petak, 22.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:08

Letopis ispisan sopranom

Autor: Radmila Tamindžićnedelja, 17.02.2013. u 11:32
Бранка Борисављевић (Фото Р. Таминџић)

Dobro je, neslućeno veliki posao je bezmalo završen, biće to stručna i maksimalno kompletna spomenica za jubilej koji pada ove godine.

E sad što se Branki Borisavljević od kompjutera iskriviše leđa i što joj rapidno propada vid, to je žrtva koju je ova vremešna dama prihvatila zato što je poslednjih 70 godina živi svedok svega što se dešavalo u Prvom beogradskom pevačkom društvu.

O svemu tome ona priča filigranski detaljno i s neopisivom nežnošću, tim većom što je u Društvu svojevremeno pevala sa svoje dve sestre, a kasnije i sa kćerkom Ninom.

Prvo beogradsko pevačko društvo osnovano je 1853. godine, u vreme kada je Srbija, kao kneževina, još bila pod Turcima. S nekolicinom visokoobrazovanih ljudi, koji su došli iz inostranstva, osnovao ga je Milan Milovuk, „kao volontersko društvo radi zabave, međusobnog uživanja i obučavanja u muzici”.

U Spomenici izdatoj povodom pedesetogodišnjice, za koji gospođa Borisavljević meritorno tvrdi da je pravi bibliografski biser, spominju se, između ostalih, imena kao što su Davorin Jenko, Kornelije Stanković, Josif Marinković, Stevan Mokranjac…

Kasnije su Društvom rukovodili velikani poput Koste Manojlovića, Stevana Hristića, Miloja Milojevića, Predraga Miloševića, Vojislava Ilića…

Brankin otac Sibin, paroh koji je pripadao Sabornoj crkvi, družio se s Vojislavom Ilićem, takođe teologom, dirigentom i horovođom u Društvu. Kao dete od sedam godina, ona je 1942. počela da peva u horu, ali ne u dečjem, jer takav nije ni postojao, nego sa odraslim pevačima.

– Pre rata, Društvo je imalo sedište i gostoprimstvo u više prostorija škole „Kralja Petra Prvi”, a posle bombardovanja Nemci su u školu smestili bolnicu. Ostala je samo jedna prostorija koja je imala izlaz iz škole u portu, u kojoj je sedelo Bratstvo Saborne crkve, a hor držao probe. Moja najstarija sestra Angelina i ja pevale smo sopran, a srednju, Oliveru, Vojislav Ilić stavio je s dečacima u alt. Bila je tada ekipa sjajnih pevača, naročito basova, dok su sopran pevale gospođe sa izraženim vibratom. Pevali smo za sve vreme okupacije, a onda je došlo ono savezničko bombardovanje. Uskrs je, mi pevamo „Liturgiju” Čajkovskog, padaju bombe, sve se trese, pojma nemamo šta se dešava, trčimo niz usko spiralno stepenište, a Vojislav Ilić nas vuče za ruke ka Brankovoj ulici gde smo stanovali – kao da je juče bilo seća se gospođa Borisavljević.

Posle rata, slušamo dalje priču, nove vlasti oduzele su crkvi onu prostoriju u školi, vrata su zazidana, a bratstvo i hor dobili su prostor u Patrijaršiji, kao i jednu neuslovnu baraku u dvorištu.

Takođe su nove vlasti tražile da se Društvo registruje i legalizuje, u „Politici” je objavljena anonsa kojom se pozivaju pevači. Ali, pošto je to u suštini bio crkveni hor, članstvo nije baš bilo preporučljivo, pa Brankino ime, iako je nastavila da peva, nije bilo na spisku pevača. A kao sveštenička ćerka koja nije član partije nije mogla ni da radi no za šta se školovala.

– Kad sam 1952. godine završila gimnaziju, upisala sam i čak pre roka završila pedagoško-psihološku grupu na Filozofskom fakultetu – priča Branka.

– Pošto sam bila nepodobna, posao profesora nije dolazio u obzir, pa sam se zaposlila u biblioteci Instituta za naučno-tehničku dokumentaciju. Položila sam bibliotekarski ispit i radila kao civilno lice u vojnoj službi. Posle petnaestak godina strašno sam se umorila, pa sam prešla u veličanstvenu biblioteku Narodne skupštine, gde me je sačekao ogroman posao – da biblioteku Skupštine Kraljevine Jugoslavije sredim po predmetnom katalogu. Tokom tog rada već mi je i zdravlje popustilo, pa sam na kraju odlučila da odem u penziju.

Odlučila je Branka i da se vrati u Društvo, koje, zapravo, nikada nije ni napuštala, ali sada zvanično, nema više potrebe da se plaši da će izgubiti službu. Pošto je, kao apsolutni sluhista i prvi sopran, još bila u punom naponu za pevanje, dirigenti su je uvek stavljali u kombinacije svake vrste. Međutim, i pre nego što se pojavila ideja o Letopisu, tu je Branku opet sačekao obiman dokumentaristički posao od koga nikako nije mogla da pobegne.

– Naša arhiva s nototekom ranije je stajala u nekim sanducima u Patrijaršiji, a onda je preneta u onu vlažnu baraku u dvorištu, gde je za kratko vreme počela da propada. Morala sam da se uhvatim u koštac sa ogromnom količinom buđavih i mokrih papira. Uz pomoć donacija, 2006. godine na tom mestu sazidan je novi objekat, koji je povezan u celinu s prostorom u Patrijaršiji gde držimo probe. Tada mi je povereno da budem sekretar Društva, za šta je bilo dragoceno moje bibliotečko i arhivarsko iskustvo. Već samim tim što sam odvojila dokumenta po fasciklama, stvorila sam uslove za kasniji rad na ovom letopisu.


Komentari0
2e918
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja