utorak, 22.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 12.01.2012. u 22:00 Radoš Bajić

Da ne čuje zlo

Na treći dan Božića, za Svetog Stevana znao sam da će da me zapadne da idem negde na slavu. Zato sam se ceo dan varkao i nisam ništa ni jeo…Kad beše pred veče, ovi moji zadžakaše u kujne, treba da se ide kod kumova preko Morave, treba kod pašenoga u Milutovac, treba kod Đorića u donju malu…Nismo mi nikaki rod, nego ostalo to tako od starine, dolaze oni kod nas, i mi idemo kod nji. Ja velim, da prekratimo to… al ovi moji vele, kažu – neka, nemo, da nas ne bije rezil… Te se ja podmijem malo, obučem stajaće odelo, svratim u prodavnicu i kupim kako dolikuje, mirišljav sapun, šećer u kocke, sto grama kafe, ratluk i dve čokoladice za detinju radost – i otidnem, u Đoriće…

Tamo, neću da kažem, dočekali me domaćinski. Založili kube u gostinske sobe, metnuli me blizu čela sovre, na minderluk sa šarenim čergama, posluženja kaka ti duša voli... i sve kako je Bog reko. Al, zađavola, preko puta mene sede jedno čovečište, onako omanji čovek, dežmekast, nabijen, malo proćelav al ima velike zulufe kao nekad što su se nosili…Kako je obučen u šajkano odelo, sa šarenim trikovom od vune, reko bi da je neki planinac… Ne znam kuj je taj čovek i kaki im je rod, kod Đorića dolazim godinama na Svetog Stevana – nikad pre ga nisam opazio… Kad sam izlazio po radi sebe, rekoše mi da im je to familija iz ujčevine, iz nekog sela prema Glediću, da je došo peške preko ljubostinjske šume, da se niko nije nadao da će da dođe, da se samo udubio ispred kuće – i oni ga metnuše da sedi preko puta mene… Viđao sam ja svašta u mojem veku – al ovako nešto nisam vido… Mislim, ja mogu da pojem kodžo, kad ja ručam to nema trte mrte – al ovaj iz ujčevine sa zulufima – baca čovek ki u dreš… Pojede čovek sve ispred sebe, ja sam morao da ustajem da ubodem viljuškom parče mesa zato što Đorići retko postavljali…Jede bre čovek, jede, pljeska, zbiva, gnjeca, žvaće, ispod ušiju mu se čuje samo četvrtak, četvrtak…pa gde mu ono staje, pitao sam se celo veče…A tek kako pije, smlati pet-šest vrućih rakija dok si reko piksla, pa kad udari na vino…samo ga prevrće i sipa ga u gušu, ki niz oluk…

Ne znam tačno gde i kada sam čuo ovu slavsku priču. Dugo je nosim u svom pamćenju kao amajliju lepote i bezazlenosti naroda kome pripadam. U duhu najlepše osobenosti narodnog govora i tradicionalnog pripovedanja koje ne bi promaklo ni našem dobrom Vuku Karadžiću – pričalo se, kudilo i hvalilo – kako je ko prošao na slavi, kako je koga koji domaćin ugostio, šta se jelo, šta se pilo, kakve su se pesme pevale do kasno u noć, ko je ostao da konači, a ko se dobro zagrejan od vina kao utvara u tmini lagano vraćao kući, pa sa prepunim stomakom zastajao uz plot, da se izdiše i odmori, i da oslušne tajanstveni mir prohladne zimske noći…

U osvrtu na tradiciju i baštinu Srba slava je imala nemerljiv istorijski značaj za socijalni, kulturni i nacionalni opstanak pravoslavnog naroda na jugoistočnom bedemu hrišćanstva. Jesmo li zbilja samo mi Srbi mnogo vekova unazad udarali srednjim prstom po stolu dok smo za slavskom trpezom obeležavali krsnu slavu koju nam gle čuda – ni turske dahije nisu branile? Jesu li uistinu naši preci tako stvarali buku, da Turci ne čuju dok su šapatom jedan drugome saopštavali šta ima novo, kada će se dići na bunu, kada će osmanlijskim haračlijama videti leđa, kada će doći sloboda koja će lepše umeti da peva nego što su oni pevali o njoj?

Od tih vremena ostalo nam je narodno predanje i običaj, da kada nam je do nečega posebno stalo, kada za nešto što nam je veoma važno strepimo, kada se plašimo da nešto ili nekoga ne izgubimo – kažemo da ne čuje zlo. Istorijski gledano trebalo je da prođu stotine godina da se Srbi izbore sa drugima i sa samim sobom, da mogu slobodno da misle i govore. Da mogu glasno i bez straha da će im nestati glava sa ramena – da govore sve ono što im je na pameti. Kad mogu slobodno da demonstriraju svoju nadaleko čuvenu genetsku nadmoć da se u sve i svašta razumeju bolje od drugih, da sve znaju i da mogu svima kako im se ćefne, i levo i desno, i ispod i iznad – da dele savete i packe, da kude i rezile, grde i klevetaju, opanjkavaju i kritikuju, psuju i sramote – sve i svakoga, i sve to bez ikakvih posledica i odgovornosti za izgovorenu reč.

Neka mi oproste oni srpski domaćini na čijim slavama se čuje uljudno čavrljanje njihovih gostiju pomešano sa povremenim decentnim smehom u fonu Mocartove „Male noćne muzike”, na primer, ali srpske slave su danas mesta za demokratski dijalog u izvornom smislu te reči: to su nemilosrdni ringovi u kojima se do iznemoglosti i naglas, pa ko nadjača – vodi iscrpljujuća stranačka borba naspram koje su polemike i svađe u parlamentu mačji kašalj.

Uz sarmu i pečenje koje se zaliva špricerom surovo i bez tolerancije vodi se najžešća politika, nameću se najbolja rešenja za našu posrnulu ekonomiju, saopštavaju epohalna otkrića tajnovitih međunarodnih zavera na globalnoj sceni – gde je nama Srbima uvek suđeno da budemo gubitnici i izigrani. Hvala bogu, prisustvovao nisam al’ sam čuo da se često vataju za guše. Ukoliko je neko toliko uporan pa ne razume pogubnost politike onog drugog – jedan penuši da njihovog ministra treba smeniti jer je nesposoban, drugi grmi kako lider njegove stranke ima deset stanova u Knez Mihailovoj i lanac hotela na Crnogorskom primorju na ime svog šuraka, treći viče da treba obavezno i što pre strpati u zatvor i jednog i drugog. I tako u nedogled…

Na nekoliko koraka do velike izborne predstave, do ponovne podele karata, ili plena, ili muke, kako za koga, zagrevanje za odsudnu borbu za vlast je uveliko počelo. Od Aranđeldana do Svetog Stevana – izgurasmo nekako, od Svetog Jovana do Đurđevoga dana – videćemo. Da ne čuje zlo.

Komentari25
5a983
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Slobodan Pavlović
G-dine Bajiću, Svaka vam čast na svakoj srpskoj reči. Televiziju baš zbog toga i ne gledam. Trebalo bi da malo više pišete. Reč "narodska" izvire kod Vas. Hvala Vam.
Milica Markovic
U redu je sve sto Bajic pise o mentalitetu svog kraja. Ali ovo nema veze sa svima nama Srbima. Mi Srbi iz Vojvodine imamo drugaciji mentalitet, a tome se cesto ne posvecuje paznja u medijima.
Маринко Јашић
Сваки пут кад нешто прочитам од Радоша Бајића потсјети ме на неки догађај који ме враћа у давну прошлост и стари завичај који сам напустио кад сам имао десет година.Тако и овај пут, и то колико он, толико и они коментатори су се родили у Београду и који признају да су само они Београђани, а они који су дошли, макар то било одмах послије њиховог рођења, нису Београђани. То су они који мисле да се квалитет личности мјери тиме гдје се ко родио, а не шта је у друштву постигао. Кад сам некад давно савјетовао једног свога рођака који се родио у Београду да ми је несхватљиво да не студира, а за то има све услове, почашћен сам оговарањем попут "што ће њему факултет кад већ има струку". А мој земљак Милош Мрђен, старији од мене шест година, који је остао у нашем заједничком завичају све док није протјеран у "Олуји" 1995.године, на мој савјет да, пошто сада живи у граду, треба да буде уредан, није ништа одговорио, али га послије тога никад у граду нисам видио необриајног и без чисте кошуље.
Mladen Mladic
E Radose, svaka ti je tacna, secam se kao juce...imao sam komsiju Radomira- umro pre dve godine,posle jedne slave. Znalo se u selu,pre slave dva dana je postio (nista nije okusao) ,a kad bi dosao sedao je uvek u vrh sovre do domacina (makar je bilo glavnijih od njega, kaze-sedi ti kume do mene da se ne dizem ako "ides napolje" (po sebe)...izvadio bi svoje nokce (dobro nabruseno),tri glavice crnog luka, tri ljute papricise i cackalice...zbog apetit kaze. E,taj nije ustajao dok sve cinije i tepsije nisu bile prazne...niko se nije opasuljio gde to sve strpa...i na zadnjoj slavi ga nije izdao apetit...ali jeste srce!
Нерођени Београђанин
@Rodjeni Beogradjanin Говорити треба ко има што рећи, а слушати треба ко уме чути.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja