sreda, 20.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 10:02

Teška vremena za „Vikiliks”

Autor: D. Vukotićsubota, 20.04.2013. u 12:15
Прослављени редитељ Оливер Стоун недавно је посетио Џулијана Асанжа у Лондону

Zamislite da američki građani nikada nisu čuli za zlostavljanje zatvorenika u Iraku. Pomislite da ne znaju za brutalan odnos prema osumnjičenima za terorizam na „crnim lokacijama” administracije SAD. Ili za program bespilotnih letelica, dronova, koji je pod Obaminom administracijom doživeo ekspanziju. Ili za prisluškivanje Amerikanaca bez sudskog naloga pod Bušom mlađim. To je svet bez dojava.

Ovim rečima urednica u „Njujork tajmsu” Margaret Saliven u redakcijskom komentaru govori o značaju „Vikiliksa” i drugih uzbunjivača za kvalitetno novinarstvo.

Vremenska distanca novog kontingenta objavljenih tajnih diplomatskih izveštaja nazvanog „Kisindžerove depeše” (obrađuju sedamdesete godine prošlog veka) najverovatniji je uzrok manjeg odjeka nego u slučaju „Kejblgejta” koji je iz temelja potresao vladu u Vašingtonu. Naravno, vrednost ovih izveštaja je neprocenjiva, jer daje dosad neviđeni uvid u zakulisne igre tadašnje američke diplomatije i donosi mnoge nepoznate pikanterije o planetarnim događajima od Indije do bivših evropskih socijalističkih zemalja. Zašto je onda izostala žilavija podrška takozvanih pravih novinara kolegama iz „Vikiliksa”? „Kisindžerove depeše” su bile na naslovnim stranama najviše 24 sata, a novinari se samo povremeno bave Asanžovim zatočeništvom u ambasadi Ekvadora u Londonu.

Pojedini komentatori tvrde da je u vodećim medijima jaka struja onih koji smatraju da „Vikiliks” i njegovi štićenici ne mogu biti nazvani novinarima, te da delovanje uzbunjivača nije ni izbliza tako važno, kao kod pravih žurnalista. Koliko je ovakav stav u stvari poguban i po jedne i po druge govore i podaci prema kojima su od pojavljivanja „Vikiliksa” uzbunjivači postali prava ugrožena vrsta, što direktno pogađa i – novinare.

Neki su poput bivšeg agenta CIA Džona Kirijakua, koji je progovorio o zlostavljanju zarobljenika u tajnim zatvorima – završili u zatvorima. Drugi, poput redova Bredlija Meninga, suočavaju se sa optužbama o „pomaganju neprijatelju” zbog tajnog materijala koji je dao Asanžovom „Vikiliksu” i preti mu doživotna robija. 

Istovremeno vladini službenici neprestano navode nacionalnu bezbednost kao razlog za dalje procesuiranje uzbunjivača. Oni poručuju da „legitimne tajne moraju ostati tajne”. Neki novinari, međutim, smatraju da su dojave koje stižu od uzbunjivača često najvažniji element pri rasvetljavanju škakljivih tema.

Tako nekadašnja zvezda „Gardijana”, a danas član ekipe „Njujork tajmsa” Deklan Volš naziva dojave „nefiltriranom krvlju istraživačkog novinarstva”. „Mogu dolaziti od nepouzdanih ili čak kompromitovanih izvora, imati brojne netačnosti i zahtevati pažljivu proveru da bi od njih nastala dobra novinarska priča. Ništa od toga međutim ne umanjuje njihovu vrednost za novinarstvo.”

Koje god stanovište da se zauzme jedno je jasno – dojavljivačima se sudi i kažnjavani su kao nikada pre. Američki Zakon o špijuniranju iz 1917. je za 92 godine svog postojanja primenjen svega tri puta za procesuiranje vladinih službenika zbog odavanja poverljivih informacija medijima. Ali samo u prvom mandatu Baraka Obame iskorišćen je šest puta za gonjenje dojavljivača, a neki od njih su već završili iza rešetaka.

Poledice ovakve politike su već vidljive, pa američki mediji sve češće pišu o otežanom dobijanju „neimenovanih izvora” u administraciji, upravo zbog njihove bojazni od oštrice Zakona o špijuniranju.

U takvim okolnostima suženog manevra kako uzbunjivanja tako i novinara, ne jenjavaju ni drugi pritisci na „Vikiliks”. Posle prvog ushićenja donatora, u poslednje vreme se pojavio problem finansiranja celog projekta. Neke zemlje su se potrudile da pokrenu mehanizme onemogućavanja doniranja novca „Vikiliksu”, što u skorijoj budućnosti može postati veliki problem, jer održavanje servera na kojima se čuvaju milioni depeša – košta mnogo.

Premda se činilo da će optužbe Asanža za seksualno zlostavljanje, za koje liberalna štampa listom smatra da su u najmanju ruku sumnjive, slomiti osnivača „Vikiliksa”, to se nije dogodilo. Međutim, na njegovu ionako nezavidnu poziciju dodati su novi pritisci. Poslednji napad na lik i delo Asanža se sprema u holivudskoj „fabrici snova”. Uskoro bi trebalo da budu puštena u bioskope dva filma koja u negativnom svetlu govore o osnivaču „Vikiliksa”. Na ta ostvarenja se obrušio i proslavljeni reditelj i oskarovac Oliver Stoun, koji je nedavno posetio Asanža u Londonu.

Na svom „Tviter” nalogu je uz fotografiju sa osnivačem „Vikiliksa” napisao: „Džulijan živi skromno i disciplinovano u maloj sobi. Mislim da većina ljudi u SAD ne shvata koliko je važan ’Vikiliks’ i zašto je Asanžu potrebna podrška.”

Dok javnost ne prihvati važnost informacija koje vlade pokušavaju da sakriju pod oznakama tajnosti, najvišu štetu trpe građani koji ne znaju šta zaista rade njihove vođe.


Komentari3
4236e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Вики
Асанж би требало да добије Нобелову награду за храброст. Или неку другу, Нобелова награда више није мерило истинске вредности.
milic M. Ilic
Kroz ovaj clannak vidi se moc US-propagndne masine.Tako su suzbijene anti-US kritike od Iraka,Avganistan,Kosova i sl.Krivi su ostali deo tz. "naprednog sveta".Strah od odmazde "velikog brata"tera ih na poslusnost/slugarenje/ i to je veliki problem za rehabilitaciju univerzalnog morala i pravde.Vecina zemalja koja je marsirala iza US na osvajanje Iraka znali su da je to veliki promasaj ali nisu smeli da se nadju na strani onih koji su to javno rekli.Bez pritiska velikog brata srbija nebi tako lose prosla posle raspada YU Drzave.Po istoj logici krivi su i novinari,Pogotovu oni sa utcajem a to su oni iz US i UK.Gde je zavrsio Chomsky.Postao je"crna ovca" Uticajnih medija. Novinari na svetskom nivou treba o ovome da povedu ozbiljnu diskusiju.
Зоран
Страшно. Немам речи.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja