utorak, 15.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 00:36

Čije su naše medalje

Autor: Živko Baljkasčetvrtak, 16.08.2012. u 22:00
Жак Рог, председник Међународног олимпијског комитета: Олимпијски комитет Србије је већ 100 година наш члан и уважени партнер (Фото Бета)

Ovih dana se, kao i u svakoj olimpijskoj godini, širom bivše SFRJ, vode  žestoke polemike kome pripadaju medalje osvojene pod jugoslovenskom zastavom od 1920. do 1988. godine, od Olimpijskih igara u Antverpenu do Olimpijskih igara Seulu.

Neki bi da ih dele po državama nastalim po raspadu SFRJ na osnovu nacionalnosti osvajača medalja, neki na osnovu teritorijalne pripadnosti kluba u kojem je igrao – i tu nastaje problem sa olimpijcima koji su bili članovi stranih klubova, a da i ne govorimo o teškoći deobe medalja osvojenih u kolektivnim sportovima.

Najžešće rasprave vode se u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji, koje su i dale najviše osvajača naših medalja, a njihov zajednički imenitelj je da one ne mogu da pripadnu Srbiji. Ako misle na državu Srbiju – i ne mogu. Ali, i ova priča ima dve strane, baš kao i olimpijska medalja, a nju zbog neznanja ili loše namere malo ko uzima u obzir.

Međunarodni olimpijski komitet nije „udruženje zemalja”, jer to su Ujedinjene nacije, već nacionalnih olimpijskih komiteta, i to je bio oduvek, mada je tokom njegove istorije bilo i nekih rešenja koja su izneveravala tu ideju. To je, recimo, slučaj sa olimpijskom zakletvom čiji je autor bio, gle ironije, Pjer de Kuberten, osnivač modernih olimpijskih igara. Ona je prvi put izgovorena na otvaranju Olimpijskih igara u Antverpenu 1920. godine i glasila je: „U ime svih učesnika, obećavam da ćemo se na Olimpijskim igrama boriti časno i, poštujući propise, takmičiti se viteški za čast naših ZEMALjA i slavu sporta”.

Reč „zemalja” ne samo da nije bila u olimpijskom duhu, već je u narednom periodu uticala na izobličenje i drugih olimpijskih ideala. Zbog toga je MOK još 1964. promenio tekst zakletve i on važi i danas: „U ime svih takmičara, obećavam da ćemo se na Olimpijskim igrama boriti časno i, poštujući propise, takmičiti se viteški za slavu sporta i čast naših EKIPA”.

Sport je stavljen u prvi plan, „zemlje” su izbrisane i umesto njih uvedene su „ekipe” da bi se skrenula pažnja učesnicima i, možda još više, svetskim državnicima i vladarima da olimpijska pozornica ne bi trebalo da se koristi kao poligon za ispravljanje „istorijskih nepravdi”, ili (u to vreme) ideološki rat. Naravno, to nije sprečilo hladnoratovsku tendenciju da se olimpijski trijumfi iskoriste za promociju sopstvenog sistema, kao ni želju novostvorenih država raspadnom istočnog bloka (pa i SFRJ), ili raskidanjem kolonijalnih okova da svoj identitet potvrde na olimpijskoj sceni.

Ali, vratimo se našim medaljama. Ako nisu srpske, hrvatske ili slovenačke, naravno i crnogorske, bosanske i makedonske – čije su ? Pa, naše!

Niko ne može nijednom ljubitelju sporta – bez obzira na to u kom je delu SFRJ živeo i koji je navijao za Matu Parlova, Miroslava Cerara, Branislava Simića, zlatne vaterpoliste, košarkaše ili rukometaše, da „oduzme” te medalje, ni da mlađim poštovaocima sporta, koji su se sa uspesima naših olimpijaca upoznavali iz druge ruke – da oduzme pravo da se njima ponose.

Time je, verujemo, rešen problem emotivnog odnosa prema našim zajedničkim medaljama, a „pravni” osnov, uslovno rečeno, proizlazi iz suštine Međunarodnog olimpijskog komiteta – „vlasnici” medalja su prvo sportisti, a zatim nacionalni olimpijski komiteti kojima su pripadali ti sportisti i ekipe i koji su ih prijavili, pripremili i doveli na olimpijske igre. Dakle, nikakve zemlje, pa ni Srbija, ni Hrvatska, ni Slovenija...

Pre nepune dve godine svečanosti povodom stogodišnjice Olimpijskog komiteta Srbije prisustvovao je i Žak Rog, predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta, po funkciji zadužen i za zaštitu Olimpijske povelje.

Predsednik MOK-a je u obraćanju slavljenicima, ali i članovima Generalne skupštine Evropskih olimpijskih komiteta u Skupštini grada Beograda, među kojima su bili i predstavnici svih olimpijskih komiteta država nastalih po raspadu SFRJ, jasno i nedvosmisleno rekao „Olimpijski komitet Srbije je već 100 godina naš član i uvaženi partner” i zatim je olimpijskom timu Srbije poželeo da „u Londonu proslavi svoje 100. olimpijsko odličje”.

Nasledno pravo OKS-a na medalje osvojene pod jugoslovenskom zastavom nije zasnovano na osnovu političke sukcesije već na osnovu olimpijske, budući da Jugoslovenski olimpijski odbor, osnovan 1920. kao olimpijska organizacija Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nikad nije bio primljen u MOK, već je nasledio članstvo Olimpijskog komiteta (Kraljevine) Srbije i taj kontinuitet prenošen je docnije na olimpijske komitet FNRJ, SFRJ, SRJ i SCG, da bi se – na isti način – krug zatvorio 2006. povratkom Olimpijskog komiteta Srbije u MOK.

Srbija, dakle, nije u Londonu osvojila 99. i 100. medalju i još dve medalje pride, već Olimpijski komitet Srbije.

Neolimpijski gledano, Hrvatska (Goran Ivanišević) i Slovenija (Rajmond Debevec) prve medalje osvojile su 1992, Makedonija (Mogamed Ibragimov) 2000, Srbija 2008. (Milorad Čavić), Crna Gora 2012. (rukometašice), dok Bosna i Hercegovina još čeka na prvo odličje.

Uostalom, i učesnici Olimpijskih igara u Londonu na zvaničnim internet sajtovima MOK-a i LOCOG-a mogli su da se uvere da se svaka novoosvojena olimpijska medalja pripisuje „nacionalnom olimpijskom komitetu” a ne zemlji, a to što je u medijima uglavnom obrnuto – samo je delom krivica grafičke i dizajnerske potrebe za jednostavnim i kraćim rešenjima, a mnogo više duboko ukorenjene potrebe da se novinari i mediji takmiče u „patriotizmu”.


Komentari13
6873e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

paravojni analitičar
Ova priča je totalno deplasirana i nepotrebna. Nikome u Srbiji nisu, ili bar ne bi trebalo da budu potrebne medalje jednog, recimo Cerara, Ljubeka, Parlova, Šurbeka... Pitanje se postavlja samo za grupne sportove, košarka, rukomett, vaterpolo... i pošteno je da je Srbija nominalno "vlasnik" tih medalja. Ako su nam bivša braća prikrpali recimo i avionsku nesreću koja se sedamdesetih dogodila iznad Hrvatske, pa treba da platimo enormne odštete porodicama poginulih, valjda nije upitno ni "prisvajanje" reprezentativnih medalja. Ili možda hoće i medalje i da isplate ovu odštetu? Ja bih im ponudio, bez razmišljanja.
standard
Bez obzira na mogucnost raznih pravnih tumacenja oko sukcesije bivse Jugoslavije i posledica koje iz toga proisticu, ipak, nije posteno da se Srbija sada kiti medaljama koje su osvojili Cerar, Parlov, Bjedov, Ljubek i dr.
Mi i oni
Nismo osvojili sve te medalje, ali smo ih nasledili. U tome je poenta! uostalom, neka neko iz redakcije proveri u MOK-u, zatraži pisano objašnjenje, pa objavi faksimil i da znamo na čemu smo. Posle svakih OI kreiram listu po državama i uvek sam u dilemi i zbog Jugoslavije i zbog SSSR-a.
Сатрампампамбирослав Ћерезеремитипитиковски
Само постојањем неког Међународног суда за ову врсту спорова,уз пуну сагласност свх држава учесника у спору,Србија може говорити о томе колико је медаља освојила пре 1 988.г. Ово што се у Србији ради данас на ову тему,нити је правно,а најмање спортски или у духу фер-плеја. Боље речено све је неосновано,непотребно и неспортски.
Илија Марковић
@ Петар - Господине, лепо и тачно сте све објаснили, у Вашем коментару. Једина истина је, да све олимпијске медаље припадају Србији, која је члан МОК, као што пише у Политици, ,,само" 100 година. Да није било Краљевине Србије, не би било Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевине Југославије! И све тако редом, до дана данашњег, све је јасно као дан!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Sport / Sportske priče

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja