sreda, 19.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:48

Šta će nam kultura?

Autor: Igor Simićponedeljak, 15.04.2013. u 15:00

Umetnost je oblast ljudskog delanja koju je teško definisati i njene društvene posledice još teže oceniti. Novac, sa druge strane, je konkretan i može se izraziti brojevima. Sada smo u poziciji da za srpsku kinematografiju ima nula dinara i uopšte za kulturu ima malo novca. Meni, kao nekome ko se bavi i umetnošću, u ovom kulturno-medijskom metežu potpuno je jasno samo jedno – građani ne da se nisu zbog toga potresli, već ih žalbe filmskih trudbenika još i nerviraju.

Da ministarstvo ne poštuje sopstveni zakon u vezi sa filmom, da su konkursi namešteni, da ne postoji nikakva kulturna strategija, da ministar ima razne čudne predloge – oko svega toga možemo da se složimo.Ipak,sami autori nisu u stanju da argumentuju publici zašto umetnost treba finansirati.

Umetnost je nekada bila stvar mecenstva, a umetnik je bio pre svega zanatlija. U doba impresionizma, umetnost postaje tržišna i od tada za umetnike postoje dve mogućnosti. Jedna je uzimati novac od države, a druga uzimati je od kupaca. Ako ste prepušteni tržištu, onda ne samo da su vam male šanse da preživite, nego će mnogi svoje radove menjati da zadovolje diletantske kriterijume kolekcionara ili niske kriterijume širokog auditorijuma. Naravno, ta arena nije potpuno nepravedna.

Ako se odlučite da živite od države, onda uzimate od nekog bednog poreskog obveznika da bi finansirali svoj rad pod izgovorom da to radite za njega. Takođe, dolazite u opasnost da postanete državni ili fondaški umetnik, to jest da svesno ili nesvesno oblikujete svoje ideje da odgovaraju političkoj klimi. Kako god okrenete, finansiranje umetnosti je krajnje sumnjivo i moj osnovni cilj je da istaknem to jer se prećutkuje. Sada se razvijaju alternativeu muzičkoj i filmskoj industriji zahvaljujući internetu i donacijama.

U Britanija građani nisu preterano potreseni zbog rezova u kulturi uslovljenih krizom. Sa druge strane, za rezove u obrazovanju se izlazi na ulice.Upliv umetnosti u obrazovni sistem, to je nešto što bi većina podržala jer se kroz kreativnost deca razvijaju u potpune ličnosti. Za takav trud umetnik zaslužuje naknadu od roditelja to jest od poreskih obveznika. U Venecueli, kroz program „El sistema” stotine hiljada dece iz siromašnih porodica su naučile besplatno da sviraju. To je umetnost u akciji. Sa druge strane, umetničko delo je lični izraz i ambicija umetnika.

Ono što vidim u srpskom filmskom svetu, jeste da se filmovi često rade kao neka vrsta biznis projekta gde se želi zaraditi, često nepošteno. Filmadžije varaju na konkursima, radnike (brojne ljude iza kamere) često neplaćaju, a žive sasvim fino. Da se razumemo, država treba da podrži projekte, mada često neće znati to dobro da oceni, ali umetnik ne treba da misli da njemu išta pripada. Na ovaj tok misli menaveo razgovor sa prijateljicom koja je završila master iz istorije umetnostisa desetkama i pri tom radila dva posla kao prodavačica. Naveo me je i nedostatak preduzimljivosti i razmaženost koju pokazuju filmadžije u odnosu na konkurente u SAD, ali i na druge umetnike koji svoju umetnost prilagođavaju ekonomskom stanju. Takva dva „lou-kost”umetnika predstavljaće Srbiju na Bijenalu u Veneciji, a opet i za to država odvaja sve manje para i radi adhok.

Moj stav je da umetnik koji ima za cilj da služi svojoj publici mora za tu službu da se izbori.Reditelj, to je samo po sebi privilegija i pozicija moći. Ako umetnik ne dobija novac i slavu, a ipak nastavlja da se bavi time, tada dokazuje da je umetnik. Umetnik ne može da očekuje da živi samo od umetnosti. Mnogi filmski autori suotuđeniod zemlje od koje očekuju materijalnu naknadu.Pri tom, najglasniji sasvim solidno žive. Ministarstvo kulture je pre svega siromašno u kompetentnim i borbenim ljudima, u kreativnim idejama, a najviše bi moglo da pomogne u organizaciji i promociji, kao i da aktivno sarađuje sa obrazovnim sistemom jer deca jesu najvažnija. Ministarstvo ne treba da smeta, već da bude na usluzi, bilo kako.

