ponedeljak, 18.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
petak, 16.08.2013. u 20:00 Danilo Mandić

Tri lekcije iz demokratije

Vojna brutalnost u Egiptu ponovo je obradovala ljubitelje ironije. Zar je moguće da jedan demokratski revolucionarni pokret, kome je zavideo ceo svet, za manje od dve godine stvara svoju sopstvenu noćnu moru? Zar da jedan istorijski trenutak nacionalnog ujedinjenja postane uvodna špica za građanski rat? Zar je lek protiv Mubaraka pogoršao stvari više od bolesti?

Moglo bi se oprostiti mišljenje da je sve krenulo naopako upravo zbog masovnih društvenih pokreta. Zaboravljamo da u drugim društvima slični pokreti nisu otvorili pandorinu kutiju, već učvrstili i demokratiju i – uprkos površnom utisku – dugoročnu stabilnost. I to svega pre nekoliko meseci.

Kao večiti general posle bitke, društvena nauka je bila zatečena ne samo egipatskom tragedijom već i vrelim letom u Turskoj i Brazilu. Masovni protesti (još nedovršeni) su uzrujali svetska tržišta, naježili vladare na svim kontinentima, i probili nacionalne rekorde po veličini, rasprostranjenosti, i broju žrtava. Kritičari kapitalizma su videli zakasnelu reakciju na svetski neoliberalni poredak, dok su entuzijasti doživeli nemire kao lokalizovane, kratkotrajne i bezazlene (,,bolovi rasta”, kažu urednici „Vašington posta”). Između arapskih proleća i egipatskog puča, ovi nemiri su poučan pogled u budućnost – uz dužni optimizam – i za zemlje našeg kalibra.

Lekcija 1: Društveni pokreti će biti u porastuuz demokratizaciju. Decenijama je teza bila da će, uz širenje demokratije, pokreti erozijom nestajati. Kada ljudima obezbedite formalne demokratske kanale, oni će odložiti svoje pištaljke i gas maske zarad glasačkih listića. Danijel Bel, sveta krava Harvarda, je uveravao da su masovni pokreti, uz ideologiju, stvar prošlosti. Međunarodna tela ubeđuju autokratske režime (uključujući sirijski) da se prepuste demokratiji ne iz ljubavi prema Zapadu, već zbog samointeresa. Ako želite trajno eliminisati javne nemire, demokratizujte! Turske vlasti su 2007 sa rekordnih 50 odsto glasova ušli u parlament, postali model parlamentarne integracije islamskih stranaka u Egiptu i Tunisu, pa čak i sa Kurdima su napravili značajne korake(nečuvene za, recimo, Tursku devedesetih). Brazilski put od autoritarizma i vojne diktature do Obamine ode Brazilu kao ,,modelu demokratije za arapski svet” (2011), bio je jednako impresivan. U oba društva, ipak, pokreti su eksplodirali ne samo uprkos funkcionalnim demokratskim institucijama i slobodnim izborima, već zbogi protiv njih.

Lekcija 2: Nedefinisanost je prednost. Poređenja turskih i brazilskih protesta sa ,,Okupiraj Volstrit” su površna, ali razumljiva: te pokrete karakteriše nedostatak jasne organizacione hijerarhije, raznolikost vođa i predstavnika (ako se uopšte mogu identifikovati), i tvrdoglav otpor prema rešavanju problema formalnim institucionalnim kanalima. Još veselije, ispostavilo se da su originalni zahtevienviromentalista za održavanje Taksima, odnosno korisnika autobusa za smanjenje cena karata, samo vrh ledenog brega. U pokrete su uletele struje iz praktično svih ideoloških i demografskih kategorija (takozvani I mi smo ovde!pokreti). Sa kim i o čemu, onda, država da pregovara? Brazilske vlasti, a Erdogan još više, raznolikost demonstracija su izjednačili sa vandalizmom i ekstremizmom, te lakše opravdali prekomernu silu. Ali strategija nedefinisanosti ima i svoje prednosti. Ti pokreti su masovniji, inkluzivniji, izdržljiviji i fleksibilniji u svojim zahtevima. Državne koncesije, zbog takvog pritiska, su osvojene u više oblasti.Iluzija je bila da će institucionalna demokratija obezvrediti vaninstitucionalnu mobilizaciju; naprotiv, prva ne funkcioniše bez druge.

Lekcija broj 3: Ekonomski rast ne znači ništa. Takozvananova tržišta, među kojima su Turska i Brazil bila najuzornija, imaju 80 odsto svetskog stanovništva, a 40 odsto globalne ekonomije. Dok je razvijene zemlje razarala kriza, ove buduće superprivrede su dosledno rasle i do osam odsto godišnje. Priliv i stvaranje kapitala su bili sve impresivniji, dok se siromaštvo i nezaposlenost smanjivalo po stopi o kojoj Evropa sanja. Od 2003. do 2011, četrdeset miliona Brazilaca je iz siromaštva prešlo u srednju klasu. Turska je postala udžbenički primer sužavanja nejednakosti, a samo od turizma zarađuje više nego BDP većine zemalja sveta. Kada dovoljno ljudi uživa u nekoj verziji američkog sna, govorilo se, masovni protesti će biti nepotrebni.Ko je lud da ide na ulicu ako ima frižider, automobil i svoju malu bašticu? Ispostavilo se, naprotiv, da rast srednje klase znači i rast srednjoklasnih zahteva. Državni kapacitet izvesno počne da zaostaje za javnim očekivanjima. Glavni motor društvenih pokretaje upravo bila nesposobnost političkih institucija da isprate nagle promene u ekonomskoj sferi. Sasvim suprotno odtrijumfalističkih teza mnogih ekonomista, privredni rast je talac društvene i političke podloge.

Sociolozi su sjajni u predikcijama…o prošlosti. Često se čuje pitanje: ,,Kada će političari konačno početi da rade ono što treba?” Odgovor iz Turske i Brazila je jasan: kada ih društveni pokreti nateraju na to. Sebi smemo dopustiti ovo predviđanje: demokratija će biti onoliko kvalitetna koliko je konstantnog, udruženog i agresivnog javnog pritiska.

Komеntari12
325ba
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miljan Veljo
Nije ni čudo što sociolozi ne mogu da predvide događaje, kad ni oni, ni autor koji se žali, ne razumeju da je cela istorija - istorija klasne borbe! To ne znaju, niti smeju da kažu intelektualci koji su samo sluge vladajuće klase, pa makar to bila i demokratija, ali i kao u Staroj Grčkoj, gde je bila robovlasnička, ovde je reč o buržoaskoj demokratiji. Zato se "čude" zašto se ljudi bune, a "porasla" demokratija. Pitanje je glavno: Koja se to klasa buni?! Kako autor kaže, srednja klasa, ali ne razume zašto. Ne zna da je upravo ta srednja i sitna buržoazija "najrevolucionarnija", ali ne u korist većine društva, tj. radnika, već iz onih sitnosopstveničkih interesa koji su joj tako karakteristični, oni su uvek nezadovoljni,ali njihovi malograđanski zahtevi se ne poklapaju sa zahtevima većine, pa su normalni i nedefinisani stavovi tih "društvenih pokreta". U početku se poklope klasni interesi, ali ubrzo je taj antagonizam nemoguće rešiti institucijama koje su u vlasti vladajuće klase! Naravno, to i jeste ono što plaši vladajuću klasu, jer to dovodi do pravih revolucija, a ne ove kamuflaže i smena jedne buržoaske partije drugom.
Vesna Bilbija
odličan komentar Damir Romanov, posetilac Beer festa.
John Dagan
Još par napomena za autora. Ne treba preterivati s očekivanjima da nam društvene nauke predvide budućnost. Ako malo pročitate Poppera, Hempela, Walshea ili Kuhna videćete da se to od njih i ne očekuje. Političari nas blefiraju „naučnošću“ onoga što rade, što je njima u stvari sredstvo u sprovodjenju njihove borbe za vlast. Niti se masovni pokreti kao taj u Egiptu ili drugde mogu dovoljno precizno opisati, niti se poznaju zakoni koji se mogu primeniti da bi se oni objasnili ili eventualo predvidela budućnost. Ta očekivanja predvidjačke moći su varka političara. Slično je s moralnošću onoga što rade u cilju ostvarenja „demokratije“ ili „pravednijeg“ društva. Ako do takvog društva najzad i dodje, gubitak života u tom procesu nije opravdan. Spori, pravedniji putevi, najčešće vode sličnom ishodu. Revolucije su u načelu amoralne i etički neopravdane.
Gastarbajter Gigica
Bez prosvecivanja naroda nema stvarne demokratije, pravne drzave i napretka celog drustva. Kada bi stanovnistva Svajcarske i Srbije menjali svoje zemlje na 100 godina, Svajcarska bi izgledala i funkcionisala kao Srbija danas i obratno.
Damir Romanov
Dok sam prilazio Beer festu bio sam zabezeknut brojem ljudi koja je došla. Ulazio sam, probijao sam se kroz masu i osećao neki naboj negativne energije iako je to festival gde se pije, gde su svi veseli i gde se sluša muzika. Lepo sam se iskakao sa devojkom na DLM-u, napunio malo pozitvinom energijom, ali kada sam izašao osećao sam se malo prazno i licemerno. Onda sam otkrio zašto mi se to osećanje motalo u duši, a u vezi je sa ovim tekstom koji sam pročitao pre odlaska na Beer Fest. Ta velika masa ljudi koja je došla na beer fest, uključujući i mene, je jedan od dokaza nesolidaronosti i egoizma našeg društva. Solidarni smo samo da svi zajedno odemo na Beer Fest i budemo poslušni članovi potrošačkog društva. Ljudi su spremni da dođu radi zadovoljavanja sopstvenih nametnutih društvenih potreba za zabavom i alkoholom, a nisu spremni da se okupe zarad nekog višeg cilja i bore se za svoja ugrožena prava, a daleko bilo za prava drugih ljudi, sugrađana.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja