Od našeg specijalnog izveštača

Oksford – Ušli su u hol za ispite u centru Oksforda tačno u devet ujutru. Po vekovnim pravilima crna oksfordska kapa drži se u levoj ruci, a u desnoj pernica sa olovkama. Svi kao pingvini ulaze u drevno ispitno zdanje u Haj stritu, glavnoj gradskoj ulici, u crnom ogrtaču do malo ispod kolena, beloj košulji i sa crnom vrpcom oko belog okovratnika.

Ovoga poslednjeg junskog dana, ispitni hol ispunjavaju postdiplomci na različitim smerovima pravnih nauka. Unutra svako seda za malenu klupu – nema kompjutera, ni mobilnih telefona, čak ni gumice. Samo ta prokleta kapa, koja može da posluži kao pernica za olovke ili se odlaže na pod. Mora da se nosi, a strogo je zabranjeno da se stavi na glavu. Sve do svečanog čina uručivanja diplome.

Oksfordski ispiti polažu se isključivo „ručnom radinošću”. Tri sata za tri eseja iz svakog predmeta ispisuju se olovkom na papiru. Svejedno da li je u pitanju pravnik, medicinar, astronom, filozof, matematičar ili biolog, ruka će sigurno da zaboli.

Kakve li tek muke čekaju ispitivače, koji moraju da iščitaju sve te rukopise i da ih ocene. Za nepopravljive švrakopise postoji lek, saznajem dok sa grupom razdragane mladeži čekam da istekne treći čas i da iz oksfordskog hola izađu prvi ispitanici. Ukoliko nečiji rukopis ne uspe da pročita, komisija unajmljuje eksperta za dešifrovanje i student mora da plati pedesetak funti kako bi  njegove velike misli postale prepoznatljive.

Džef, radnik obezbeđenja, u policijskoj uniformi je na izlaznoj kapiji sa još jednim kolegom. Ove godine je obezbeđivao izlazak desetak hiljada studenata. Na poslu radi već šest godina i za „Politiku”, pod uslovom da mu ne objavljujemo prezime, kaže: „Moramo da obezbedimo slobodan izlazak sa ispita, zato svi koji ih dočekuju moraju da budu na pločniku. Čuvajte se da vas ne isprskaju i ne pospu konfetama, šampanjcem, pivom, brašnom, bojama, mehurima od sapunice...”

Najzad izlaze umorni postdiplomci: visoka plavokosa Vilija iz Litvanije, Prajs iz Britanije, Dejvid, Tomas, Ana iz Hrvatske... Prijatelji i poznanici na njih lansiraju rakete, darežljiviji čašćavaju prisutne šištećim vodoskocima šampanjca, pakosnici prosipaju brašno i pirinač, šmrkovi sa različitim tečnostima upereni su na namučene pingvine... Očas se stvorilo neizbrisivo blato na glavama oksfordovaca. Uz ciku, vrisku i slikanje obeležili su svoj poslednji ovogodišnji ispit.

Rezultati će stići tek za desetak dana, a dok žive u neznanju, bulumenta kreće u jedan od obližnjih pabova. Tamo u „Vajt horsu”, „Kings Armsu”, „Terfu”, ili već nekoj drugoj pivnici iz 15, 16. ili 17. veka, jako je bučno, zagušljivo i veselo. Ne puši se, ali se toči na veliko, sve iz buradi iz starih vremena, pa miris maligana i prosutog ustajale tekućine opija, i pomalo guši... Učenju je za ovu godinu došao kraj, kiša i dalje pada iako je u toku festival Šekspirovih drama i komedija pod crnim oblacima iz koga uz vetrovite pauzice lije kao usred novembra.

Nije lako biti na Oksfordu i ispuniti očekivanja rodbine, roditelja, prijatelja, društva, profesora, lordova i serova… Čujem to od mnogih studenata koji se žale na usamljenost, čak i na neku vrstu melanholije, uprkos činjenici da su izabrani na  jedan od najprestižnijih univerziteta na svetu.

Retki su u britanskoj istoriji premijeri ili ministri koji su zaobišli školovanje na Oksbridžu, što je kovanica za dva podjednako elitna univerziteta – Oksford i Kembridž. Ako zakoračiš u bilo koju krčmu ili hol znaćeš da je tu pio pivo Bil Klinton, ili da je Dejvid Kameron u drugoj lomio čaše i flaše sa društvom. U nekom drugom budžaku provodio se Oskar Vajld, Tolkin, Bernand Šo… Luis Kerol veslao je Temzom kada je pre 150 godina prvi put pročitao kćerki dekana Krajst Čerča priče o Alisi u Zemlji čuda… Ovde je sniman Hari Poter, tu je u Modlenu savremeni britanski bukerovac Džulijan Barns ispisivao jedinice oksfordskog rečnika engleskog jezika… Nobelovcima iz medicine, hemije, fizike ni broja se ne zna...

Ovde se mnogo manje govori o negativnim aspektima elitnog obrazovanja. Doktorandkinja iz našeg balkanskog regiona, sa punom stipendijom, kaže mi da je „Oksford samo veliki prazni mehur od sapunice”. Njoj smeta što se u ovom gradu starina i tradicije uopšte ne vidi običan svet i život.

„Svi izbegavaju da govore o politici, navodno su naučnici iznad nje i van njenog uticaja. A u stvari sve je to politika. Žele da nas sve dovedu u svoj red i da nas stave u svoj kalup”, kaže ona i dodaje da joj se čini da su na ovom nekada isključivo muškom univerzitetu, muškarci i dalje povlašćeni, pod uslovom da su beli i da govore engleski sa ostrvskim akcentom.

U drevnim pabovima, međutim, vidi se drugačija slika. Pivo, „sajder”, ili „ejl”, ispijaju podjednako i crnci i belkinje i kosooke devojke, a utakmicu između Španije i Italije pratili su uz mnogo navijanja i ispijanja buljuci Latinoamerikanaca, Španaca, Italijana... I Englezi su im se pridružili… Zbog maligana ili ne, ali niko nije više umeo da govori „britiš ingliš”.

Oksford je ove godine pohađalo 21.000 studenata, od toga 9.621 postdiplomac. U grad i okolinu slilo se 750 miliona funti direktno od para koje dolaze sa univerziteta. Više od 40 odsto oksfordskih predavača su iz stranih zemalja, SAD, Nemačke, Italije, Kine... Svaki treći oksfordski student je stranac. Oko jedanaest miliona funti se izdvaja za stipendiranje postdiplomaca, najviše stranaca...

A pravila, e pa ona su zaista rogobatna. Svaki od studenata koji se ove godine doselio u univerzitetski grad dobio je knjigu od hiljadu i sto stranica u kojima su ispisana sva dosadašnja pravila, dopune i izmene. Tu knjigu viđala sam uglavnom na vratima spavaonica ili čitaonica. Podmetač idealne težine za vrata. Vetar duva, a otvorena vrata se ne mrdaju. Taj fenomen se obezbeđuje knjigom oksfordskih pravila i propisa.

Vrata za oksfordovce, kako tvrde znalci, otvorena su na svim meridijanima, uprkos svim manjkavostima elitnog obrazovanja. To je nedavno posle mnogo muka potvrdila i burmanska disidentkinja Aung San Su Ći, koja je posle školovanja na Oksfordu provela više od dve decenije u kućnom pritvoru u rodnoj zemlji. Dobitnica Nobelove nagrade za mir ovih dana stigla je na Oksford da najzad primi svoju počasnu diplomu. Tokom pritvora, najsrećnija je bila kada se prisećala učenja na travi ili u biblioteci kada je „gledala kroz prozor umesto u knjigu”.

„Oksford mi je davao snagu i pomogao da razumem ljude koji nisu imali takvu šansu kao ja”, rekla je Aung San Su Ći. Doživela je da je najcenjenije sede oksfordske glave ovacijama pozdrave. Dok su se umorni pingvini međusobno polivali svim raspoloživim tekućinama, svesni samo činjenice – da su zaslužili predah.

Zorana Šuvaković