Na umetniku je da iz ljubavi stvara, a traženje novca je potrebno da bi se platili ljudi koji u projektu ne rade zbog umetnosti, već kao najamni radnici. Danas ceo svet pravi filmove i ljudi se snalaze na razne načine. Autor na tu ljubav može da čeka, njegova želja nikada nije primarna, ako je istinita doćiće na red.

Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija univerzitetu, Njujork


Komentari5
eeedd
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Igor Simic
Dragi Nikola, hvala na dobronamernom komentaru. U pravu ste. Na socijalnom nivou mislim da je potreban mnogo veći nivo egalitarizma, od školstva do socijalnih davanja do ministrstva koje treba da omogući prolaz najboljima. Citatom iz mog teksta koji navodite hteo sam da kažem da je situacija u umetnosti tako teška da čovek u startu treba da ide sa svešću da od umetnosti nema hleba. To je provokacija da kažem da kad je već tako ne može neko ko pravi lošu umetnost uzima novac od naroda. Ja sam za ekstremni egaltarizam šansi, ali u umetnosti su potrebni su stroži kriterijumi. Ako se već dotira iz države ne sme da postoji negativna selekcija (sindrom našeg društva). U umetnosti svi ne daju iste rezultate i stvaralačko-moralna korumpiranost ne može da bude nagrađena od strane nekog siromašnog poreskog obveznika u unutrašnjosti Srbije. U tom smislu, moj tekst je možda više mala provokacija i naravno nisam uspeo sve da kažem, a svakodnevno se borim sa ovim pitanjem.
Нема се
Ако ко има питања нека одгледа поново познати филм "Тражили сте - гледајте!".
Nikola
Dragi Igore, Slazem se sa vecinom vaseg teksta, ali smatram da je jedna stvar koju ste rekli "da umetnik ne treba da ocekuje da zivi od svoje umetnosti" u neku ruku romantizovana i pomalo elitisticka ideja. Veliki umetnici su cesto bili iz bogatih porodica pa su mogli da se posvete umetnoscu u potpunosti i da se ne brinu za materijalnu bezbednost ili su imali ljude koji su ih 'izdrzavali' na neki nacin (kao na primer odnos Albreht Durera i Pirkhajmera). U danasnjem politcko-ekonomskom sistemu u kome vlada konkurencija u svakom polju zivota, nije moguce, ako nista naravno neko nalik Leonarda da Vincija, da budete i izuzetan umetnik i neko ko radi jos nesto 'sa strane' kako bi zaradio za egzistenciju. Ovako ste ostavili utisak da ljudi koji ne spadaju u ove dve gorenavedene kategorije su u neku ruku 'niza vrsta' umetnika jer ih licna situacija primorava da se oslanjaju na drzavu ili trziste. Danas, kada trziste vlada, ostao je mali manevarski prostor za bilo koju drugu strategiju
Igor Simic
Gospodine Dušane, ako uzmemo definiciju umetnosti koju ste izneli (a koja bi se mogla dovesti u pitanje jer spaja pojmove kultura, umetnost, vaspitanje, divljaštvo), postavlja se pitanje: Da li umetnost u Srbiji stvarno pomaže u skladu sa vašom definicijom? i Da li zemljoradnik treba da finansira to? Možda i treba, ali sigurno ne ako od tog dotiranja umetnik plaća život u centru Beograda i ne plaća radnike na filmu. Kada ste već pomenuli vaspitanje u citatu, tu je stvar mnogo čistija, ali ipak umetnici nisu uključeni u obrazovni sistem. Žao mi je ako niste razumeli šta sam hteo da kažem, to je sigurno i moja odgovornost.
Dušan Sofijanić
Ништа ми није јасно шта је писац хтео да каже.Није ми јасно ни са чиме се изборио за право да износи своје ставове у овако реномираним новинама.Уметност је фундаментални део културе а култура је , како рече један од утемељивача психолошке педагогије-проф. Ушински почетком ХХ века,'' ..саставни део васпитања једног народа - а народ који није васпитан није ништа друго до хорда дивљака''. Због вишедецениског односа према куктури, који је сасвим у складу са тезама г.Симића, сасвим смо се приближили закључку уваженог проф. Ушинског.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Specijalni dodaci /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja