utorak, 24.11.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 05.07.2013. u 22:00 Mirjana Sretenović

Vic dug dve i po godine

Itaj Engl, mladi novinar u izraelskoj radio-stanici, zove Ženi Lebl 1991, početkom etničkih sukoba u Jugoslaviji.

– Gospođo Ženi, da li se tačno izgovara Milošebic ili Miloševic, i gde je tu akcenat? – upitao je. Sa druge strane žice čuo je, da bi kao novinar morao da zna i za Dražu Mihailovića, Nedića, Ljotića i Pavelića, kao i to da će uskoro početi rat u Bosni.

U prvom susretu sa Ženi Lebl, slušajući priče o događajima na Balkanu, Engl je u njenom stanu ostao od 10 ujutru do 11 uveče. „Kasnije sam odlazio u Srbiju, Bosnu, Hrvatsku, Kosovo, Irak, Pakistan, Liban, Ruandu, Kongo, i kada bih dobio neku nagradu, znao sam čijom sam je zaslugom stekao. Ženi je bila umešana i u to”, rekao je Engl.

Ovo je samo jedno od brojnih sećanja na Ženi Lebl (1927–2009), istoričarku jevrejskih zajednica na Balkanu, koje je upravo objavljeno u knjizi „Ženi” u izdanju „Čigoja štampe”, gde prijatelji i saradnici evociraju uspomene na njenu hrabrost i istraživačku posvećenost.

Ceo život Ženi Lebl stao bi, kažu, u 10 romana. Rođena je u Aleksincu, a nakon niže gimnazije, uoči odvođenja Jevreja u logor Sajmište, pod imenom Jovanka Lazić izbegla je u Niš. Hapse je 1943. i vode u berlinski Gestapo, do 1945. Vrativši se u Beograd, upisuje pravni fakultet; 1947. primljena je za novinara na konkursu „Politike”, i postaje član SKOJ-a jer je, kako je rekla, bila dušom i srcem za druga Tita, zbog čega je često vodila verbalni rat sa svojim „zadrtim kolegama”.

Bilo je to vreme kada su i zidovi imali uši, a zbog viceva su „letele glave”. Kolega joj je jednom ispričao šalu kako je Jugoslavija pobedila na međunarodnom takmičenju u cveću jer je odgajila ljubičicu belu od 100 kila, aludirajući na pesmu „druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela”. Pošto je prepričala vic u redakciji, po Ženi Lebl dolaze dva udbaša jer je, rekoše, agitovala protiv Tita i nije prijavila narodnog neprijatelja od kojeg je čula sporni „fazon”. Odvode je u zatvor UDB „Glavnjača”, potom u logor Ramski rit, pa u Zabelu, Grgur, i Goli otok. U pet zatvora, gde je od aprila 1949. do oktobra 1951, traže joj je da promeni mišljenje i prizna krivicu. Ispisana je potom i iz Udruženja novinara.

Saznavši da su i žene bile na Golom otoku, o čemu se tada nije govorilo, Danilo Kiš, koji je u „Grobnici za Borisa Davidoviča” pisao o komunističkim gulazima u SSSR-u, nagovorio je Ženi Lebl da piše o tome. Tako nastaje „Ljubičica bela”, objavljena 1990. u dva izdanja u „Dečjim novinama”, treće izlazi u „Čigoji” 2009, a knjiga u Izraelu postaje bestseler. Sa Ženi Lebl i Evom Nahir, Kiš radi i film „Goli život” u režiji Aleksandra Mandića, koji danas može da se pogleda na „Jutjubu”.

Ženi Lebl piše kako su prijatelji „otkucavali” prijatelje, jer bi, u suprotnom, oni završili na „Titovim Havajima”. Zato se i govorilo da je na slobodi bila veća robija nego na robiji.

– Ustanovilo se da je u jugo-gulagu bilo veoma malo, u stvari najmanje, stvarnih narodnih neprijatelja, informbirovaca, Staljinovih obožavalaca. „Prijatelj” bi bacio oko na nečiju suprugu, opanjkao ga da je narodni neprijatelj, poslao ga na Goli, a onda mu podneo da potpiše razvod braka, jer tobože žena nije htela muža izdajicu – navodi Ženi Lebl.

Pisala je kako su ih u Ramskom ritu pretvarali u „tegleću marvu”. Nisu im davali vodu, a ručak za 306 zatočenica bio je šest glavica kupusa. U isti kanal su mokrile, i iz njega pile vodu, dok su im pijavice pile krv na nogama. Da ne bi potpuno „poživotinjila”, Ženi Lebl se preslišavala pesama koje zna i zamišljala kako skida knjige sa polica i prelistava ih .

U Zabeli su, kako navodi, bili bolji, „deluks” uslovi. Tu su već mogle da se okupaju i piju vode koliko žele. Zadatak im je bio istovar drva i kamenja, a upravnik se seksualno iživljavao u svom „haremu”, svedoči Ženi Lebl.

Sele ih na Sveti Grgur, ostrvo između Krka i Raba, gde su odvaljivale stene i zahvatale vodu iz mora, nosile na vrh brda i sipale u bure koje nije imalo dno...

– Samo žedni znaju da cene vodu. Bile smo okružene morem – a žedne do ludila. Spoznale smo kako je komplikovano iščupati stenu iz njenog prirodnog okruženja, piše Ženi Lebl. – Tada naučite da kamen ima žile kucavice, i gde da ga rasporite. Čupale smo temelje stena koje su tamo bile vekovima, menjale smo prirodu...

Devojke su pretvarane u starice, svedoči Ženi Lebl; otpadali su im zubi, obolevale su dok su im stizale vesti da su ih se odrekli deca, majke i muževi, jer su postale narodni neprijatelji. Nuđena im je sloboda pod uslovom da postanu doušnici i da ćute o tome šta su doživele, inače će im stradati porodice.

Sa pomilovanjem, posle „vica dugog dve i po godine”, Ženi Lebl ne može nigde da nađe zaposlenje. Piše 22 knjige o stradanjima Jevreja, i uradila je, kažu, koliko ceo jedan institut. O svom boravku u nemačkim logorima svedoči u knjizi „Odjednom drukčija, odjednom druga”, potom „Do konačnog rešenja – Jevreji u Srbiji”, „Plima i slom – iz istorije Jevreja Vardarske Makedonije”, „Jerusalimski muftija”, „Jevreji u Pirotu”. Bila je u Istorijskom odboru Udruženja Jevreja iz Jugoslavije u Izraelu, a nagrada Jevrejske opštine u Beogradu, za najbolji rad iz istorije, nosi njeno ime.

Umrla je od raka u 82. godini.

Komentari2
feb0d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Deda Djole
Mada se neki sa nostalgijom secaju Josipa Broza i komunizma, mi stariji pamtimo "godine koje su pojeli skakavci" (B. Pekic). To su godine terora i straha, otimanja privatne imovine i ukidanja gradjanskih sloboda. To je vreme kada je OZNA (ili UDBA) negovala medjusobno potkazivanje i prisluskivanje, vreme kada si zbog jednog vica mogao da zaglavis Goli Otok, kao Zeni Lebl.
Misa Preradovic
To je ta cuvena Titova Jugoslavija za kojom mnogi Srbi i danas placu.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja