakle dopire prošlo je 10 minuta što je bilo predugo izlaganje i prekomerno ozračenje. Zahvaljujući ličnim vezama direktora Instituta dr Pavla Savića, ozračeni su prebačeni u parisku bolnicu „Kiri”. Osim kratke informacije koju je preneo Tanjug ceo slučaj brzo je obavijen velom ćutanja. U to posleratno vreme i zaoštrenih blokovskih odnosa i o takvim događajima nije bilo zgodno previše govoriti. Zid ćutanja bio je dodatno pojačan, jer je u međuvremenu državna komisija sa direktorom Instituta na čelu utvrdila da je do ozračenja došlo nepažnjom i nedisciplinom učesnika eksperimenta. Osnov za knjigu, kaže dr Milašinović, bio je dnevnik dr Vase Jankovića, specijaliste u Centru za profesionalne bolesti u Beogradu, koji je od prvog dana bdeo nad ozračenim atomistima. Imao je, kaže, i sreće da nakratko dobije u ruke i dnevnik jednog od ozračenih koji je prilikom raspremanja Vinče, pronađen u nekom od zabačenih sefova.

– Najveća moja dilema bila je koliko je bolest privatna stvar i da li o njoj pisati. Međutim, shvatio sam da postoji trenutak kada ta linije nestaje kao što je činjenica da se u bolnici „Kiri” vrši prvi put u istoriji medicine transplantacija koštane srži i da su pacijenti ozračeni atomisti iz Jugoslavije. Isto tako sama pomisao da neko bez ikakvog interesa dobrovoljno i isključivo humanih pobuda daje nepoznatim ljudima deo svog tela, uz prethodno upozorenje lekara da oni čak, zbog izlaganja takvom zahvatu mogu i da umru, izaziva zastrašujući ali i zadivljujući osećaj. Mislim, da bi se danas nešto slično teško moglo dogoditi uz sva uvažavanja onih koji su donirali svoje organe i koji se od njih uzimaju posle iznenadne smrti. Zbog toga moja knjiga uz dokumentarističku liniju koja prati događaj istovremeno predstavlja i jednu vrstu pobune protiv liberalnog sistema života, u kojem se gubi svaki osećaj za humanost, poštovanje, podršku i nesebičnost među ljudima. Isto tako ova knjiga je i dubok naklon, kada to zvanično nikada nije učinila država Jugoslavija, senima francuskih građana, odnosno davalaca koštane srži od kojih je poslednji Odet Dragi prošle godine preminula – kaže dr Milašinović uz podsećanje da je lečenje atomista u Parizu, uz sve lične dramaturgije, nadanja i podrške potrajalo puna četiri meseca. Po povratku u zemlju svi su nastavili sa radom u Vinči ili u naučnim institutima u Beogradu. Rosanda Ristić-Dangubić se, štaviše, nekoliko godina posle lečenja porodila i na svet donela zdravu žensku bebu. Ona i dr Radojko Maksić, još su u životu.

Ivan Radosavljević, urednik u Stubovima kulture” kaže da je pun pogodak što se za ovaj događaj zainteresovao vrhunski srpski lekar, kardiolog, humanista i suptilnih manira pisac koji ga je na upečatljiv način u dokumentarističko-romanesknoj formi sačuvao od zaborava. Sa propratnim esejističkim beleškama i nastupima, Radosavljević očekuje da će knjiga o ozračenim atomistima iz Vinče, odnosno mirisu ozona iz 1958. godine pored čitalaca vrlo brzo biti i predmet interesovanja filmadžija.


Komentari8
b1073
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sale Lancevic
"њихове научне амбиције за трен су пале у воду" - nepismeni novinar je verovatno hteo da kaze da su U TRENU pale u vodu. Ovako ispada da su samo jedan tren probavile "u vodi".
Drinka Ivanovic
Nemam veze sa medicinom, knjigovodja sam po zanimanju.Nisam imala nekih vecih zdravstvenih problema. Jako cenim profesiju lekara, sigurno cu kupiti knjigu koju je ovaj cenjeni doktor napisao.
Miodrag M. D.
Имао сам, стицајeм околности, прику (и част!) да сe срeтнeм са двe особe - добровољних давалаца костнe сржи нашим озрачeним 'винчанцима'. Као студeнти 9.-ог сeмeстра EТФ, Отсeка за Тeлeкомуникацијe и Eлeктронику ишли смо 1959 г. на стручну eкскурзију у нeколико Eропских зeмаља. Заршили смо посeтом главнe поштe у Брисeлу. Повратак јe био прeко Париза. Мој колeга Ристић, тада вeћ супруг Росандин, икористио јe то да посeти М-мe Драги. Срeли смо сe и са М. Кастањe-ом и њeговом породицом. За тe људe бих, данашњим 'рeчником' могао да кажeм да су били "нeнормално нормални људи"....
RaDe J
A sta je to "akcident" ????????
Bozic Australija
Cestitam kolegi Goranu Milasinovicu na pisanju o ovoj delikatnoj temi. Atomski vek je bio jos u svome zacetku ,davne 1950tih . Te 1958 sam se nasao u Parizu kao ilegalni izbeglica iz Jugoslavije posto sam peske presao preko Alpi.Na ulici sam se slucajnio sreo sa jednim poznanikom koji je kao inzinjer elektronike radio u Vinci i bio je u poseti svojim kolegama. Od njega sam i saznao za tragediju.To me donekle ohrabrilo da kasnije kao pisac krenem "tragom atoma" da saznam da li je atom blagoslov ili bauk nasega vremena. Ovde u Australiji gde sam se 1960 naselio kao izbeglica Englezi su izvrsili 12 nuklearnih proba na poligonu u pistinjama Centralne Australije ( velicine kao nekadasnja Juggoslavija ). Zrtve od tih proba bile su katastrofalne mada se o tome nije pisao ,kao ni onom slucaju u Vinci .Jedan hrabri Australski naucnik tog vremena Hedley Morston je zapisao u strucnoj literaturi :"Englezi su resenui da zrtvuju narod Australije za njihovu atomsku dobrobit ".

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja