Reagovanja koja su usledila u medijima takozvane građanske Srbije nakon objavljivanja pisma koje je pisac Dobrica Ćosić uputio studentima koji borave u inostranstvu pokazala su da je teza o političkom „pomirenju” prve i druge Srbije poslužila samo u jednokratne politikantske svrhe. Miljenko Dereta se u našoj javnosti neprestano javlja u dvostrukoj građansko-političkoj ulozi, i to kao osnivač Građanskih inicijativa, kad zatreba da se legitimiše kao glasnogovornik i ideolog građanske Srbije, ali i kao agilni poslanik LDP-a, kada treba da odigra svoju samoproglašenu ulogu u zastupanju interesa nevladinog sektora. U svakom slučaju, Dereta ne želi da ispusti iz ruku svoj ideološki monopol na zastupanje građanske Srbije, što se može jasno prepoznati u tekstu ,,Sejao vetar, požnjeo oluju”, nastojeći da nam otkrije da se u otporu retrogradnim i nacionalističkim stavovima Dobrice Ćosića stvara „Treća Srbija”. To je mlada, obrazovana Srbija. Naravno da se Miljenko Dereta javlja kao njen predvodnik, ideološki zastupnik i tumač, koristeći se pri tom svojevrsnom montažom citata iz tekstova koje su napisali ojađeni studenti nakon objavljivanja stavova Dobrice Ćosića. Pri tome on je veoma brižljivo birao citate kako bi pokazao da Dobrica Ćosić ne odustaje da zastupa svoje ,,reciklirano patetično mudrovanje o istorijskoj ugroženosti srpskog naroda”. Govoriti danas o istorijskoj ugroženosti srpskog naroda zaista spada u provokaciju prvog reda u tumačenjima ideologa građanske Srbije za koje se srpski narod može javiti samo kao uzročnik ratova u Jugoslaviji ali ne i kao narod koji je pretrpeo najveća istorijska iskušenja u dvadesetom veku. Miljenko Dereta je posebno zadovoljan odgovorima koji stižu sa ,,levice”, i to iz redova Socijaldemokratske omladine (SDO), jer tako daju dragoceno različitu sliku o mladima u Srbiji, sliku inače punu predrasuda i najčešće uvredljivo omalovažavajuću. Zar nisu do juče Miljenko Dereta i sledbenici građanske liberalno-demokratske Srbije govorili o najezdi klerofašizma i dominaciji nacionalizma u Srbiji kao vladajućoj ideologiji koja se naročito ukorenila u novim generacijama? Ali pismo Dobrice Ćosića studentima predstavnici SDO iskoristili su da ponove po ko zna koji put optužbe na njegov račun kao jednog od najodgovornijih za otmice i zločine u Sjeverinu i Štrpcu i istaknu neizbežni zahtev za suočavanje s prošlošću u kojoj je Dobrica Ćosić zastupao monstruozne ideje koje su dovele do eskalacije građanskog rata u Jugoslaviji. Svako ko je makar i prelistao Ćosićeve zapise iz tog vremena kada je obavljao predsedničku dužnost mogao je da vidi da je upravo pisac Dobrica Ćosić nastojao svim silama da se zaustavi dalje krvoproliće u Jugoslaviji. To ne interesuje predstavnike SDO i njihove mentore, za njih je važno da nađu odgovarajući povod da sa svojih ekskluzivnih anacionalnih ,,levičarskih” pozicija još jednom pokažu da je srpski nacionalizam glavni krivac za razbijanje jugoslovenske političke idile. Oni se ne libe da sebe proglase i za revolucionarni postoktobarski sud (kao pravi izdanak radikalnih „levičara”) koji bi, da je revolucija u potpunosti uspela, sankcionisao Dobricu Ćosića za ono što je napisao o Albancima. Oni ne propuštaju da istaknu i svoje nezadovoljstvo što je ,,Službeni glasnik” objavljivao knjige Dobrice Ćosića. Oni bi to rešili po kratkom postupku – zabranili bi štampanje knjiga pisaca koji nisu po njihovoj ,,levičarskoj meri” i koje optužuju za humana preseljenja, ratove, razmenu teritorija, ubistva, otmice i govor mržnje. Važno je istaći da je ,,Službeni glasnik” štampao knjige autora koji su pripadali najrazličitijim političkim, estetskim i ideološkim orijentacijama.

Pri tome veoma je interesantno da Miljenku Dereti kao velikom borcu za ljudska prava i protivniku govora mržnje, kao i njegovim „levičarima” iz SDO ne smeta otvoreni govor mržnje Biljane Srbljanović koja je pozvala na pravi linč Dobrice Ćosića služeći se pri tome najprizemnijim uvredama i diskvalifikacijama. Ona zahteva da se uvede zabrana javnog nastupanja i slobode govora pisca Dobrice Ćosića koji je imao dovoljno građanske hrabrosti da se obračuna sa svojim ideološkim zabludama, bio spreman da prizna svoje greške i iluzije ali i da bude sebi često najžešći sudija. Ali Biljana Srbljanović i naši liberalno i građanski orijentisani ideolozi sad traže da se zlim starcima konačno oduzme reč i to otvoreno traže – uživajte u svojoj nezasluženoj slobodi i što dalje od javnog života.

Po njima, treba sprovesti svojevrsni nemilosrdni ideološki i politički lapot. Biljana Srbljanović je najjasnije izrazila ovo stanovište sledećim rečima. ,,Sram ga, bre, bilo, priučenog , zlog dokonog, nezajažljivog, alavog neobrazovanog, pritupog i koristoljubivog starca. Sram. Nema od ove države ništa dok i poslednji zli starac, odgovoran za moralni i materijalni sunovrat nerođenih generacija bude i dalje govorio”. Zar ovo nije školski primer govora mržnje protiv koga se tako zdušno, ali očigledno veoma selektivno zalažu predstavnici građanske Srbije?

Marinko M. Vučinić* 

*Publicista