petak, 24.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:36

Zaboravljeni junak sa Povlena

utorak, 30.04.2013. u 12:00
Стојадин Мирковић: слика из војничке књижице

Valjevo – Obradovala se Anica Mirković kada smo stigli pred njenu kuću u valjevsko selo Gornje Leskovice. Iako je znala da ćemo načeti tešku i bolnu priču, nakratko je skrenula razgovor na malinjak tvrdeći kako se od prošlogodišnje suše još nije oporavio.

Potom je setnijim glasom kazala da je zahvalna svima koji je posećuju, govore i pišu o njenom sinu Stojadinu Colu Mirkoviću (1972–1991) kako se njegovo junaštvo i pogibija kada je tek zakoračio u život ne bi zaboravili.

Kada je početkom 1991. godine u vazduhu mirisalo na goleme nevolje, Stojadin je ispod prepune šatre ispraćen na odsluženje redovnog vojnog roka u Banjaluku. Da se obuči za tenkistu i vozača transportera.

Tome se radovao i bio ponosan. Kada je obuku završio sa odličnim uspehom očekivao je, tako je naveo u jednom pismu, da bude prekomandovan u neki od gradova i kasarni koje će biti bliže rodnom Valjevu. Međutim, upućen je u Bjelovar, odnosno tamošnje vojno skladište Bedenik koje je bilo jedno od najvećih, za gorivo i municiju u tadašnjoj Jugoslaviji.

Posle višednevne blokade, razne paravojne grupe iz Hrvatske pojačavale su napad na skladište i njegovu posadu, da bi 29. septembra 1991. krenule u sveopšti napad. Komandant skladišta major Milan Tepić naredio je povlačenje, što je mlađani i ponosni Stojadin odbio, pozivajući se na vojničku zakletvu koju je dao pred starešinama, drugovima i rodbinom. „Ako treba i svoj život ću dati...”

U jednom momentu razorna „zolja“ je pogodila transporter u kojem je bio devetnaestogodišnji Cole. Kada je video šta se desilo, njegov komandant major Tepić je digao minirano skladište u vazduh.

 – Mom Colu je do kraja vojnog roka ostalo nešto više od dva meseca, jer je uz nagradne dane očekivao da ranije skine uniformu. Hteo je da se vrati kući i da nastavi da održava imanje, jer mu je otac, odnosno moj muž Živojin, mlad poginuo prilikom prevrtanja traktora. Sećam se, kada je stiglo njegovo poslednje pismo molio me, zbog situacije u zemlji, da se ne sekiram i poručio da će doći da se oženi na vreme. Da završi započetu kuću u Valjevu sa starijim bratom Dobrivojem. Od svega toga tuga i bol. Puna tri meseca posle pogibije nisam znala pravu informaciju i potajno sam se nadala da će jedno jutro ili veče pokucati na vrata. Međutim, majčina vojničina stigla je kovčegu obmotanom državnom zastavom – priseća se Anica, dodajući kada je sve to moralo tako da bude, uteha i ponos su joj što se poneo tako hrabro.

Brišući suze, dodala je da je imalo po kome da mu dođe, jer je Colov otac bio Titov gardista, deda po ocu kraljev gardista, koji su vojsku poštovali kao najveću svetinju.

 Majki Anici ostalo je samo vojničko priznanje za junaštvo njenog sina

Na pitanje da li je država zaboravila da na pravi način nagradi junaka ispod Povlena, Anica je slegla ramenima i posle duže pauze dodala:

 – On je heroj u mom srcu a ubeđena sam i među onima koji su ga poznavali i čuli kako se poneo u okruženju višestruko brojnijih i brutalnih napadača. Što se tiče države, ona kako hoće. Možda jednog dana i to učini. Što se tiče ostalih obaveza, država je snosila sve troškove oko sahrane, dala mi je invalidninu i da ne govorim koliku, jer mi smo uvek bili seoska siromašna i skromna porodica. Kada su mi rekli da radi povećanja invalidnine treba da tužim državu, odgovorila sam da tako nešto ne bih učinila ni kad mi ne  bi dali ništa. Ja i moja porodica smo državi dali jedan mlad život i sada da se tužakamo zbog para. To ne ide. Odlikovan je moj Cole „Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti Prvog reda“ koji mu je dodelila vojska. Ali, heroj nije – kaže Anica, zahvaljujući listu „Politika“ na poseti i evociranju sećanja na njenog sina.

I Ljubomir Bradić, predsednik Udruženja boraca ratova od 1990. do 1999. iz Valjeva, koji je u stalnom kontaktu sa majkom poginulog Stojadina Mirkovića, kaže da za nju i roditelje koji su doživeli sličnu situaciju nisu presudne pare i materijalna pomoć. Njima se, veli, para srce što država nije ni posle toliko vremena našla način da im iskaže poštovanje za ono što su njihovi sinovi uradili. Vojnik Stojadin Mirković i pilot Mlenko Pavlović su nesporno narodni heroji iz ovog kraja i ne postoje nikakvi izgovori da to neko ignoriše. On očekuje da će predsednik države Tomislav Nikolić doneti ukaz kojim će biti uspostavljeno priznanje u rangu narodnog heroja, a koje će biti dodeljeno svima koji su to zaslužili. To je najmanje, poručuje, što država može za naše heroje i njihove roditelje da učini. On očekuje da će barem jedna ulica u Valjevu poneti ime Stojadina Mirkovića, a iskazao je i zahvalnost osnovnoj školi u selu Leskovicama koja svake godine 29. septembra organizuje čas sećanja na svog hrabrog učenika.

Budo Novović


Komentari55
a8217
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Andreja Simic
Vazno je da su nam novine i TV ekrani puni raznih samozvanih "starleta" i gologuza ko ce se jos secati tih mladih ljudi koji dadose svoje zivote da bi njihovi vrsnjaci a i mi ostali danas ziveli spokojno.Ali to je osobina nas srba.Jos Laza Lazarevic je to uvideo. Sramota i zalosno.Bruka.
strpite se jos malo
niko ne pominje poginulog oficira tadasnjeg porucnika Dragana Bajramovica koji je svoj zivot dao tako sto je seo na bombu kako bi spasaoo ostale vojnike.Poginuo je u Capljini iako mu je otac bio tadasnji predsednik predsednistva Sejdо Bajramovic.
Ljubica Knezevic
Neces nas ni ti, @hrvoje, nikad nista nauciti. Tebi, i tvom zemljaku, a nekada smo svi bili zemljaci, a vise nismo, jad i beda, ovome "O`Keef" -u - zelim da sto manje kifujete (pusite marihuanu - prevod za neupucene), a i mnogima, i sebi, da sto manje piju i da sto manje puse i duvan - ovaj rat nikog nije ostavio bez traga i posledica. Dokaz je, sto se vi uopste javljate, i pod tako slikovitim pseudonimima. Na ovim stranicama. Jadna nam majka, i mater, svima!! A ovaj mladic, Stojadin ( i ime govori o postojanosti) je ostao dosledan sebi, veliko delo, i slava mu! Majci ostaje ponos, od sad, pa doveka!
Учитељ Брансим
@Славко Коцић: "... А сада да питам евроентузијасте по Србији. Где је улица мајора Милана тепића и храброг војника Стојадина Мирковића?" Драги господине Коцићу! Хвала Вам што сте поставили ово питање. Ваљда ће се неко од надлежних постарати да буде више места са улицама имена ових хероја. Ја ћу Вам одговорити. У мом граду, В. П., постоји улица, али, нажалост, само с именом мајора Милана тепића, а не и са именом Стојадина Цола Мирковића- Иако у мом граду има пуно улица без истаакнутих назива, ја сам самоиницијативно (не илегално, већ је регистована улица али није истакнута!) на својо кући изрезбарио у дуборезу и истакао таблу - "улица мајора Милана Тепића, бр.6", незнајући у том тренутку за храброг младића Мирковића. После овог написа, постараћу се, опет самоиницијативно, да додам и овог другог хероја. Тиме ћу им одати признање за храброст и жртву за оданост отаџбини и народу!
nekada vojnik @ Stanko iz Zagreba
Sasvim je prozirna vaša namera da naizgled poštujući pogibiju mladog vojnika pokušavate da lažirate istoriju, odnosno povijest. Nije JNA u tom momentu bila nikakva paravojska, niti vojska Srbije i Crne Gore. Ona je tada u svom sastavu imala i Srbe i Makedonce, i Muslimane i Crnogorce i Mađare i Albance, i Hrvate, pa i ponekog Slovenca. To je septemabar 1991. prijatelju, SFRJ još postoji, Hrvatska je proglasila "neovisnost od Beograda" tek 8. oktobra 1991. međunarodno je priznata rek 15. januara 1992, SAD su priznale Hrvatsku tek 6. aprila 1992. Sve do tada morali ste da u SAD putujete pasošima sa oznakama države SFRJ. Nije vojnik Cole jurišao na Bjelovar, niti je gađao po gradu, njega je napala polupijana paravojna rulja. Cole je samo branio svoje ljudsko i vojničko dostojanstvo, branio je svoju čast, kao i čast svojih predaka. Vi to nikada nećete moći da shvatite. Neka je večna slava i hvala heroju Stojadinu Coletu Mirkoviću.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja