Pula- Na svečanoj ceremoniji zatvaranja jubilarnog, 60. Pula festivala, beogradskom glumcu Bogdanu Dikliću svečano je uručena „Zlatna Arena” koju je osvojio za ulogu Slavka u hrvatskom filmu „Odbrana i zaštita” Boba Jelčića. Ovo je samo jedna u nizu nagrada osvojenih tokom gotovo 40 godina karijere, za više od stotinu televizijskih i filmskih, kao i pozorišnih uloga, na koje Diklić reaguje skromno, bez mnogo buke, tradicionalno se držeći podalje od medijske pompe...

Šezdeseta Pula?

Šezdeset godina Pule, 60 godina mene. Dosta rođendana sam ja u Puli proslavio od svog prvog boravka 1976. pa do danas.

Ovaj boravak se završava sa „Zlatnom Arenom” za ulogu Slavka koja kao da je pisana za Vas. Stopili ste se sa likom?

Trudim se da to uvek tako uradim i da to uvek tako bude. Nekada mi uspe manje, nekada više, ali smo u slučaju filma „Odbrana i zaštita” baš dali od sebe truda, i Bobo Jelčić i ja. Ali, ne truda zarad individualnog ili pojedinačnog uspeha, već truda iz radosti.

Ovaj lik je bio poseban izazov? Provokacija?

Reč provokacija treba uslovno shvatiti. Kada sam pročitao scenario, to je bilo predivno. Ali, kako to odigrati? Onda smo se Bobo, ja i ostale kolege svi polako kretali ka tome što je u Areni i prikazano. Urađeno je ono što se htelo. Ako se pogrešno htelo mi se izvinjavamo. Ako smo pogodili i to je neko prepoznao, mi se zahvaljujemo.

Kao glumcu i sluhisti nije Vam bilo teško da postignete i jezičku autentičnost mostarskog govornog područja, a ovih dana sam Vas čula i kako fino pričate hrvatski?

Ijekavica je moj maternji govor. Ja sam se rodio u Hrvatskoj, moj otac se rodio u Hrvatskoj, kada sam progovorio, progovorio sam ijekavicom. Moji roditelji su sve do svoje smrti živeli u Hrvatskoj, u mom rodnom Bjelovaru. Ja praktično govorim dva jezika, hrvatski i srpski. U zavisnosti od toga koji impuls dobijem u uvo, govorim ili ekavski ili ijekavski. Potpuno automatski, bez ikakvog predumišljaja. Zanimljivo, kada sam u Beogradu mislim na ekavici, a u Zagrebu ili Bjelovaru na ijekavici. I to je tako. Oduvek.

Onda neće biti nikakvih problema da uskoro zaigrate na sceni Hrvatskog narodnog kazališta? U kojoj predstavi?

U predstavi „Na dnu” Maksima Gorkog u režiji Paola Mađelija. Ja sam to igrao i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, takođe u Mađelijevoj režiji. Čak igram istu ulogu, ulogu Glumca, ali naravno da smo to izbrisali i sada ćemo videti šta će se desiti. Premijera je planirana za 4. oktobar.

I u pulskoj Areni ponovo smo se uverili da su stasale nove generacije obožavalaca Vaše uloge u filmu „Maratonci trče počasni krug”. Smeta li Vam što Vas je ta uloga negde odredila?

Ne! Drago mi je što su se generacije i generacije „primile” na taj film. Sada već postoje dede klinaca koji su fanovi tog filma. A on je snimljen pre 31 godinu i fascinantno je kako i dalje živi.

Šta najviše volite od svega ovog što ste na filmu do sada uradili, a uradili ste mnogo?

To je oblast intime i subjektivnosti i emotivnog odnosa prema datom periodu života. Ali, evo – jako volim „Nacionalnu klasu”. Najsentimentalniji sam prema tom filmu i prema radu na tom filmu. Naravno, ima toga još, nije on jedini. Tu je i Karanovićeva serija „Grlom u jagode”. To je moje neko otiskivanje i moj početak. Bio sam klinac.

Intimno, pravite li razliku između pozorišne i filmske glume?

Ne. Imam problem i u jednom i u drugom mediju. Ja se mučim. Uvek. Evo gotovo 40 godina se mučim u procesu, ali igram sa lakoćom. U procesu se mučim jer imam tone dilema, kreativnog nesamopouzdanja. Međutim, ta muka čoveka vodi napred, ka nečemu što se zove stvaralaštvo, ostvarenje unutar predstave ili filma. Kao klinac sam se trudio da napravim ulogu, ali sam vrlo brzo napustio tu vrstu stremljenja i tu vrstu želje da uradim dobro posao. Vrlo rano sam krenuo sa tim da budem učesnik, da „tovarim voz” , a ne da budem „tovar”, taj teret. Vrlo rano sam se odlučio da budem deo nečega, a ne pojedinac.

Za Vas važi da ste ponekad namrgođeni, ali kakvi ste za saradnju? Laki?

Izuzetno. Saradnja podrazumeva iskren odnos. Ansambl neke predstave nije obdanište, kao što to nije ni ekipa ispred ili iza kamere. To nije nije sanatorijum, to je tim ljudi koji imaju pravo na zabludu, na kreativni sukob, na neku vrstu dijalektike, na mišljenje makar ono bilo i pogrešno. Mislim da je dužnost svakog da kaže ili da se odupre ili prihvati ono što mu se sugeriše kroz scenario ili indikaciju. Sve što njegovo biće misli da je drugačije, treba da to kaže i da ponudi neko drugo rešenje. Ako je to biti nezgodan, onda sam ja nezgodan, a mislim da nisam. Veoma sam tolerantan i zahtevan, u prvom redu prema sebi, a popustljiviji prema drugima. Neznanje teksta, kašnjenje, sprečavanje drugog da uradi ono što treba i što bi taj želeo, ja to ne podnosim i mislim da je to normalno. Bilo bi nenormalno da je drugačije.