Plužine – U Plužinama, na kulturnoj manifestaciji „Pesnička reč na izvoru Pive”, održan je okrugli sto o pesničkom delu Rajka Petrova Noga (1945), jednog od najznačajnijih srpskih pesnika, autora dvadesetak pesničkih knjiga. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo objavio je „Dela Rajka Petrova Noga”, u pet knjiga (2003). Književna zadruga srpskog nacionalnog veća iz Podgorice i izdavačka kuća „Orfeus” iz Novog Sada, objavili su nedavno knjigu izabranih pesama R. P. Noga „U dolu šušti ječam” (Devet strofa jedne povesti).

Kako se oseća pesnik kojem još za života prave okrugle stolove i sumiraju njegov stvaralački opus?

Meni su polovinom marta 2003. godine „anđeli pevali”. I bio sam se pomirio, koliko je čoveku dato, i pozdravio sa svetom. Onda me je ovaj odozgo milosno osokolio: Hajde, još malo... Ali, pod rigoroznim uslovima koje sam disciplinovano prihvatio: ne pijem, ne pušim, ne idem gde će mi biti neprijatno; više gledam u nebo i u drveće, nego u ljude. Od tog prelomnog datuma objavio sam „Ječam i kaloper”, „Ne tikaj u me”, „Zapiši to, Rajko”, „Zapiši i napiši”. To što mi još za života prave okrugle stolove i objavljuju zbornike o onome što sam pisao i pišem, mogao bih razumeti i kao „posmrtne počasti”. Neki mi, kao što znate, objavljuju i smrtovnice. U životu sam više puta umirao. Imam sa smrću izvesnih iskustava.

Ovde u Plužinama – Srbi nisu pristali da postanu Crnogorci. Kako gledate na rastakanje srpskog nacionalnog bića?

Pre koju godinu, baš dok je trajala „Pesnička reč na izvorima Pive”, iz usta mladića koji u ovom kraju kao borovi rastu, mogla se čuti, sva od glasnog prkosa i inata, i ovakva pesma: „Odakle si, sele, devojano mlada, / Iz Srbije, brale, iz Danilovgrada”! Znaju braća da žive u Crnoj Gori. Zna seja da Danilovgrad ne može biti u Srbiji. Ali može u pesmi. Kad je već lažni referendum razdvojio milo od dragog. Takvi su vam Starohercegovci. Ne daju se.

Rastakanje srpskog nacionalnog bića, to je udružena maratonska i kvarnjačka disciplina naše razbraće i svetskih siledžija. Mene više brine endemska bolest našeg samorastakanja.

Knjiga „U dolu šušti ječam” – knjiga je izabranih pesama, ali komponovana kao potpuno nova knjiga. Kakva je uloga prozno-poetskih strofa iz „Ječma i kalopera”?

Knjiga „U dolu šušti ječam” ima podnaslov „Devet strofa jedne povesti”, a ima, kao moto, i objašnjenje šta je kod starih Grka značila „strofa”. A značila je: obrtanje, okretanje, naročito okretanje hora, i u tom okretanju promenu ponavljane melodije. Otkako pišem, to i radim: okrećem i prevrćem prvu radost i prvi bol. A onda i druge radosti i bolove.

Svoje knjige pesama – „Bezakonje”, „Lazareva subota”, „Na kapijama raja”, „Nedremano oko” i „Ne tikaj u me” – uzeo sam kao pet strofa i smenjivao ih sa četiri prozne „strofe” iz „Ječma i kalopera”. Pet plus četiri jednako je „devet strofa jedne povesti”, koje se, čas u stihovima, čas u poetskoj prozi, „okreću” i smenjuju, i jedna u drugoj ogledaju. Dok u dolu – u snu, u sećanju – postojano jedino šušti ječam. To je to: Tvorac je svet i u njemu ljudski život u strofama sazdao, a ovo je skudoumno pojedinstvo pokušalo tom ritmu da podražava. Ima li u tome kakve novosti?

U svim svojim knjigama obilato ste koristili kolektivno pamćenje srpskog naroda. Šta ste sve otkrili u mitološkim, religijskim i istorijskim slojevima nacionalne tradicije?

Izgleda da je u poeziji, upravo svojim odsustvom, intenzivno prisutno ono čega je bilo, pa ga više nema. Veći deo književnosti mogao bi stati pod naslov: Čovek se vraća kući. U mom slučaju, još i kući koje nema. Imao sam starog oca koji mi je po godinama mogao biti deda. Možda sam zato reči našeg Praoca upravljene njegovom, i našem, velikom Sinu – „Čedo moje, vozljubljeno, uteho starosti moje” – pročitao kao da su meni upućene. U dolu, dakle, ječam šušti. O čemu? O očinstvu i sinstvu. I o majčinstvu. Kod mene o majčinstvu još i više, jer je u mojim pesmama grob moje majke. Mnoge, da ne kažem sve knjige na ovaj ili onaj način, o porodici govore. Kod mene još i o proširenoj, književnoj porodici. U knjigama memoarsko-esejističkim „Zapiši to, Rajko” i „Zapiši i napiši”, po nesigurnom sećanju i pouzdanom čitanju, upravo sam o takvoj, proširenoj, književnoj porodici i pisao. U porodici nas ima i ovakvih i onakvih. Zato su humor, reskost, toplina i prgavost – tu zakonito pomešani.

Po svemu sudeći, na vidiku je „dopunjeno izdanje”?

Ima takvih ponuda i iz Srpske i iz Srbije. Voleo bih da ih moje knjige primaknu. Kad već nismo u istoj državi, da barem budemo u zajedničkom duhovom i kulturnom prostoru. U Danilovgradu! Ne sviđaju mi se nagoveštaji onoga što je Kusturica nazvao „Šumadija drim”.

U godini smo kada se, doduše stidljivo, obeležavaju dva važna jubileja: dvestogodišnjica od rođenja Njegoša i 120. godina od rođenja Crnjanskog?

Država se izmakla od obeleževanja dvestogodišnjice rođenja najvećeg srpskog pesnika, koji je „sev naše munje u kosmosu”. Setite se kako je pre toga Ivo Andrić nutkan susedima i komšijama. Kako je „ćuškan” iz srpske književnosti, kao da je Ivo Andrić u privatnoj svojini nekih slučajnih ljudi, koje je vlast slučajno zadesila. Stotinu i dvadeset je godina od rođenja Miloša Crnjanskog. Setili su se Krleže, ali ne i Crnjanskog. Crnjanski i Krleža su vršnjaci. Znaju za Konstantina, ali ne haju za Nemanju. Devet je vekova od Nemanjinog rođenja.

Razumem našu razbraću, i među njima svakojake kleptomane, ali kako se, i zbog čega, ta njihova lažipriča – da je srpsko samo ono što je srbijansko – toliko dopala našim usrećiteljima i spasiteljima. Je li ćutanje o Tesli i Andriću, kojima se Hrvatska, kao da su njeni, pred Evropom diči, zalog našeg evropejskog puta u ništa? A dukljanizacija Njegoša, je li zalog „naših najboljih odnosa”, sa ovakvom Crnom Gorom? Dukljanskom Crnog Gorom, u kojoj se, recimo, dodela jedne književne nagrade pesniku koji je u Crnoj Gori rođen, koji u njoj živi, koji je bio čak i njen ministar, doživljava kao državni udar. Samo zato što taj pisac kaže da je Srbin. Pa do juče su svi bili Srbi. Na delu je, kako Ivan Negrišorac reče – „istraga predaka”. Otvorite Njegoševu knjigu, pročitajte bilo koji stih, svaki o ovoj današnjoj sramoti govori. „Onaj sam koji nisam”, mantraju sa svih ekrana i u Crnoj Gori i u Srbiji. Odriču se Kosova i Metohije, ćute o Nemanji, Njegošu, Tesli, Andrići i Crnjanskom. I još se diče da su sve popularniji. Ova će se bolest uskoro proučavati.