ponedeljak, 22.07.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:10

Mogli smo biti malo nežniji

Autor: B. G. Trebješaninsreda, 07.12.2011. u 22:00
Наум Пановски (Фото Т. Јањић)

Ako me pitate o Beogradu biću jako sentimentalan: Beograd je moja kuća. Volim ovaj grad jer me je naučio svemu i zato mu se sa radošću vraćam. Odavde sam krenuo u profesionalni, društveni život, ostvario se kao humano biće, spoznao čari boemskog života u kafani „Kolarac”, na dorćolskim ulicama, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Kad stanem na ugao ulica Kneza Miloša i Nemanjine nije mi lako. Beograd je prošao kroz težak period što se odražava i na ljude. Sada je pitanje kako izlečiti te rane... kaže profesor Naum Panovski koji ne krije radost što posle 20 godina pauze boravi u Beogradu.

Nedavno je ovaj ugledni američki profesor koji već 25 godina živi i radi u Vašingtonu imao  više interesantnih predavanja na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na kojem je pre gotovo tri decenije i sam stekao rediteljsku diplomu, u klasi profesora Miroslava Belovića. Nešto kasnije magistrirao je kod profesorke Mirjane Miočinović, a doktorirao u Teksasu, kod profesora Roberta Korigana, osnivača najznačajnijih pozorišnih škola u Americi gde je Panovski najpre boravio kao stipendista Fulbrajtove fondacije.

Rođeni Skopljanac, reditelj Naum Panovski je autor nekoliko knjiga o pozorištu, mnogobrojnih pozorišnih predstava, scenarija i adaptacija, teatarskih tekstova, eseja. U proteklom periodu, isto tako radio je, kako kaže, u četiri-pet religioznih sredina, predavao na sedam jezika.... Trenutno predaje na nekoliko univerziteta u Americi, a u poslednje vreme, sada već u svojstvu Fulbrajtovog profesora drži predavanja studentima pozorišne umetnosti u Skoplju.

–Godinama se družim sa Mirom Furlan koja najčešće igra u mojim američkim predstavama, ali i sa Slobodanom Šnajderom čija dela sam režirao sa posebnom inspiracijom. Žao mi je, isto tako, što nisam radio sa Filipom Davidom. On je sjajan autor. Mnogo sam pisao o njegovim delima i što je zanimljivo Beograd i Srbija ne poznaju njegove dramske tekstove. Kada sam pitao neke prijatelje u Beogradu zašto ne rade njegov dramski tekst „Brod ludaka”, odgovorili su mi da nisu znali da ga je Filip napisao, kaže Panovski i dodaje:

– O balkanskim nedoumicama govorio sam u svojim predstavama. U Teksasu sam, pored ostalog, postavio predstavu „Sarajevo” po tekstu Gorana Stefanovskog u vreme haosa 1995. godine. Mislim da nije trebalo da nam se dogodi što nam se dogodilo. Mogli smo biti malo nežniji, malo bolji prema sebi samima. Srbija je u prethodnom periodu bila prilično izolovana, samim tim i komunikacija je bila ograničena. Zato je moj susret sa beogradskim prijateljima posle toliko vremena bujao emocijama. Kako sam se srdačno zagrlio sa Nenadom Prokićem, Gordanom Marić, Vladom Jeftovićem i drugim prijateljima.

Sa Naumom Panovskim smo razgovarali u pauzi između dva predavanja. Iznenadio nas je energijom, spontanošću, neposrednošću...

–U poslednjih desetak godina sam mnogo naučio i još uvek učim, recimo, od srednjoškolaca. A čemu učim svoje studente? Da je najbitnije da prvo razumemo jedni druge kao ljudi, zatim moramo da slušamo jedni druge. Mnogo volimo da držimo duge, iscrpljujuće monologe. Puni smo sebe, narcisoidnosti. Imamo izražen ego. Puno je velikih riba u maloj bari, a mi ne vodimo dijalog. Ne moramo da se složimo, ali moramo da se poštujemo i da čujemo šta drugi imaju da kažu. Sa druge strane, svet je danas toliko isprepletan preko Interneta i on-lajn komunikacija da smo jednostavno upućeni jedni na druge, i kada se ne slažemo i kada smo drugačiji. Moramo da naučimo da sagledamo drugoga, da bismo spoznali sebe. Žao mi je, a to se vidi i u dramama Milene Marković, što je ovde ne znam već koliko generacija odraslo i provelo najlepše godine života izolovano, bez uvida šta se događa u svetu. Ta zatvorenost je stvorila sasvim drugačiju sliku, drugačiji jezik izražavanja. Smatram da je to osiromašilo horizont gledanja. Uz sve to, i dalje sam čvrsto uveren da ovde ima velikog potencijala, talenta i znanja. Ali tom talentu treba dati prostor da se izrazi i iskaže. Nažalost, moram da primetim, da smo, mi ovde na Balkanu okrenuti sebi u jednom narcisoidnom samodestruktivizmu.


Komentari0
ffc6c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja