Zaječar – U galeriji zaječarskog Narodnog muzeja traje zanimljiva izložba o privatnom životu Nikole Pašića i njegovih nešto manje poznatih Zaječaraca s kraja 19. i prve polovine 20. veka. Kustos muzeja istoričar Jelica Ilić izložila je tridesetak fotografija i dokumenata, sa porodičnim stablima, Nikole Pašića i njegovih nešto mlađih Zaječaraca: Đorđa Genčića, ministra srpske policije u vreme Majskog prevrata 1903. godine, i konjičkog pukovnika Antonija Antića, Genčićevog sestrića, učesnika u krvavom prevratu.
Ovom trojicom Ilićeva se bavila proučavajući njihovu ulogu u srpskoj istoriji, ali joj, pri tome, nisu promakli ni nepoznati pikantni detalji iz njihovog privatnog života, sačuvani u malo poznatim dokumentima.
„Privatni život znamenitih Timočana“ mnoge privlači u galeriju zaječarskog muzeja, a direktor ove ustanove Bora Dimitrijević navodi da je izložbu znatno pomoglo i srpsko Ministarstvo kulture. Mnogi ovde izloženi dokumenti do sada nisu objavljivani, kao ni zapisi koje su o Pašiću i Zaječarcima ostavili pesnik Jovan Dučić i znameniti istraživač prošlosti Beograda Milan Jovanović Stojimirović.
Posebnu pažnju zavređuje Dučićevo sećanje na Pašića objavljeno 1951. godine u Americi, osam godina posle Dučićeve smrti i 25 godina posle smrti Nikole Pašića. Ilićeva ga je pronašla u srpskom listu u Americi „Srpska narodna odbrana“. Fascinirala je Dučića jednostavnost i skromnost čoveka koji je i njega i sve službenike u srpskoj diplomatiji dočekivao prisno, stojeći, prijateljski. Kao da im nije bio šef, i onaj znameniti „večiti“ premijer, koji je bio na čelu 25 srpskih i jugoslovenskih vlada. I 50 godina davao pečat političkom životu balkanskog podneblja.
Opisujući skromnost svog šefa, diplomata i pesnik Dučić navodi slučaj čuvenog Pašićevog kaputa. „Pašić je“, veli Dučić, „po desetinu godina nosio istu redingotu (dug muški kaput), koju je, izvesno, oblačio tek na izlasku iz kuće. Njene su se godine videle na sjaju njenih svilenih revera, ko je dobro osmotrio tog impozantnog starca, čija je proročka bela brada sama pokrivala polovinu njegovih grudi. On, koji je u Srbiji najlepše nosio smoking, imao je ovo odelo još iz mladih dana. Ne pijući i ne pušeći, večerajući samo jednu jabuku, nosio je na sebi zavist i samih bogataša, zavist na njegovom imanju, koje je bilo samo u bajci i intrigi“.
Zapazio je Dučić i da Pašić nije bio opterećen nikakvim bogatstvom, ni sopstvenim, porodičnim. Sestre i kćeri nije udavao za bogate ženike, kao što je mogao, po imenu i položaju, a nije bio opterećen ni sopstvenom ženidbom. Dučić zapaža:
„Jedna sestra Pašićeva bila je udata za nekog siromašnog Bugarina Hrista Popova, kome sam lično ja plaćao u Sofiji 300 leva mesečno za izvesnu poverljivu službu u bugarskoj prestonici. Druga je bila udata za nekog našeg Vlaha, nekog Jonova iz Oštrelja kod Zaječara, čijeg je sina Pašić školovao pod srpskim imenom Milutina Jovanovića, zatim našeg ministra u Bernu. Njegov sin Rade oženio se jednom dobrom devojkom sa Krfa, kćeri nekog admirala Zotova, čija porodica nije bila na najboljem glasu. Jednu od dve svoje kćeri je udao, za života u Parizu, za Srbina katolika iz Cavtata, dobrog mladića, Stefana Račića. Druga će se, posle njegove smrti, udati za Božidara Purića, ministra. Ako poređate ova lica za Pašićevu domaću trpezu, izgleda kao kakvo društvo sa kakve lađe ili na plaži: Pašić iz Zaječara, gospođa Pašićka iz Boke, koja je uvek govorila rđavo srpski, pa zatim ostali, pomenuti. Šarenijeg stola u pogledu ličnog porekla i jezika nije imala nijedna srpska kuća tog vremena u Srbiji.“
Imali su Zaječarci još znamenitih porodica i rodova, a među njih se pre desetak godina, posle jedne televizijske serije o Majskom prevratu 1903. godine, iz zaborava „provukao“ i Đorđe Genčić. Iz izloženog u zaječarskom muzeju doznajemo da nije imao dece, ali da je bio najelegantniji Srbin svog doba. Hroničar Milan Jovanović Stojimirović u „Siluetama starog Beograda“ zapisao je da mu ni kralj Milan nije bio ravan, niti iko drugi, ni po stasu, ni po eleganciji u oblačenju. Približan mu je, veli, možda bio samo Saron Dimba, austrijski izaslanik u Srbiji onog doba. Iza njega su ostale i dve zgrade naočite arhitekture. U onoj beogradskoj danas se nalazi Muzej Nikole Tesle, a u Genčićevoj vili u Zaječaru smešten je, već godinama, Okružni zatvor.
Za uspeh u životu Genčiću mnogo duguje i njegov sestrić Antonije K. Antić, rođen, kao i ujak, u zaječarskom selu Veliki Izvor. I ujak i sestrić odrasli su među ljubiteljima rasnih konja i strasno su voleli ove životinje. Ujak je presudno pomogao naočitom sestriću da uspešno završi vojnu akademiju i postane konjički pukovnik i učesnik, kao i ujak, u Majskom prevratu. Nije, istina, učestvovao neposredno u ubistvu kralja Aleksandra Obrenovića i njegove supruge Drage Mašin, ali je, kao najbolji prijatelj Dragutina Dimitrijevića Apisa, okupio mnoge zaverenike.
