utorak, 11.08.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 17.11.2012. u 21:55 Milan Mišić

Privlačnost Severnog pola

Ледоломац предводи канадску експедицију истраживача Арктика Фото Ројтерс

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Današnja Rusija sigurno gorko žali što je 1867. budzašto Americi prodala 1,7 miliona kvadratnih kilometara pustare na severozapadnom „rogu” severnoameričkog kontinenta – za samo 7,2 miliona tadašnjih dolara, što nije velika svota (120 miliona) ni u današnjim. Da nije bilo te trgovine SAD ne bi mogle da tvrde da je Arktik, ledeno bespuće na „krovu” planete u čijoj utrobi je dragoceno mineralno blago produžetak njene teritorije, dok bi Rusija imala više argumenata da je sve ono što je tamo gore, a pogotovo dole – njeno.

U već započetoj borbi za isti pol, svih pet aktera iz Polarnog kruga (Rusija, SAD, Kanada, Norveška i Danska) poslednjih godina pojačavaju svoje aktivnosti na dokazivanju prvenstva nad ovim još neeksploatisanim delom planete, pri čemu su Rusija i Kanada najagresivniji. Kanada je ustvari bila prva koja je ceo prostor od svojih obala Severnog ledenog (Arktičkog) okeana pa do Severnog pola proglasila svojom jurisdikcijom. SAD, sa sličnim argumentima – da je to prostor koji je produžetak kontinentalne Aljaske – tamo ističu svoje pretenzije.

Prva opipljiva korist koju Kanađani, koji u poslednje vreme pokazuju ambiciju da budu aktivniji i samopouzdaniji igrači na globalnoj pozornici, očekuju od svoje geografske bliskosti sa severnim vrhom Zemlje, jeste da postanu kontrolori arktičkog plovnog puta koji bi trgovačkim brodovima i tankerima omogućio da izbegnu Panamski kanal i rastojanje od Tokija do Londona skrate za približno 7.000 kilometara. Taj put u perspektivi otvara topljenje arktičkog leda što je rezultat klimatskih promena kojima pojedinačno najviše doprinose industrijski gasovi koje se u atmosferu emituju iz Severne Amerike.

Kanadskim pretenzijama na suverenitet nad tim putem suprotstavlja se baš njihov južni komšija, SAD. U Vašingtonu (i drugde) smatraju da je to moreuz u međunarodnim vodama. Severnoamerički susedi su zbog toga već imali jedan incident, minoran doduše, kada je još 1969. kroz taj moreuz prošao prvo jedan ojačani američki tanker, da bi to 1985. ponovio jedan ledolomac, takođe sa američkom zastavom.

To je bio povod za razmenu ljutitih saopštenja. Kanađani su prvo (1970) doneli zakon o ekološkoj zaštiti tih voda, da bi Amerikanci uzvratili kako ne mogu da prihvate da su u pitanju „unutrašnje vode Kanade”, jer bi to „ugrozilo slobodu navigacije suštinski bitnu za pomorske aktivnosti SAD širom sveta”. Kompromis o tom pitanju, koji podrazumeva da će američki ledolomci ubuduće tim putem prolaziti „uz saglasnost Vlade Kanade”, postignut je sporazumom o „Arktičkoj saradnji”, ali nije izmenio osnovne legalne pozicije dveju zemalja.

Pošto osnovni međunarodni dokument koji u ovom momentu bar donekle reguliše pitanje „vlasništva” nad Severnim polom i okolnim vodama – Konvencija UN o pravu mora (UNKLOS) – potpisnicama daje rok od deset godina da podnesu zahteve za produženje svojih kontinentalnih teritorija mimo uobičajenih 200 milja, Kanada je u prednosti jer je UNKLOS ratifikovala još 2003.

SAD još nisu „overile” ovaj dokument, shodno svom tradicionalnom otporu da se kao najveća sila stave pod jurisdikciju bilo kog nadnacionalnog entiteta. UNKLOS je čim je donet (1982) odbacio Ronald Regan, smatrajući da će biti „druge UN”. Predsednik Buš je 2007. apelovao na Kongres da tu konvenciju ipak ratifikuje, ali napretka u tom pogledu nema – sve do današnjeg dana.

SAD su inače, posle dosad najprovokativnijeg ruskog poteza na Arktiku, pobadanja ruske zastave na okeansko dno ispod ledenog pokrivača Severnog pola u leto 2007, uzvratile ekspedicijom koja je mapirala to isto dno, da bi dokazala da je to kontinentalni produžetak Aljaske. Kanadska reakcija na rusku zastavu na Arktiku bila je pak izjava njenog tadašnjeg šefa diplomatije „da ovo nije 15. vek, pa ni 16, 17, 18, 19. ili 20 – da se pobadanjem zastava neka teritorija proglašava sopstvenom”.

I SAD i Kanada se međutim slažu da se ispod leda na Arktiku nalazi veliko blago. Kanadske procene su da je reč o 1,7 milijardi kubnih metara prirodnog gasa (dovoljno da Kanadu snabdeva 20 godina) i više od milijardu kubnih metara nafte. Po američkim studijama, tamo je čak 25 odsto ukupnih još neotkrivenih svetskih rezervi nafte i gasa.

Komentari1
3482e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

dragan lučić
Ako su kanadske procene tacne, (kolicina dovoljna za kanadsku potrosnju tokom 20 godina) onda se na svetskom nivou radi o smesnim kolicinama, jer to je oko 2 godine SAD potrosnje. Ili 1 godina da SAD i EU to sprze. A govori se o jednoj od najvecih rezervi. Zapravo nisu smesne rezerve, nego potrosnja. Ko pre zaboravi fosilna goriva i sve sto od njih zavisi, tom bolje.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja