utorak, 25.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:55

Zašto đaci mrze školu

Autor: Željka Buturovićutorak, 28.02.2012. u 22:00

U nedavnom intervjuu direktor ,,Petnice” Vigor Majić je, između ostalog, kao problem obrazovanja u Srbiji istakao to što su nastavni programi pretrpani informacijama zbog čega đaci mrze školu i brukaju se na Pisa testovima.

,Opteretili smo dečje glave ogromnom količinom izraza, brojeva, godina, definicija... A onda odu na ozbiljno međunarodno Pisa testiranje i podbace u odnosu na evropske vršnjake. Jer tamo nepotrebne informacije nikoga ne interesuju. Mnogo znanja je potrebno da se upravlja mobilnim telefonom, koristi Fejsbuk ili Tviter. Deca to lako savladaju, jer ih interesuje. Nisu deca glupa. A kada bi u našoj školi učili o Fejsbuku, morali bi da znaju definiciju, pa ko je osnivač, koje godine, koji meniji i opcije postoje...”, kaže Majić.

Praktično sve premise ovog stava su pogrešne. Za početak, ne treba se baš bez ikakve rezerve klanjati Pisa testovima. Ne moramo da verujemo u priču o genijalcima iz naših redova da bismo primetili da Pisa testovi iz matematike ne testiraju matematičko znanje (u smislu vladanja matematičkim pojmovima i tehnikama) nego primenu elementarne matematike. Ta primena ima svoju vrednost i ne bi bilo zgoreg da su naši đaci u njoj bolji, ali ona je potpuno neadekvatna kao osnova za izgradnju ozbiljnog matematičkog znanja neophodnog za sve one primene matematike u inženjerstvu i nauci na koje se misli kada se priča o važnosti matematike u savremenoj civilizaciji.

Druga je teza da svako gradivo može da se učini interesantnim i da većina dece može da savlada i najteže gradivo ako je ono zamotano u dovoljno intrigantan omotač. Često slušamo o velikim stručnjacima koji su loši pedagozi, čime se sugeriše da je veština podučavanja važnija od poznavanja gradiva. Vodeći se ovim principima stižemo do prakse učenja sabiranja šivenjem brojeva, učenja engleskog pravljenjem zidnih novina i insistiranja na pedagoškim kvalifikacijama u odnosu na stručne.

Nažalost, osnovna premisa ovog pristupa nije tačna, a podgrevanje te diskreditovane teorije usmerava dragocene resurse učenika ka trivijalnim aktivnostima u iluziji da one vode trajnim interesovanjima i dubljim znanjima.

U knjizi ,,Zašto đaci mrze školu”, američki psiholog Danijel Vilingam je napravio sintezu pola veka istraživanja kognitivne psihologije. On objašnjava, između ostalog, i zašto navedeni metodi ne vode ka cilju. Suština se svodi na to da mi pamtimo ono o čemu razmišljamo.

A kada se ciljno gradivo (na primer sabiranje) optereti irelevantnim ali zanimljivim aktivnostima (biranje krpe, sečenje makazama), ono što se zapamti su te irelevantne aktivnosti (koje su zauzele najveći deo vremena i na koje je đak bio skoncentrisan) a ne nominalni predmet učenja.

I na kraju: svi smo negde svesni da nisu baš sva deca pametna. Što pre prihvatimo tu očiglednu činjenicu, lakše ćemo se otarasiti iluzije o mogućnosti obrazovnog sistema u kojem je svako dete budući Ajnštajn i sve je svima lako i zanimljivo. Niti je moguće niti potrebno da svi ljudi budu visoko obrazovani.

Tradicionalno, srpski obrazovani sistem je (bio) izrazito elitistički. Njegova osnovna premisa je bila da je samo mali broj ljudi to jest dece dovoljno inteligentan da ima koristi od toga da pohađa gimnaziju, a kamoli završava fakultet (otuda i onih famoznih pet odsto stanovnika sa fakultetom). Zbog toga su na svakom koraku ovog sistema bile ugrađene prepreke (prijemni ispiti, obimno gradivo) koje su samo najinteligentniji i najuporniji uspevali da preskoče. Gradivo u ovom sistemu je bilo osmišljeno tako da njega kognitivna elita može manje-više u potpunosti da savlada, dok su oni manje talentovani već u ranoj mladosti usmeravani na zanate i više škole. Ovaj sistem je bio surov, donekle diktatorski, nefleksibilan, sa tendencijom da težina bude sama sebi cilj – dakle, daleko od idealnog.

Međutim, rešenje za njegove slabosti nikako nije druga krajnost, po kojoj su deca fontane mudrosti i gde sadržaj programa diktiraju interesovanja najgoreg đaka. Deca vladaju Fejsbukom i telefonima, između ostalog, i zato što im je to znanje – za razliku od onog koje od njih zahteva škola – nužno da bi ostvarila svoje neposredne ciljeve. Apsurdno je uzimati interesovanja dece koja nemaju nikakav uvid u dugoročnu neophodnost nekih vrsta znanja kao kriterijum opravdanosti učenja konkretnog sadržaja.

,,Ne radimo sa talentovanom decom, već sa onom koja su zainteresovana i hoće da rade” , kaže Majić za Petnicu implicirajući da talenat nije u vezi sa interesovanjima i da sve vrvi od radoznale dece voljne da greju stolicu. To, međutim, nije slučaj ni sa studentima vrhunskih univerziteta a kamoli sa đacima prosečne srpske škole.


Komentari30
46eee
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Знати или умети?
Слажем се са ауторком пошто сам до сличних закључака и сам дошао. Поготову је интересантна Вилингамова теорија за коју мислим да је кључна за процес образовања. Једино ми није јасно референцирање доживотног (изгледа) директора, неуспелог медицинара, коме је то први посао и који би пре могао да буде референца за политички активизам од пионирских дана, преко скојевских па све до помоћника министра образовања где није спровео ништа од оног што наводи, преживљавање у свим политичким превирањима и пливање низ све политичке матице, од титовске до новодемократске тј. либералско-српске.
Ivan K
Svaki pokusaj da se djaci zaista nauce necemu je osudjen na propast i umesto toga profesor je najcesce nabijen na kolac kao mucitelj. To nije slucajno nego elitistickom drustvu bas to odgovara da bi se lakse manipulisalo neobrazovanom populacijom. .... Мој коментар: А замислимо супротан случај: да је, као у стара времена, учитељ врхунски ауторитет, а ученик оптоварен задацима (који му, је ли, не могу нашкодити). Елитистичком друштву баш то одговара да би се лакше манипулисало послушничком популацијом, преокупираном задацима који немају везе са самосталним животом продуктивних људи.
Djordje M
Ово је храбар и фантастичан текст; свака част госпођо Бутуровић!
John Dagan
Moram da se vratim na vas tekst. Pre svega zato sto sam primetio da vas redovno kritikujem, a znam da vam je namera dobra. Treba razmisljati o pedagoskim metodama, tu ste u pravu. Kao sto znate, mi ne znamo kako se uci. Da, znamo kako pacovi i golubovi uce neke stvari, ali ne znamo kako se uci u nacelu. A deca uce drugojacije od odraslih, tu nema sumnje. Teorije ucenja jos ne daju odgovor. Najbolji predavaci su cesto sasvim proseni dobri profesionalci. Witgenstein, Einstein i Shopenhauer su bili losi prdavaci. Za ovu priliku Petnica je « los » primer normalne skole. Secam se da je moj nastavnik hemije izgledao kao madjionicar, i to je bilo dobro. Ne treba se obesiti zbog Pize. Inteligencija? Ne, interesovanje je jedino sto primecujemo kod dece. A deca, naravno, traze svoju individualnost i izbegavace da pokazu interesovanje za stvari koje im tu individualnost uskracuju. Pa ako je to matematika – bice losi matematicari. Na zalost.
objektivno o
Tesko je uopstavati, jer obrazovanje i njegova primena su nerazdvojni. Sta vredi imati odlicnu skolu ako nemate gde da nastavite da radite na onome sto ste u skoli ucili da postoji. Nisu ni razni testovi, pa ni medjunarodna takmicenja, neprikosnoveni u merenju obrazovanja i kvaliteta ucenika. Ali daleko od toga da mozemo da kazemo da su sve skole kod nas i u svetu kvalitetne. Nisu, najvise zbog toga sto je autoritet nastavnika i profesora unisten kombinacijom negaitvnih uticaja. Svaki pokusaj da se djaci zaista nauce necemu je osudjen na propast i umesto toga profesor je najcesce nabijen na kolac kao mucitelj. To nije slucajno nego elitistickom drustvu bas to odgovara da bi se lakse manipulisalo neobrazovanom populacijom. To su cinjenice svuda u svetu. Kako je kod nas ne mogu da komentarisem, ali ne verujem da je mnogo bolje od ostalih zemalja, nema razloga za to. Mali procenat je odlicnih djaka a ostale skola sustinski ne zanima. To su cinjenice i nema tu promene ma sta radili.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja