sreda, 21.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 16.04.2012. u 22:00 Jovo Bakić

Šta će u školama partije

Tim stručnih ljudi je napisao Strategiju razvoja obrazovanja u Srbiji. Radi se o poslednjem trenutku za donošenje jedne strategije za ovako važnu oblast društvenog života. Naime, kvalitetno obrazovanje najbitniji je uslov ubrzanog i održivog privrednog, kulturnog i opštedruštvenog razvoja Srbije. Samu strategiju na 233 stranice izgradili su veoma stručni ljudi na čelu sa prof. dr Vlastimirom Matejićem i prof. dr Ivanom Ivićem.

Dokument je kvalitetno urađen, insistira se na celoživotnom obrazovanju koje počinje u predškolskoj ustanovi i završava se okončanjem života Konsultovana je odgovarajuća literatura, a raniju verziju kritikovali su, takođe, veoma ugledni stručnjaci koji nisu učestvovali u pisanju strategije. Može se pretpostaviti da su neke, iako ne i većinu kritika autori Strategije usvojili, i dobro bi bilo da javna rasprava potraje duže i ne bude ograničena političkim zbivanjima.

Naime, pisac ovog teksta strahuje da je ne samo zaživljavanje Strategije, ako se usvoji, nego i njeno usvajanje pod znakom pitanja, jer ako se vlast promeni, teško je poverovati da će je nova uzeti ozbiljno u razmatranje, baš kao što je pre nekoliko godina vlada predvođena dr Vojislavom Koštunicom odbacila prethodnu reformu obrazovanja uz težnju tadašnje resorne ministarke prof. dr Čolić da i Darvinovu teoriju evolucije iz škola izbaci.

Razlog za sumnju u sprovodivost izvesnih delova Strategije ne nalazi se ni u dobroj volji predlagača ni u neodgovarajućoj dijagnozi postojećeg stanja. Naprotiv, uzroci rđavog stanja u osnovnom i srednjem obrazovanju su veoma precizno prepoznati jer se traži „depolitizacija organa upravljanja“, tj. „eliminisanje političkih i partijskih merila pri izboru članova organa upravljanja, eliminisanje političkih pritisaka na odluke organa upravljanja“, te „depolitizacija izbora direktora“: „U praksi je vidljiv veliki uticaj politike (i političkih partija) na izbor i rad direktora, što u velikoj meri utiče na kvalitet rukovođenja, jer se ne poštuju profesionalni kriterijumi i standardi.“ Problem je, međutim, u tome što se propisuje neodgovarajući lek za prepoznatu bolest: „Neophodno je da se postigne dogovor među političkim strankama i u državnim organima da se funkcija direktora depolitizuje“. Drugim rečima, lisice će se ovlastiti da se dogovore kako da čuvaju kokošinjac. Na osnovu više od dvodecenijskog višestranačkog iskustva u Srbiji može se predvideti da će stvari ostati iste, tj. da će lisice klati kokoške kao i dosad. Jednostavno, naopaki politički sistem zatrovao je sve pore društva, a nezajažljivi stranački kurjaci love društveni plen, pa radilo se o poželjnim položajima u prosveti, kulturi, zdravstvu, pravosuđu ili preduzećima u javnoj svojini.

Šta raditi da se stvari promene? Ima li leka bolesnoj društvenoj situaciji? Pošto politička oligarhija ne odgovara građanstvu Srbije već političko-činovničkoj eliti Evropske unije, potrebno je lobirati u EU da se dobije podrška kako za bezuslovno usvajanje zakona o depolitizaciji i departizaciji upravljanja srbijanskom prosvetom, zdravstvom, javnim preduzećima i pravosuđem, tako i za nadzor sprovođenja zakona. To je posao koji bi mogle preduzeti nevladine organizacije, akademska zajednica i, možda, poneki političar kojem je još uvek opšte dobro na pameti. Ako bi EU prihvatila da izvrši pritisak u ovome smeru, stekla bi dodatno poverenje srbijanskog civilnog društva i građanstva uopšte. Time bi svima postalo jasno da „evropeizacija“, tj. proces usvajanja vrednosti i normi EU i trpljenje sankcija zbog njihovog kršenja, nesumnjivo jeste u interesu celokupnog društva.

Osim gore navedene naivnosti, u Strategiji ima još manjkavosti, ali u novinskom tekstu nema dovoljno prostora da se o njima više reči napiše. Treba pomenuti, ipak, da nagrađivanje nastavnika treba da bude regulisano više na osnovu objektivnih pokazatelja, kao što je uspeh učenika na prijemnim ispitima, no na bazi pedagoško-metodičke ocene njihovog rada.

Naposletku, treba se, kada je finansiranje visokog obrazovanja u pitanju, zapitati šta je bilo sa svojinom Univerziteta u Beogradu. Iskusniji profesori univerziteta su govorili, pisac ovih redaka ovu temu nije istraživao već je o njoj samo slušao pa nema bližih saznanja o rečenom, da je Univerzitet u Beogradu bio jedan od bogatijih u Evropi između dva svetska rata. Zašto se svojina ne vrati svom vlasniku? Ako se već vraća imovina verskim zajednicama, zašto se ne vrati i Univerzitetu? Nije valjda da sve političke stranke u Srbiji smatraju univerzitet manje važnom ustanovom od crkve?

Komentari6
5cd90
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Миле Мажибрада
Г. Бакићу ! Паметне вође држава ( монарси, деспоти, предсједници, и др.и њихове владе) не ниште оно што је ваљало прије њихове владавине, већ дограђују и унапређују према захтјевима времена (технолошки напредак и сл.). На овим просторима, нарочито за време СФРЈ је школство било добро и сређено, дало је добре и школоване људе цјењене по свјету, и сад их је тамо преко триста хиљада, а ''експерти '' који осташе овдје прихватише ''упола'' Болоњу и шта направише: знам средњошколца који не зна градиво из другог основне-таблицу множења, а о ''ницању'' мастера и доктора наука шта да се каже!? Рјешење је врло једноставно, одгој и обратовање иду скупа, вратити се на наш најбољи систем одгоја и образовања ма из којег доба то било, гдје ће стицати и знање и радне навике, а новотарије сто пута провјерити па онда примјенити. Реците, да ли су Оџфорд, Кембриџ, Сорбона, и други угледни универзитети прихватили ''Болоњу'' као сви наши ''полуболоњу'' гдје ни студенти ни професори не раде
R. Murić
Mi smo se gospodo, vratili u kapitalistički sistem. Što nam je činiti? Pa prvenstveno dobro proučiti osnove, sadržaj i ciljeve takvog društveno ekonomskog i političkog sistema. A naša politička struktura i intelektualna elita suštinu kapitalizma ne pozna ili se boji otvoreno govoriti o njegovim dobrim i slabim stranama. Ne spoznaje se suština kapitalizma samo izletničkim ili studentskim boravkom u kapitalističkim zemljama. U kapitalizmu treba živjeti: stvarati osnove za ličnu egzistenciju, a boga mi i društvenu i državnu. Treba također znati da država nije ništa drugo doli organizacija vlasti vladajuće klase. Klasa koja u nekome društvu vlada ona sve instrumente države, a tu je i školstvo i uopće cjelokupno obrazovanje, gradi i stavlja u funkciju svojih interesa i potreba. Radnik, koji nastaje obrazovanjem vrijedi i treba upravo onoliko koliko je koristan i potreban vladajućoj klasi. On postaje roba na tržištu i s njim se dešava sve isto kao i sa svakom robom. To je polazište reforme
povremeni citalac
Srbija je premorena od politike. Moze reci da je u pitanju bolest koja lici na maligni tumor. Metastaze kad dopru do disajnih organa, onda ostaje samo par meseci do kraja. Organizam je star, neotporan i podlozan nezaustavnim komplikacijama, vec kod obicnog nazeba. Srbija umire polagano, u tisini, bez bola i jauka. Ne proklinjem, samo pricam, onako napamet, gledajuci ostale zemlje, severno i zapadno od Srbije, tacnije od one linije koja deli Evropu od Balkana. Predvorje Male Azije.
maja
Ова стратегија је као и предходне реформе стихијска, али и прорачуната као онај део који омогућава студентима приватних факултета да добијају студентске домове и исхрану о трошку државе.Како је тај лоби јак показало се на том примеру, а за сеоске школе нема лобиста, па ни новаца.
објективан овдашњи
Просто речено, реформа образовања у пракси је потрбна само у два случаја. Први је, када развој друштва и привреде превазиђе ниво потребних знања који школа даје својим питомцима или поданицима. Реч је о прилагођавању или меком слетању. Други је, када се друштво и привреда озбиљно припремају да остваре нови, виши ниво свог оправданаог постојања, те им требају нови кадрови, боље наоружани знањем за будућност. Реч је о акту сусрета или сусретања. Не видим сада ни први ни други разлог, већ реформу потребну per se. Нарочито није довољно јасно коме она заиста треба или је то очито. Немам одговор.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja