petak, 15.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 11.12.2012. u 21:55 Ivana Mihić

Izolacija

Kada je te jeseni u javnosti pukla bruka oko masovnog prisluškivanja institucija i građanstva, M. N., iz solitera na periferiji, gorko se nasmejao. Za njega prisluškivanje nije bilo nikakva novost, kao ni vest da neki ,,veliki brat” kontroliše internet pretraživanja, društvene mreže, blogove, sve kontakte... Kod njega u soliteru to se radilo oduvek. Nisu bile potrebne tajne elektronske naprave, nikakve društvene mreže da bi svi znali sve o svakom. Zidovi stanova bili su tako porozni da su savršeno jasno mogli da prenose svaki šušanj, svaku bračnu prepirku, međugeneracijski sukob, sva sumnjičenja, sabiranja stavki kućnog budžeta, psovanje vlasti, lopova i lažova, birokratije, pravosuđa, Evrope, Amerike, sportskih rezultata, suseda, vremena... Tačno se znalo ko gleda koju TV stanicu, šta voli a šta prezire, kakvi su komentari na političare, sportiste, tajkune...

Posebno jasni bili su prenosni zvukovi iz toaleta uz različite karakteristike vodokotlića: neki su bili kao vodopadi, neki krkljavi i sporopuneći, neki sa sinkopama i cviljenjem, a poneki i sa konstantnim curenjem, ili još gore, kapanjem kap po kap.

Ko, šta, gde, kad, s kim, koliko, odakle, zašto, dokle... kako bre?

Svi su bili u opštoj memoriji – od vlasnika nadzidanog penthausa (koji je, uzgred budi rečeno, prilično ugrozio statiku zgrade i svojom težinom napravio silne pukotine u mnogim stanovima), do onih stanara koji su se još borili da uknjiže svoje stanove i onih sumnjivih ljudi u kafiću u prizemlju. Sumnjivi su bili i zakupci prostorija za razne firme na prvom spratu. Naravno, bez tajni bili su studenti u skrajnutim sobičcima kao i čistačica Ž. koja je svima dojadila zvoneći na vratima i moleći da joj isplate zaostale dnevnice za pranje stepeništa.

Ponekad, doduše sve ređe, čuli su se i zvuci vođenja ljubavi.

Znalo se ko šta kuva, ko šta muva, ko koga čuva, ko duva, kome škripe vrata, parket, posao, položaj, brak... sve je bilo, moderno rečeno – transparentno.

Sem toga, bilo je krađa sijalica ispred ulaza i u hodnicima, pakosnih i nerazumnih cepanja pošte i trpanja iste u različite sandučiće, uriniranja po otiračima i ćoškovima, žvrljanja poruka po tek zakrečenoj fasadi u nivou ulice... Zdravstveno stanje stanara odavno je bilo takvo da je njihov soliter dobio podrugljiv naziv ,,bensedin”, i to po količini lekova za smirenje koje su svakodnevno u njemu trošene. Shodno tome, stanare su zvali – bensedinci. Što je najgore, sve veći broj mladih ljudi bezglavo je bežao iz zgrade i odseljavao se čim mu se za to pruži bilo kakva prilika.

Sve se znalo, i svima je sve to smetalo, i svi su patili ali dogovora i sloge da se pokuša nekakvo rešenje nije bilo. Istini za volju, M. N. je više puta pokušavao nešto da predloži ali, kako ga zbog lične situacije niko nije posebno zarezivao (izgubio posao, žena ga ostavila, i deca, i kosa sa glave, i izvadio žučnu kesu...), svaki njegov pokušaj predloga za spas nije imao ko da čuje. Sve dok nije dogorelo do nokata! Onda, na kućnom savetu, neko predloži da ga konačno saslušaju.

M. N. je objasnio da je slučajno saznao da gradska uprava daje osamdeset odsto sredstava potrebnih za popravku zgrada. Jedino rešenje on vidi u novim, modernim materijalima kojima bi se efikasno izolovali zidovi i najzad vratili ne samo privatnost i mir, već i unapredili svakodnevni uslovi života u zajednici kakva je bila njihova zgrada. Doveo je i svog rođaka, građevinca, koji im je ponudio da biraju tri vrste izolir materijala: iz Austrije, Rusije i Grčke, i to po vrlo pristupačnim cenama.

I, tu je počeo problem. Jedni su odmah prihvatili austrijsku kombinaciju i tražili da se to rešenje aklamacijom usvoji po hitnom postupku. Međutim, drugi su ogorčeno bili protiv, zalažući se za rusku varijantu, jer ne mora sve dobro da dolazi iz Evrope i sa Zapada. Pale su teške reči, i M. N. je onda predložio kompromisno rešenje: – Grčka!

– Kakva Grčka?! Koja Grčka, bre?! – svi su graknuli uglas.

Složili su se da nam Grci jesu prijatelji i bliski ali zna se kako je sad tamo. Posle četiri dana trvenja i rasprava, usvojena je varijanta da se usvoje obe varijante – i istočna i zapadna, pa nek uzme ko šta voli.

I tako M. N. i rođak-građevinac taman odahnu, kad počne novi problem: od čega krenuti? Šta prvo izolovati? Zidove, patose ili tavanice?

Svako je grčevito branio svoju muku, onaj deo stana koji je bio ,,najpropusniji” za zvuke i glasove. Teška bitka trajala je pet dana – niko nije popuštao, ni ,,zidovanci”, ni ,,tavanci”, ni ,, patosdžije”, kako su se međusobno pogrdno nazivali.

Kad je popijen tovar „bensedina” i kad su svi popadali na noseve od iscrpljenosti, M. N. se dosetio da iskoristi isti model kao u prvom slučaju, to jest, da svako brate mili prvo izoluje šta on hoće!

I, je li tu najzad došlo do dogovora? Nije. Novi sukob, još žešći, izbio je oko izvođača radova. Tri kandidata su bila iz raznih partija, i to je dovelo do najtežih i najgrubljih reči...

Niko ne popušta.

Ništa se ne menja.

Vreme prolazi, a soliter je dobio novi nadimak – bensedin plus!

Komеntari15
973ec
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vlada dobronamerni
Divan tekst Ivana. Takvi smo. Ali takvi su i drugi narodi (ljudi). Zasto onda kod nekih funkcionise, a kod drugih ne? Samo 500 km vazdusnom linijom (Slovenija) ili 700 km (Austrija) ili 900 km (Svajcarska i Nemacka) to izgleda mnogo drugacije (bolje) iako imaju iste takve solitere kao i mi. Mi koji zivimo u tim zemljama i poznajemo i nas i njih, mogli bi da vam objasnimo ali portajalo bi dugo i ne biste se osecali lepo posle toga.
Velimir Brun
Primecujem da svi pravi pisci koji pisu u ovoj rubrici pisu kolumne. Jedino Ivana Mihic koja nije pravi pisac svoju kolumnu koristi da pokusa da se prikaze kao pisac. Kad covek procita njene predvidive zbirove stereotipa na ovom prostoru, pokazuje se da je to tako.
Иван Ђорђевић
Давно, давно испричана прича. Зар не?
ks206
Svak cast, bas mi se svidjaju Ivanine price. Bravo Ivana
Sasa
Suvoparno,dosadno i stalno se vrti ista prica napisana na malo drugaciji nacin.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja