petak, 22.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 28.06.2013. u 15:00 Istok Pavlović

Busplus i jedna naučnofantastična priča

Pre jedno mesec dana odlučio sam da ostavim automobil u garaži i da se u narednom periodu vozim beogradskim gradskim prevozom, za promenu. Zanimljiv je ovaj novi sistem, imam aplikaciju na mobilnom telefonu i na mapi tačno vidim gde sam ja a gde su autobusi, i kada će svaki od njih stići do mene. No, jedna stvar mi je zapala za oko. Kad god uđem u autobus i prinesem karticu onom čitaču da je „otkucam” to jest validiram, ljudi gledaju u mene. Iz njihovih pogleda shvatam da ja radim nešto što nije uobičajeno, nešto što se u tom društvu ne radi. Onda vremenom shvatim da malo ljudi validira kartu. Okej, pomislih, verovatno svi imaju markice, a onda izguglam i nađem podatak da se trenutno oko 50 odsto ljudi u Beogradu „švercuje” u gradskom prevozu. I onda vidim da se u ostalim evropskim gradovima te cifre kreću oko dva-tri odsto švercera.

Sve ovo dalo mi je ideju za jednu naučnofantastičnu priču. Oduvek sam želeo da pišem kratke naučnofantastične priče, kao Herbert Džordž Vels, pa taman da iskoristim ovaj prostor u „Politici” da objavim svoju prvu priču. A priča počinje ovako:

Beograd, 2017. godine: Odlukom grada uveden je nov princip kupovine u supermarketima. Ukidaju se kasiri koji kucaju i naplaćuju artikle, umesto toga, kada ljudi dođu s korpom do kase, pojavi im se na ekranu račun, oni provuku svoju platnu karticu i platili su račun. Ne postoji nikakav nadzor, ljudi mogu da prođu s korpom pored kase i da ne plate ako žele, dakle zasniva se na poverenju i poštenju. Postoje jedino kontrolori, koji se retko pojavljuju i proveravaju da li ste platili račun kad izađete iz radnje, ali i ako se pojave, možete da izađete na neka druga vrata i da ih izbegnete na razne načine.

Prvih nekoliko dana sistem je funkcionisao besprekorno. A onda, ljudi su polako počeli da otkucavaju samo neke od artikala, a neke ne. Posle nekoliko meseci veliki broj ljudi nije uopšte plaćao račun, samo bi prošli s korpom pored kase. Ljudi su se jednostavno na to navikli.

Supermarketi su počeli da prave sve manju zaradu, i na kraju su ušli u ogroman minus. Više nije bilo novca za njihovo funkcionisanje. Grad je odreagovao pojačanom kontrolom, ali je izbila pobuna. Ljudi su se masovno bunili protiv ovoga, jer je odjednom nestala mogućnost da ne plate hranu koju su kupili.

Izgovori za ovu pobunu bili su razni. ,,Supermarketi su stari i neokrečeni! Neću da plaćam račun dok ne okreče i renoviraju sve supermarkete! Ili dok ne sagrade sve nove a ove postojeće sruše!”, govorili su jedni.

„Ko zna kome idu te pare! Ja sam čuo da je tender za hleb i mleko bio namešten i da to ide sve nekim tajkunima u džep! Neću ja da finansiram njihove džipove i bazene!”, govorili su drugi.

,,Pored svih troškova i računa, sad još treba da plaćam i račun u supermarketu? Baš me briga, mala mi je plata, čuvam pare za pametnije stvari”, bio je još jedan od najčešćih izgovora.

Na „Fejsbuku” su nikle razne grupe sa nazivima poput ,,Otpor teroru u supermarketima” i „Svi mi koji se zalažemo da supermarketi budu besplatni”. Pojavili su se razni eksperti koji su govorili o tome kako je hrana jedna od osnovnih tekovina civilizacije i kako bi trebalo da bude besplatna.

U međuvremenu, bilo je sve manje novca za održavanje supermarketa i nabavku hrane i artikala. Grad je morao da subvencioniše svu tu hranu iz budžeta, i na kraju nije ostalo novca za bilo šta drugo. Ulice su zarasle u korov, zatvorena je većina obdaništa i bolnica, i grad se polako pretvarao u džunglu. Oko zgrada su počele da rastu puzavice, đubre je bilo na svakom koraku. Ali, bitno je da se hrana ne mora plaćati, jer što bi neko na to bacao pare...

Eto, to bi otprilike bila moja prva naučnofantastična priča. Tačnije, samo početak priče. Ne znam kako bih je dalje razradio i završio, ali se bojim da kraj ne bi bio baš najsrećniji. U stvari, imam ideju za srećan kraj: Ljudi u Srbiji su ipak shvatili da se svaki račun mora platiti, jer je to za opšte dobro zajednice. Ali, ipak je to naučna fantastika...

*Fakultet za medije i komunikacije

Komеntari70
5d069
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Никола М
" I onda vidim da se u ostalim evropskim gradovima te cifre kreću oko dva-tri odsto švercera." И ја сам за то да свако плаћа превоз док га користи али у осталим европским градовима дневна карта кошта мало више него овде за један сат вожње.
Nikola Nikolic
Krenem za vikend do grada i racunam se sta mi je sve potrebno , 100 dinara vremenska karta jer menjam 2 prevoza, odem u Pub tamo popijem najjeftinije pivo koje kosta 200 din plus 200 din cigare i kad krenem kuci trezan ceka me 150 dinara nocni... i kad izracunam za stan mi treba 120 e, plus racuni 50 to je ukupno 170 eura , plus 16 500 dinara trosim mesecno za hranu to je 550 dinara dnevno za Dorucak rucak i veceru. Kada sve saberem ukupno je oko 300 eura a meni plata sa fakultetom 35 000 din.. Pusim od muke a to me kosta 20 eura mesecno jer motam duvan svercovani iz bosne, preostalih 3000 rasporedim na 1 izlazak , 1 pivo , prasak , sapun i sampon. A kad mi crkne bojler ili ringla odem na gradjevinu par dana i prespavam na gradilistu kao cuvar. Tako da do daljnjeg ili se svercujem ili kupujem Biciklu i gas masku!!!
Veljko M
mora da postoji konkurencija lave, pa da mogu za svoje pare da biram kako cu se voziti,a ne kao prase u stocnom vagonu
Sanja Kaljevic
Mesecna primanja moje porodice 75.000,- (cetiri clana) mesecni rashodi za stan,skolu....itd pa plus hrana neka pokusa neko da kupi jos i 3 mesecne karte za prevoz
Tarhan Mujo
Просечна плата у Србији - 40 000 динара. Месечна карта за превоз у Београду - 4 500 динара. Стопа запослености у Србији - 50 одсто. Стопа шверцања у превозу - 50%. Просечна плата у Шведској - 250 000 динара. Цена превоза у Штокхолму - 9 000. Стопа запослености - 85%. Стопа шверцања у превозу - 15%. О квалитету и безбедности самозапаљујућег превоза нећемо. Нећемо ни о одокативности ових цифри, поштујући аутора који је започео с тиме. Тешко је поверовати да су ове чињенице једном математичару, стручњаку за медије, и писцу доста квалитетних текстова - просто промакле. Е сад, да ли је коментатор сувише циничан ако препоручи и Ђиласа и Вучића за ону удаљену новооткривену планету?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja