nedelja, 18.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 03.02.2012. u 22:00 Borka G. Trebješanin

Ne napuštam glumu zauvek

Фото Вукица Микача

Odlazim u Finsku sredinom marta. Vrlo dobro se osećam. Zapravo, odlično. Pre tri godine bih rekla da je to nemoguće. Prvi put u životu živim ulogu u senci, što mi se sviđa. To je za mene novi, nepoznati prostor. Mislim da mi je vreme i za to. Da ne budem više ona koja vuče. I to mi je drago. Zaokružila sam dugačak period.

Glumica Svetlana Ceca Bojković upravo ovako najavljuje svoje novo poglavlje u životu. Velika dama srpskog glumišta sredinom marta i definitivno putuje u Helsinki, u svojstvu supruge Slavka Kruljevića, koji je ukazom predsednika Borisa Tadića imenovan za novog ambasadora Srbije u Finskoj.

– Moj suprug je visoki državni službenik, čovek profesionalac, kako se kaže, karijerni diplomata. Radi svoj posao, u koji se uopšte ne mešam, ali imamo dodirnih tačaka, jer isto gledamo na kulturu, jer je čovek u tom smislu vrlo obrazovan i imamo zajedničke pogleda na umetnost. Mislim da je moj odlazak u Finsku došao u pravo vreme, zato što sam za ove 42 godine, koliko sam u ovom poslu, mnogo radila. Više od toga nisam ni mogla. Ne mogu da kažem da sam propustila neke godine i vreme bez rada. Sve je, zapravo, bilo podređeno, naravno sa mojom velikom ljubavlju prema profesiji: i pozorištu, i televiziji, i filmu. Glumi sam bila maksimalno posvećena u kontinuitetu, bez velikih pauza, bez većih turističkih odmora. Tako da mislim da sam zaslužila da se malo udaljim, pa, ako hoćete, započnem i novo poglavlje u životu – kaže Svetlana Bojković.

Znači li to da napuštate glumu?

Ne kažem da napuštam glumu zauvek, već na izvestan period, jer ne mogu biti na repertoaru i živeti u Finskoj. Ali to znači da mogu s vremena na vreme da dođem i nešto snimim. Nešto sam već i  dogovarala, jer bi na jesen trebalo da se radi film o Desanki Maksimović. Međutim, to je još uvek samo u pregovorima. Ono što je izvesno i u ovom trenutku sigurno jeste da ću dolaziti u Beograd  svakih mesec i po dana zbog kćerke i majke, da ih vidim. Da se vidim sa kolegama, prijateljima...

Šta će biti sa predstavama u kojima trenutno igrate?

Igraću do sredine februara, posle toga imam mesec dana da se spakujem i obavim sve tekuće poslove do polaska u Helsinki. Ostaje mi Nušićeva „Gospođa ministarka” u režiji Milice Kralj u Banjaluci, koju ionako igramo jednom u dva meseca, tako da uvek mogu da odem i odigram predstavu. Ovde u Beogradu imam tri predstave na aktuelnom repertoaru. Za te uloge imam alternacije, pa ću videti: nekada kada dođem u Beograd, ako se kockice poklope, bez obaveza pozorišta prema meni i mojih prema pozorištu mogu da nastupim u nekoj od uloga, jer dobro znam šta znači praviti repertoar. U predstavi „Matica” Gorana Petrovića, u režiji Rahima Burhana umesto mene u liku Milene Gavrilović igraće Jelica Sretenović, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Molijerovom „Tartifu” u režiji Egona Savina, u liku gospođe Pernel nastupaće Branka Petrić, a u komadu „Nije smrt biciklo da ti ga ukradu” Biljane Srbljanović u režiji Slobodana Unkovskog ulogu Gospođe tumačiće Jasmina Avramović.

Da li imate već neke planove u smislu ambicioznijeg predstavljanja srpske kulture i umetnika u Finskoj?

