četvrtak, 15.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:33

S venčanja pravo na utakmicu

subota, 10.08.2013. u 21:57
Већ пола века другује с Београдом: Богдан Тањевић јуче у „Комбанк арени“ Фото А. Милетић

Nepopravljivi Jugosloven Bogdan Tanjević (66) žali za nekim prohujalim vremenima, pa i za Beogradom u kojem je upoznao „ljudske gromade kakve se retko sreću bilo gde u svetu“. Danas, dok kao selektor košarkaša Turske učestvuje na turniru „Beogradski pobednik“, priseća se nezaboravnih šest godina kad je ovde živeo (1965-71).

Prvi put je došao 1960, kad mu je bilo 13 leta. Stigao je iz Sarajeva, na turnir rukometnih pionirskih selekcija republika. Pet godina kasnije se doselio, da bi studirao svetsku književnost i igrao košarku u OKK Beogradu, tada jednoj od najboljih evropskih ekipa, na čijoj klupi je sedeo Bora Stanković. Izabrao je „klonfere“ zbog Koraća, Gordića, Rajkovića, Sije Nikolića i ostalih, iako su ga zvali i Partizan i Karlovac.

– Stigao sam u maturskom odelu, s koferom, pravo na Studentski trg – priča Tanjević, jedini trener koji je s tri reprezentacije osvajao medalje (Jugoslavija – srebro na EP 1981, Italija – zlato na EP 1999, Turska – srebro na SP 2010). – Kasnio sam mesec dana, zbog nekih utakmica, i trebalo je da nađem svoju grupu na univerzitetu sa sto hiljada studenata. Ali, niko nije znao da mi objasni gde je svetska književnost. Sretnem ispred Kolarca jednog koščatog, visokog momka koji mi kaže da je upisao isti fakultet. Bio je to Ibrahim Hadžić, vrlo značajan pesnik. I zajedno saznamo da je naša adresa Rudarski fakultet u Takovskoj, treći sprat, pošto se tu nalazio naš odsek.

Tanjević, koji ima troje dece (dve ćerke i sin) i jednog unuka, prvo je stanovao u Geršićevoj 13 na Zvezdari, zajedno sa saigračem iz OKK Beograda Bojkićem.

– Delili smo sobu kod drage porodice Simić. Ja sam 1965. bio među 12 kandidata koje je selektor Žeravica planirao za Olimpijske igre u Meksiku 1968. Trebalo je spremati teške ispite i držati korak s košarkaškim ambicijama. U septembru me je čekala teorija književnosti, ispit koji je na tom fakultetu važio za čistilište. Izlazim jednog dana iz autobusa kod „Tri lista duvana“ i mislim kako ću ja to u oktobru da završim. Sretnem koleginicu koja mi kaže: „Jel znaš da nemamo oktobar“!? A ja napola spreman. Nemam šta, idem na mušku spretnost, a ispred mene Platonova „Gozba“. I uradim to nekako i čekam mesec dana rezultate. Na oglasnoj tabli na prvi pogled ne vidim svoje ime. I onda među šest imena, vidim: Tanjević – šestica!

Beograd je tih godina bio, kako kaže, „fantastičan grad, nabijen kulturom i ljudima posebnog kova“.

– U OKK Beogradu stari asovi bi posle treninga kretali ka centru, i onda zastali na čuvenom ćošku u Knez Mihailovoj. A tamo svi oni asovi, fudbaleri, sjatili se oko Radivoja Koraća koji drži banku. Mi s našeg fakulteta družili smo se u kafani „Morava“, upravo u kući u kojoj je Korać rođen, u kojoj su živeli i Gordić i on. Zamislite, takva dva asa u istom ulazu.

Druge godine bacio je sve na košarku, ali kad se nije našao na spisku igrača za Svetsko prvenstvo u Montevideu 1967, škola je postala prioritet. Na bekovskim pozicijama bila je, kako kaže, „stravična konkurencija“ (Daneu, Đerđa, Ražnatović, Basin, Plećaš...). Šezdeset devete venčao se s najboljom sarajevskom košarkašicom Jasnom Selimović, posle četiri godine „zabavljanja na daljinu“.

– Pojavili su se ljudi iz Voždovca i kažu da bi uz venčanje išao i stan. Ustanička 77, čak 42 kvadrata. Kakvo bogatstvo! Taj mali klub, vođen divnim ljudima, prevalio je put od nekakve školske lige do dva domaća prvenstva i finala Kupa pobednika kupova. Onda nam se rodila prva ćerka Bojana, lepa ko slika, čudo neviđeno. Svi su je taksisti zvali Snajka, kad bi se pojavila s onim njenim kajšićima.

S Jasnom se venčao u Opštini Savski venac, 16 marta 1969. Bilo je to sasvim neobično venčanje...

– Mangupi iz Partizana zakazali utakmicu na dan venčanja. Redovno smo ih pobeđivali, ko od šale. Venčanje je bilo u podne, a utakmica u pet. Svi sa svadbe došli na utakmicu.

Rado se seća odlazaka u pozorište, a najlepše se osećao u Ateljeu 212 koji je tada prodavao studentima karte za 212 dinara. Na pitanje šta je onda moglo da se kupi za taj novac, kaže da se ne seća, ali pamti kolika mu je bila stipendija:

– Verovatno nijedno pozorište na svetu nije imalo toliko glumačkih veličina. Kralja Ibija sam gledao barem 17 puta a Zoran Radmilović bi uvek maestralno improvizovao. Mi smo prva generacija u OKK Beogradu koja je dobijala stipendije. Reprezentativci su dobijali nešto od Saveza, mislim 40.000 dinara, i to bi im isplaćivali na kraju godine. Korać je svoju poslednju godinu poklonio klubu da bi nama podelili stipendije. Imao sam oko 20.000 dinara. Beograd je bio prepun razniih kulturnih sadržaja, obilje knjižara... Recimo, u Sarajevu nije bilo nijedne antikvarnice, a u Beogradu tri. Kultura na svakom koraku. Gledaš Ljubu Tadića, svestan koliko je iznad tebe pa i tvog prava da uživaš u njegovom dramskom gestu. Sedeli smo u „Srpskoj kafani“ i tamo bili blizu svih tih bardova, tih čudesa. Bilo je to veliko obogaćenje.

Danas vrhunski sportisti otvaraju sva vrata na svetu, a onda je i kafanu bilo teško osvojiti. Za čuvenu „Maderu“ trebalo je da se prođu, kako Tanjević kaže sa smeškom - kvalifikacije kao za svetsko prvenstvo. Supruga Jasna je pre dostigla tu „klasu“, ali ne zato što je, kao jedna od najboljih košarkašica tri puta više zarađivala od njega (jer za te „kvalifikacije“ novac nije presudan):

– Kad se moja supruga proslavila, onda smo mogli sebi da priuštimo „Zonu Zamfirovu“, ali i dalje ne „Maderu“, jer za nju si morao da dostigneš određeni i kulturni i sportski nivo, što je imao Korać. Meni je preostajalo da se prošvercujem preko moje supruge koja je bila istinska zvezda.

Sve te beogradske uspomene zbile su se, kako veli, pre 17 godina. Hoće da kaže da je „zamrznut u 35. godini“, da nekako sve gleda s te distance.

– Bilo mi je nezamislivo da se družim sa Šekularcem. Tad je bio u OFK Beogradu, zajedno s Milošem Milutinovićem. Svakog jutra su igrali šah ili preferans u pare. Miloš je bio ziheraš, a Šeki napadač. Onda mene Šeki pozove da igramo, a kad mu kažem da se ne kockam, on bi samo dodao da mora uvek da se igra u nešto.

Na pitanje gde bi danas u Beogradu izveo svoje prijatelje iz inostranstva, kaže:

– Valjda u „Maderu“. Sad već imam dovoljno godina i, da tako kažem, ljudskih prava da uđem tamo. Savetovao sam nekim turskim igračima da idu tamo. Inače, prijatelje vodim kod „Vuka“, a tu je u komšiluku i „Galerija“ Dragana Kapičića s kojim volim da popijem kafu.

Aleksandar Miletić


Komentari0
c695b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Sport / Sportske priče

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja