Pravoševo na Zlataru – Zaseo krupni brkajlija Mirčeta Vujičić za drveni sto kraj rodne mu brvnare u Pravoševu na Zlataru po sunčanom danu, a pred njim čašica rakije kruškovače koju je sam pekao. Popije pomalo, pa se, zamišljen, zagleda u planinske vrhove što selo natkriljuju. Putuju Mirčetine misli u davne sedamdesete, kad se glumom u filmovima pročuo. On, gorštak iz zabiti, sa osam razreda škole, čije glumačko umeće ni danas nije zaboravljeno.

Setili su ga se ovih dana na međunarodnom filmskom festivalu na Zlatiboru, tačno četiri decenije od poslednje njegove uloge. Među dobitnicima nagrada za životno delo, u društvu Puriše Đorđevića i drugih poznatih sineasta, našao se i brkati brđanin 76-godišnji Mirčeta. Sa šajkačom na glavi izašao je na binu da, praćen aplauzima, primi festivalsko priznanje. I dugo potom razgovarao sa starim poznanikom Purišom, u čijim filmovima je igrao. Sreli su se posle 41 godinu, isprva se nisu ni prepoznali.

Milena Dravić i Mirčeta Vujičić

Samo je, zatim, još jedan dan na blistavom Zlatiboru Mirčeta proveo, vrativši se brže-bolje svom Pravoševu. Mirnom selu pod najvišim vrhom Zlatara Golim brdom (1.627 metara), među stoletnim borovima daleko od puteva, u kome su još samo starci ostali.

 – Lepi su bili ti moji glumački dani. Ali ne žalim za njima. U životu u svemu treba naći zadovoljstvo. Bio sam ja glumac, i drvoseča, sada penzioner, dobro je i ovde plandovati – počinje priču o sebi Mirčeta, uvijajući duge brkove koje, kaže, nikad nije brijao, šest decenija su mu na licu.

Kad je u ranoj mladosti stoku napasao i posne njive Pravoševa obrađivao, ni sanjao nije da će nagrade za glumu dobijati. Ali sudbina, kad joj čovek malo pripomogne, zna da ga povuče neočekivanim stazama. Godine 1968. stigoše u ovu zabit filmadžije i Mirčetin gorštački život najednom izmeniše.

 – Tada je, dobro se sećam, reditelj Fedor Škubonja, čija je supruga Staša Borisavljević bila rođena Novovarošanka, snimao ovde film „Nizvodno od sunca“. Među seljanima tražio statiste, pa izabrali i mene. Ozbiljan sam bio, trudio se, pa mi Staša ponudi da glumim epizodnu ulogu nekog Međa, što odmah prihvatih. Kasnije sam s njima snimao i na Avali, sve su lepo platili. Vratih se u Pravoševo, svojoj ženi i dvojici sinova – seća se glumac iz naroda.

Slučaj je hteo da „Nizvodno od sunca“ postane gledan film, uspešan i na festivalima, u kome fotogeničnost i talenat gorštaka postadoše primećeni. Već sledeće godine Mirčeti stiže ponuda od Puriše Đorđevića da igra u filmu „Kros kontri“, i to glavnu ulogu. Uz Milenu Dravić, dok su sporedne role igrali Ljuba Tadić, Ružica Sokić i drugi. – Čekaj, kažem Puriši, veliki je to zalogaj za mene naturščika. Ma evo ti knjiga snimanja, sedi i uči tekst tri meseca, pa kad te zovnem da dođeš, odgovori mi on. Naučim tekst bez greške, odem na snimanje u Beograd i dobro bude. Lepo se i zaradilo, bio je dobar provod. I nikad nisam imao tremu pred kamerom. A s Milenom sam se sjajno slagao, pomagala mi na svakom koraku – priča Mirčeta. Milena ga je, inače, početkom devedesetih, kad je uveliko bio prestao da radi na filmu, sa grupom glumaca Ateljea 212 posetila u njegovom Pravoševu.

Od 1968. do 1973. godine igrao je u 11 filmova. Kod Predraga Golubovića igrao je glavnu u filmu „Smrt Pavla Đurice“, a glumio i u „Biciklistima“, „Klavirštimeru“ i drugim. Pamti partizanski film „Sutjeska“, gde je kao partizan predavao raport vrhovnom komandantu, a ulogu Tita igrao je Ričard Barton. Pročuo se Mirčeta u filmskim krugovima, lepe pare zaradio i kuće napravio, muževnošću devojke opčinio. Ali zadovoljan ipak nije bio.

– Sve to sam radio po ugovoru o delu, bez radnog staža, po tri-četiri meseca kući nisam dolazio. A ja familijaran čovek, nije za mene glumački život, a i hteo sam radni staž. Napustim sve, pa pravo u rodni kraj, ženi i deci kući. Zaposlim se u šumsku sekciju Nova Varoš kao drvoseča, i to motorni sekač. Putovao svakog dana s posla i na posao 10 kilometara peške, obarao visoke borove, mir svoj našao. Zvao me posle Miša Radivojević da igram u jednom filmu, ali mi iz šumske sekcije nisu dali slobodne dane, valjalo je šumu seći.

I tako, ostade u svom Pravoševu. U penziji je od 1992. godine. Kasnije je postao udovac, pa se 2008. oženio 10 godina mlađom Slavenkom s Kokinog Broda, s kojom i sada u rodnoj kući živi. Kukove je operisao i teže se kreće, ali mladalačka bodrost ga ni u poznim godinama ne napušta. – Ko zna kako bi mi bilo da sam ostao glumac. Ali za tom karijerom ne žalim, jer i život u ovim zabačenim predelima ima i te kakvu lepotu – veli i nazdravlja kruškovačom.