Velika Britanija se danas suočava sa najvećim štrajkom zaposlenih u javnom sektoru u poslednjih 30 godina. Razlog su mere štednje koje propagira kabinet Dejvida Kamerona, a posebno odredbe po kojima se produžava starosna granica za odlazak u penziju uz istovremeno veće izdvajanje za penzioni fond u toku radnog veka. Budući da je veliki odziv izvestan, od štrajka se očekuje i da pokaže kakva je snaga ostrvskog radničkog i sindikalnog pokreta i koliki su njegovi kapaciteti da se izbori za prava radnika.

Očekuje se zatvaranje na hiljade škola, haos na lukama i aerodromima, a deo pomoćnog diplomatskog osoblja je povučen u zemlju kako bi u slučaju potrebe bili angažovani na mestima službenika u imigracionim centrima.

„Sad je stvarno dosta. Opljačkani smo. Već dve godine nije bilo povećanja plata, a sad i ova odredba o penzionom sistemu”, poručuju ogorčeni radnici.

Policijska službenica iz Velsa Nikol Gudvin za Rojters kaže da nema drugog izbora nego da se pridruži generalnom štrajku. „Prema predlogu Kameronove vlade, svakog meseca ću plaćati dodatnih 68 funti za penziono osiguranje, što je prevedeno u realne troškove kao pun rezervoar benzina. Takve ideje su nefer i zbog njih sam besna.”

Ulje na vatru dolila je vest da su top-menadžeri iz 100 najjačih britanskih firmi, od kojih su neki baš iz javnog sektora, dobili povišice od 49 odsto. U takvom scenariju dodatni nameti znatno slabije plaćenim službenicima izgledaju još besmislenije.

Vlada osuđuje štrajk i smatra da bi zbog njegovog održavanja moglo doći do gubitka poslova, a zaustavljanje procesa rada bi, kažu, dovelo do gubitka pola milijarde funti. Ovakvu računicu sindikati odbacuju kao „fantaziju”.

Dosad je Britaniji manje-više polazilo za rukom da izbegne velike štrajkove zbog mera štednje koji su potresali ostale evropske zemlje, naročito Grčku, Francusku, Portugaliju, Dansku...

Današnji štrajk podseća mnoge na zlatno doba ostrvskog radničkog pokreta i čuvenu „zimu nezadovoljstva” 1978–1979. Takva poređenja su ipak preterana, pogotovo kada se ima u vidu da u ovom štrajku ne učestvuju zaposleni u privatnom sektoru.

Kakav će biti efekat današnjeg štrajka na sudbinu britanskih radnika, postoje oprečna mišljenja. Čini se da ipak prevagu odnose skeptici, jer je jednodnevni ili bilo kakav nesistematizovani protest previše kratkog daha da bi se rešili nagomilani problemi.

Velika Britanija još od vremena Margaret Tačer ima jedan od najrestriktivnijih zakona o štrajkovima, što bi dodatno moglo obeshrabriti radnike za dalje borbe. I samo članstvo u sindikatima je u proteklih par decenija drastično opalo – sa 56 odsto 1980. godine spustilo se poslednjih nekoliko godina na jedva nešto više od četvrtine.

D. Vukotić