To će biti prilika za mene da upoznam finsku kulturu koja je vrlo raznovrsna, koliko sam uspela za ovaj prethodni period da pročitam i da se informišem. To će mi biti zanimljivo i izazovno. Svakako da ću pokušati, mada naravno da ne mogu unapred davati obećanja, da učinim nešto na unapređenju srpske kulture i negovanju veza između ovih dveju kulturnih sredina, iako nisam nikakav kulturni ataše. Ali sam umetnik i trudiću se da na pravi način prezentujem našu kulturu koliko god je to moguće u Finskoj. Naravno, tu uvek postoji i taj finansijski momenat, koji je dramatičan, pa ću videti da li će se državne institucije odzvati na tu vrstu projekata.

U kakvom stanju ostavljate srpsku pozorišnu scenu? Kako vidite

 pozorište 21. veka?

Pozorištu preti opasnost od slobodnog tržišta. Naravno da treba da postoje sve vrste pozorišta, samo da bude jasno šta je šta. To je, međutim, kod nas jako zbrkano. Neke stvari koje pripadaju alternativi igraju se u institucionalnim pozorištima. Pozorišta su nekako izgubila svoja profile. Zna se šta je nekada bio Atelje 212, šta je bilo Jugoslovensko dramsko pozorište, a šta Narodno pozorište. Izmešala su se u repertoarskom smislu. Nije za zameriti, jer je sve konfuzno, pa što ne bi bila i pozorišna scena. To je posledica vremena, trenutka u kojem živimo. Nadam se da će se to vremenom ipak iskristalisati. Tragično je što se sve manje i manje novca ulaže u kulturu. To je veliki nedostatak. Ne znam kako „deveraju” upravnici pozorišta u Beogradu. Po ovome, kako sam čula, kolika su materijalna sredstva predviđena, postoji opasnost da će biti stopirana proizvodnja.

Koliko nas je tranzicija pokvarila?

U velikoj meri. Čim su ljudi  primorani da se snalaze za opstanak, razne opcije su u igri i ljudi se kvare. Kada ste prinuđeni da se snalazite mimo regularnih procesa, samim tim ste gurnuti u oblast koja nije legalna. Ipak, ljudi sve teže i teže žive. Ne znam ni kako mnogi opstaju, ali ipak, opstaju i ćute. Prisutna je nekakva kolektivna depresija.

Jednom prilikom ste zamerili i da živimo „teror mladosti”. Kako to objašnjavate?

Da, na sceni je prisutan teror mladosti. Ne samo na pozorišnoj, već na najširoj društvenoj sceni. To je takođe velika zbrka. Naravno, nemam ništa protiv mladosti i treba joj dati prostor. Ona treba da nasleđuje sve, ali vi ste kao mlad čovek u moje vreme učili uz starije, uz ljude od kredibiliteta, pa ste postepeno uz njih sazrevali i bivali zaposleni. Danas mladi ljudi bez pokrića dolaze na određena rukovodeća i vrlo važna mesta, a da su preskočili taj period razvoja. Nisu oni krivi, takvo je zapravo ustrojstvo i uglavnom, što je normalno za taj životni period, nemaju iskustvo. A onda ta osionost, kakvu mladost sama po sebi nosi, dolazi u prvi plan, obično bez pokrića. U tom smislu se pojavljuje ono što se može nazvati teror.

Šta je sa domaćim vaspitanjem? Da li je sačuvalo kontinuitet?

Nažalost i domaće vaspitanje se gubi. I ono je sve ređe i ređe prisutno danas. To je verovatno posledica prezauzetosti roditelja ili se možda mladi ljudi vaspitavaju u duhu ovoga vremena: nemoj da budeš savestan, nemoj da budeš preterano odgovoran, gledaj ti samog sebe, kako ćeš da se snađeš... A tu se gubi profesionalna etika i moral. Nadam se da će, kada se vratim za četiri godine, sve ovo o čemu pričamo biti bolje.

Komеntari0
b5663
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja