subota, 31.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 24.09.2012. u 22:00 Marina Vulićević

Kišov put vere u umetnost

Да­ни­ло Киш

Povodom obeležavanja pola veka od objavljivanja prva dva romana Danila Kiša „Mansarda” i „Psalm 44” (Kosmos, 1962) nedavno je u Narodnoj biblioteci Srbije bila otvorena izložba Petra Krasa „Omaž Danilu Kišu”, koja se sastoji od instalacije na zidu od crnog satena „Dunav 1942”, video rada „Dunav 2012” i „Omaža D. K.”, serije od 27 printova. Izložba je na osobeni način vizualizovala neke delove Kišove poetike, a autor nas je pozvao da „razmišljamo o posvećenosti, o doslednosti i identitetu, o snazi vere u sopstveni put i o značaju ličnog iskustva u formiranju jedne umetnosti”. Kras je govoreći o počecima Kišovog stvaralaštva istakao i njegov jedinstveni literarni prosede, koji nam govori i o tome da je verovao u univerzalni jezik umetnosti.

Međutim, u godini ovoga jubileja, objavljena je i „Knjiga o Danilu” Save Babića, književnog kritičara, prevodioca, teoretičara prevoda, u izdanju beogradskog „Tardisa”, koja o Kišu govori kao o „tananom znalcu književnosti i književne teorije”, koji se suvereno kretao prostorima mađarskog, francuskog i ruskog jezika i literature. U ovom delu, kao sećanje i svedočanstvo, sadržani su Babićevi tekstovi o Kišovim prevodima, poetici, druženju i razgovorima sa njim.Sava Babić zaključuje slično, kao i Kras u svom mediju, da je Kiš od početka želeo da progovori celom svetu, ne smetnuvši s uma svoje korene, prve podsticaje, porodičnu atmosferu; tu zlokobnu zimsku 1942. godinu racije Hortijevih fašista u Novom Sadu.

Svoje viđenje pola veka od objavljivanja  „Mansarde” i „Psalma 44” Kras je obrazložio na sledeći način:

– Te knjige nisu bile, naravno, Kišovi književni prvenci jer se on ranije pojavio na književnoj sceni, objavljujući u omladinskim biltenima i književnim časopisima svoje prve pesme i eseje. Ipak, u životu svakog književnika značajan je trenutak kada iz štampe izađu na videlo prvi romani, a to se Danilu dogodilo pre ravno pedeset godina. Šta nam Kišov primer danas govori? Nešto, čini mi se, što nam u ovom trenutku svima jako nedostaje, dok živimo pod teretom trivijalne realnosti koja nas stalno iznenađuje svojim novim oblicima ekonomske prinude, društvene krize i hipokrizije, kada više ni u šta ne verujemo. Jer, to se ne sme zaboraviti, Kišov put je bio put vere u umetnost. Pred sam kraj svog života izjavio je da je njegova bolest, bolest traganja za apsolutom posredstvom književnosti.

Kada čitamo Babićevu knjigu takođe imamo osećaj tog Kišovog traganja za sopstvenim izrazom, smislom jezika, još od prvih pesama koje su pripremile teme njegovih potonjih romana, i uviđamo da je za Kiša prevod zapravo bio neki vid utehe, način da jednu pesmu koja mu se sviđala do kraja učini svojom. Jedna pesma – čitav svet, celina uzdignuta do univerzalnog značenja, to je bio poetski ideal Danila Kiša, koji je poeziju prevodio sa stvaralačkom strašću, oslobađajući se „lirskog balasta”. Sebe je jednom čak i nazvao „propalim pesnikom koji svoje poetske impulse ostvaruje prevodeći poeziju”.

„Mnogo sam prevodio poeziju sa francuskog, mađarskog i ruskog, jer sam frustrirani pesnik. Počeo sam kao pesnik, ali sam na kraju shvatio da bi poezija koju bih ja pisao bila loša i da u prozi mogu mnogo bolje da izrazim sebe, bilo da se radi o romanu, kratkoj priči ili eseju”, rekao je jednom prilikom.

Kako piše Sava Babić, Kiš je umeo da uopšti svoje prevodilačko iskustvo, da uspostavi precizan odnos između nastajanja pesme i nastajanja prevoda. Prevodio je Petefija, Adija, Verlena, Cvetajevu, Đerđa Petrija, Atilu Jožefa, Mikloša Radnotija…

Međutim, ta univerzalnost Kišova, koju ističu Babić i Kras, nalazi se i u njegovom „podjednakom ustezanju od ideologija levičara, marksista, boljševika, nacionalista i desničara”, zbog čega je bio „osporavan i šikaniran od partijskih aparatčika komunističke Jugoslavije i pred kraj života doživeo je pokušaj opasne manipulacije od strane domaćih nacionalista”. Savu Babića ponekad je podsećao na Belmonda iz filma „Do poslednjeg daha”, za Petra Krasa i Kišova umetnost ima nešto što se kreće ka potpunom izrazu koji želi da obuhvati totalitet naše egzistencije. Literatura i život, da li uopšte postoje granice?

Komentari1
3e03d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

nikola andric
Neverovatno preterivanje u ''vaznosti literature'' svedoci o pogresno shvacenom pokretu francuskog ''prosvetiteljstva''. Narocito u Rusiji i Srbiji. U Rusiji je san svakog intelelektualca da postane drugi Tolstoj, Dostojevski, itd. Matematicari , doktori, hemicari, fizicari, itd, svi bi radje bili knjizevnici. Od cega ce oni, molim lepo, da zive? Ili ,bolje, kako oni zamisljaju 'podelu rada'' o kojoj se oni ocevidno uopste ne brinu. Neko drugi naravno treba da ''kopa i ore''.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja