četvrtak, 15.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:33

Srbija razgovara: Aleksandar Leka Ranković između stvarnosti i mita

Autor: Jelena Cerovina, Biljana Bakovićponedeljak, 26.08.2013. u 15:00
Милош Ковић, Јово Бакић (Фото Анђелко Васиљевић)

Na tridesetu godišnjicu smrti Aleksandra Leke Rankovića, osnivača OZNE, prve jugoslovenske tajne službe, čijoj je sahrani 1983. prisustvovalo sto hiljada ljudi, jedan srpski premijer položio je venac na njegov grob. Navodeći potrebu za Rankovićevom političkom rehabilitacijom i podsetivši na njegovu ulogu u borbi protiv albanskih separatista na Kosovu, predsednik Vlade Srbije Ivica Dačić je pre nekoliko dana zapravo podgrejao stare mitove i legende o jednom od najbližih saradnika Josipa Broza Tita, koga se ovaj rešio 1966. godine, na Brionskom plenumu. Iza tog montiranog procesa do danas je ostalo nejasno ko je, u stvari, čuveni Leka, „drug Marko” iz partizanskog pokreta – velikosrpski nacionalista i jedini komunista koji je prihvatljiv savremenim desno orijentisanim organizacijama, ili „čvrstorukaš” koji je samo sprovodio Titove naloge i pokušavao da održi celovitu SFRJ. Mišljenja o tome ukrstile su kolege s beogradskog Filozofskog fakulteta, istoričar Miloš Ković i sociolog Jovo Bakić, najpre osvetlivši istorijske okolnosti u kojima Ranković (rođen 1909) ulazi u Komunističku partiju Jugoslavije.

Bakić: Ranković ulazi u KPJ 1928, u vreme kada je ona, uz ustaše i VMRO, ubedljivo najveći neprijatelj države, Kraljevine SHS. Već tada se može pretpostaviti da njega nacionalna i državna pitanja u to doba uopšte nisu zanimala. Njega je zanimala revolucija koju treba izvesti...

Politika: Pa bio je mlad.

Bakić: Mlad i neobrazovan. Bio je abadžija, krojač koji šije gunjeve. On od obrazovanja ima to što je u zatvorima Kraljevine stekao na komunističkim kursevima, nema ništa više.

Ković: Važno je da se razume da su za sve vreme trajanja Jugoslavije (Kraljevine SHS, Kraljevine Jugoslavije, SFRJ) ključna pitanja, nažalost, bili nacionalistički sukobi srpskih i hrvatskih političkih elita. U Kraljevini Jugoslaviji hrvatske građanske stranke formulisale su svoj nacionalni program, s međusobnim razlikama, tako da zahtevaju da se država federalizuje, i to tako što će biti podeljena na šest, pa čak i više federalnih jedinica, upravo da bi se Srbi kao većinski narod izdelili. KPJ je usvojila taj nacionalistički program hrvatskih stranaka, naravno, pod pritiskom Kominterne. U tom smislu, ako govorimo o polaganju venaca na grob Rankovića, pitanje je kako se taj čin, sa stanovišta srpskih nacionalnih interesa, može odbraniti. Drugo pitanje je pitanje elementarne demokratije i ljudskih prava. Ako polažete venac nekome ko je zbog drugačijih političkih uverenja ljude zatvarao i likvidirao, onda se postavlja pitanje mudrosti i promišljenosti takvog jednog čina.

Politika: A koji je razlog takvog iznenadnog ponašanja i želje da se Ranković „politički rehabilituje”?

Ković: To je sad pitanje pozicioniranja Ivice Dačića u trenutnim političkim okolnostima. Ali, ja bih rekao samo još nešto da bismo nijansirali sliku o Rankoviću. On je i dalje zagonetan. To što je završio abadžijski zanat posledica je toga što mu se otac vratio sa Solunskog fronta bolestan od tuberkuloze, i on je sa 12 godina morao da ide u Beograd na zanat. Reč je o zadružnoj porodici iz sela Draževac kod Obrenovca, koja je poslala oko 20 vojnika u Prvi i Drugi balkanski rat i Prvi svetski rat. Dakle, njegova generacija je žrtva tog poloma i tog uništenja u Prvom svetskom ratu. Drugo, u KPJ je bilo visokoobrazovanih ljudi koji nisu imali mnogo bolji politički učinak. Uzmite jednog Marka Ristića iz elitne beogradske porodice, uzmite Koču Popovića...

Bakić: Koča Popović je već miljama udaljen od Rankovića...

Ković: Jeste, ali ako govorimo o demokratiji, i ako govorimo o onome što je srpski nacionalni interes, da li je Koča Popović bio i za trunku bolji? Mislim čak da je bio gori...

Bakić: Ja se tu ne slažem.

Ković: Ja mislim da je bio mnogo gori, jer je Koča Popović učestvovao u pripremama i onome što se dogodilo posle Brionskog plenuma. Pazite, ti isti ljudi kojima je kasnije suđeno kao liberalima u Srbiji, to su oni ljudi koji su hapsili jednog Mihaila Đurića. Ako treba polagati vence, onda sam za to da se polažu na grob Đurića i sličnih ljudi, dakle ljudi koji su zbog „gole” savesti odbacili ono što su imali.

Bakić: Koča Popović je jedan od retkih ljudi, po meni, iz komunističkog establišmenta,koji i dan-danas zaslužuju puno poštovanje. I to kako zbog ratnog učinka, tako i zbog diplomatskog umeća. A zašto se Ranković baš danas poteže? Mislim da je to potreba socijalista da nađu neku uporišnu tačku u prošlosti. Oni tu tačku sada ne mogu naći u Miloševiću, a Broz im nije neko na koga se mogu osloniti jer je sam SPS specifičan hibrid levice i nacionalizma, nasleđen od Miloševića. I zato se ide na stari mit o Rankoviću kao srpskom nacionalisti, a istovremeno i levičaru. Dačić, recimo, kaže „njega vole Srbi s Kosova”. Ranković jeste posle Drugog svetskog rata držao u zaptu Albance, ali ne zato što je bio srpski nacionalista nego zato što su Albanci u velikoj većini bili protiv Jugoslavije.

Politika: Znači, njegov odnos prema Albancima imao je potpuno druge motive od onih koji mu se pripisuju.

Bakić: Naravno. Postoji, inače, po meni vrlo nezdrava, etnička prizma kroz koju se gledaju svi ljudi i svi događaji u prošlosti. I onda ispada da je Ranković bio jedini Srbin u takozvanoj velikoj četvorci koja je vodila partizanski komunistički pokret posle Drugog svetskog rata – Tito, Milovan Đilas, Ranković i Edvard Kardelj (ako Đilasa ne računamo kao Srbina, mada je on, iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, umro kao Srbin). Ta činjenica, da posle 1966. više nema Srba u samom komunističkom vrhu, proslavljena je u Zagrebu, a u Srbiji ste 1983. imali, i to je takođe Dačićev argument, 100.000 ljudi na sahrani Rankovića. Srbi dolaze na sahranu iz osećaja nacionalnog poniženja, jer pokrajine nadglasavaju Srbiju. Ustav iz 1974, kao katastrofalno rešenje, izazivao je užasno nacionalističko nezadovoljstvo, koje je na kraju i porodilo Slobodana Miloševića. A smrt Aleksandra Rankovića bila je događaj koji traži emotivno pražnjenje. Jedni, dakle, slave odlazak Srbina samo zato što je Srbin, ni zbog čega drugog...

Politika: A ne možda zbog toga što je bio zastupnik jedne tvrde linije...

Bakić: Tako je. A s druge strane, imate među Srbima stav „to je naš čovek, Srbin, koji je oteran, i mi više nemamo čoveka u vrhu države”. To je ta vrlo nezdrava etnička prizma kroz koju se posmatraju stvari. Umesto da se stvari posmatraju tako što bi se reklo da je Ranković bio jedan tipičan antistaljinistički staljinista. Dakle, koristi staljinističke metode protiv staljinista. On je kao ministar unutrašnjih poslova učestvovao u projektu Golog otoka, koji je najveća crna mrlja posleratnog razvoja. Svedoci, doduše, kažu, a to pokazuju i neka istraživanja, da taj režim posle njegove posete Golom otoku 1951. više nije bio tako nehuman. Jer, po nekim svedočenjima, najgore stvari na Golom otoku su, zapravo, nasleđe Džemala Bijedića, koji je bio šef bosanske Udbe.

Ković: Postoji raskorak između onoga što je on bio kao istorijska ličnost i onoga kako ga je srpska javnost videla tih sedamdesetih-osamdesetih godina i kako ga deo srpske javnosti vidi danas. On nije bio srpski nacionalista, mnogo je više bio jugoslovenski nacionalista, ako možemo tako da kažemo. I to što je radio na Kosovu, radio je u ime odbrane jugoslovenske države. Uklanjanje Rankovića na najbrutalniji način, za vreme Brionskog plenuma (on je tada doživeo srčani udar), uvod je u razbijanje Jugoslavije. Iza sklanjanja Rankovića najpre je stajao Tito, ali, zapravo, iza toga stoje Kardelj i Stevo Krajačić, isti onaj koji je Srbima u Jasenovcu rekao: „Šta hoćete, zar vas nismo dovoljno ubili ovde u Jasenovcu?” Srpska javnost je taj obračun videla kao obračun sa Srbijom i srpskim narodom. Posle 1966. došle su sve one ustavne promene i došao je Ustav iz 1974. Frustracija u Srbiji sve je jača – zbog osećanja sapetosti, zbog ugroženosti srpskog naroda, koji je dobio granice koje sve više postaju državne, a to su granice zbog kojih su se kasnije vodili ratovi. To je u Srbiji „učitano” kao poraz i slom Srbije i to je ono što je uticalo da ljudi 1983. izađu na ulice i na takav način isprate Rankovića.

Bakić: Istovremeno, to je popločalo put Srbije u probleme devedesetih. Činjenica je da građani Srbije, ni tada, a ni tokom devedesetih, nisu uspevali da prate ono što se zbiva u svetu. Za njih je Ranković bio velika ličnost, pa je onda Slobodan Milošević bio velika ličnost. Milošević koji, a sad to i Vučić kaže, nije svojevremeno shvatio da je Berlinski zid pao. To je ta parohijalnost nacionalističkog uma, koji iz parohijalnosti uopšte ne može da izađe, da vidi šta se dešava u svetu, i onda uprkos, ili zbog nacionalizma, sopstvenu naciju tera u propast. To je to ključno pitanje. Nije bilo demokratskog potencijala koji bi nacionalističku misao držao pod kontrolom. Taj demokratski potencijal manjka u Srbiji čak i danas. Kada se oduševljavaju Vučićem ili Dačićem, ljudi se oduševljavaju njihovim ličnostima, a ne gledaju šta oni rade.

Ković: Treba pročitati neke govore Mihaila Đurića zbog kojih je osuđen i poslat u zatvor. On, između ostalog, kaže: svi bismo mi želeli da se danas i ovde bavimo velikim temama koje postavlja evropska misao, zapadnoevropska misao, ali nama je nametnuta nacionalistička borba. Zbog onoga što se radi sa Srbijom, zbog onoga što se priprema (tada su u toku bile pripreme Ustava iz 1974. godine) naterani smo da se bavimo sitnim nacionalističkim pitanjima. Dakle, mi smo naterani u parohijalne granice, kako kaže Bakić. Tu je i spoljna podrška nacionalističkim projektima i pokretima. Hrvatski i slovenački pokreti imaju medijsku, oružanu, obaveštajnu podršku. Naravno, uvek se može postaviti pitanje odgovornosti i nezrelosti srpske političke elite, to je legitimno, ali moraju se uzeti u obzir svi faktori.

Bakić: Znam, ali imali su podršku upravo zbog nezrelosti srpske političke elite, koja nije shvatila pad Berlinskog zida.

Ković: Možda zato što su i karte već bile podeljene.

Bakić: Đurić nije najbolji primer, on potpuno odskače od ove sredine, nadvisuje je za tri koplja. Sredina ne zna za njega. Kad bi sredina bila vođena Mihailom Đurićem, gde bi Srbiji kraj bio. Nego sredina zna za Aleksandra Rankovića. Đurić apsolutno nije argument za nacionalističku priču. Njegov je nacionalizam bio prosvećen. I Đurić je slom Berlinskog zida dobro shvatio.

Ković: Možda da povučemo razliku između političkih elita koje su donosile odluke i nečega što je akademska zajednica u kojoj postoji još takvih kao što su Mihailo Đurić, Vlada Petronijević, Georgije Ostrogorski, Vojin Milić. Očigledno Srbija ima neki identitetski problem. Gde su ti reperi u našoj prošlosti na koje ćemo se osloniti, gde će Srbija naći svoje uporište? Da li će to biti u demokratiji i ljudskim pravima, a oni jesu deo srpske tradicije, ili će tražiti uporište u hapšenju i likvidiranju političkih protivnika?

Bakić: Kada polažete venac Rankoviću, vi u stvari kažete da politički protivnik treba da bude u zatvoru. Jer, ako je po čemu Ranković poznat, to je efikasna, nemilosrdna borba protiv političkih neprijatelja.

Politika: Ali, najšira javnost vezuje ga za borbu protiv iredente na Kosovu?

Bakić: Zbog nacionalizma se prošlost ne može sagledati na pravilan način. Realni Ranković je potpuno zamagljen nacionalističkim mitom koji sa realnom istorijskom ličnošću ima malo veze.

Politika: Kako je taj mit o njemu opstao do danas?

Bakić: Devedesete godine su odigrale svoju ulogu, drugi su problemi bili na tapetu. Ranković bi bio zaboravljen da nije ovog Dačićevog gesta. I to bi bio zaboravljen s razlogom. Ali, ne treba njega ni demonizovati. On je bio dete svog vremena. I u tom smislu treba ga razumeti kao istorijsku ličnost. Ova oštrina iz mojih reči možda se više odnosi na premijera, a ne na Rankovića.

Ković: Pitanje svih pitanja je nedostatak onoga što imate u britanskom, italijanskom, španskom društvu, a to je neka vrsta kulturnog obrasca, modela. To su uporišne tačke u prošlosti. Kulturni obrazac nije obavezujući, nije novo jednoumlje, ali da biste nešto osporavali, to mora da postoji. To je ono što u Srbiji mora da obuhvati neke ključne ličnosti i neke ključne ideje. Naravno da će Dačić kao privatno lice uvek imati pravo da odnese venac, i naravno da će uvek biti ljudi koji će nositi venac na Rankovićev grob, ali hajde da razmislimo da li je to model za budućnost Srbije.

Bakić: Ali, on to nije uradio kao privatno lice, nego kao premijer i ministar unutrašnjih poslova.

Ković: Da, i tu se nalazimo u ravni političke instrumentalizacije, razmišljanja o ciljnim grupama, o sledećim izborima. Ali, bitno je da otkrijemo i razumemo pravog Aleksandra Rankovića, to je najbolji način da se oslobodimo mitova koji se i dalje instrumentalizuju.


Komentari13
c25b2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milivoj Drašković
Sticajem okolnosti bio sam dosta upoznat oko događaja u vezi sahrane pok Rankovića.Ubeđen sam da tu ,uopšte , nije bio prisutan "srpski nacionalizam" več isključivo SRPSKI ANTITITOIZAM . A Srbi su , tada imali previše razloga da ga ispolje na način koji je u datom trnutku, delovao relativno bezopasnoLično mislim da se srpski nacionalizam javio kasnije sa Miloševićem i Kosovom
milan ćurić
"Dnevničke zabeleške" autora A. Rankovića do utančina prikazuje vreme pre i posle tog famoznog "Brionskog plenuma" i nameštene igre tandema Kardelj-Bakarić da se Ranković ukloni sa političke scene one Jugoslavije. Samo neupućeni i zlonamerni mogu Rankoviću da pripišu navodno prisluškivanje Tita, a svi koji su ga teretili, naročito srpski kadrovi u SKJ, znali su da je to uradila KOS-ba JNA pod rukovodstvom kadrova u JNA iz Hrvatske. Fizičko, kontradiverziono i kon.obaveštajno obezbeđenje je isključivo bilo u rukama KOS-a. UDB-a ili kasnije SDB bila je tek četvrti prsten obezbeđenja, tako da se u objekte koje je Tito koristio moglo ući samo sa znanjem ljudi iz KOS-a. ....
Јохан Лесковачки
Шта год да је Александар Ранковић био, и какав год да је био, његово рушење искоришћено је за потискивање Срба у свим срединама гдје су живјели измјешани са другим народима. Истовремено био је то увод за избор нове гарнитуре партијских руководилаца у Србији, за које се са сигурношћу може рећи да нису били од користи српском народу. Што се пак Срба тиче, начин рушења Ранковића и све оне невјероватне лажи којих су се наслушали, учиниле су да они уклањање Ранковића и нису могли примити друкчије до удар по Србима, без обзира што је Ранковић био чврсторукац и према њима.
Vladimir Nikolic
"Милош Ковић: Није био српски, много је више био југословенски националиста". Stav. Tačan ili netačan, ali stav. Odlika intelektualca je da po raznim pitanjima iznosi svoj stav. "Јово Бакић: Због национализма се прошлост не може сагледати на правилан начин". Poluintelektualci uvek imaju neko opravdanje što nemaju hrabrosti da iznesu stav. Ali zato uvek glorifikuju predrasude. "Koča Popović je pozitivna ličnost zbog zasluga u ratu (?) i kasnije u diplomatiji (?).
Borisav bez L
@ Alekandar Mihajlovic: Slažem se sa Vama da je potrebno demistifikovati i postaviti na “pravo” i zasluženo mesto Rankovića i mnoge druge o kojima znamo samo ono što je objavila zvanična propaganda i priče po kuloarima. Ranković nije mogao da raskrinka Tita, koji je od Kominterne poslat u Zagreb sa “svim ovlašćenjima” da na Vukovarskom kongresu razvali staru KPJ i formirao novu, “ispravnu” KPJ. U datim okolnostima, ni najstariji članovi stare KPJ nisu smeli ni da zucnu, a kamoli da se raspituju o Titovom poreklu. U vezi MIloševića, Vi postavljate pitanje da li jw on kriv “za sva zla Srbiji”, Rambujeu i sl., a to je isto kao da pitate šahistu da li je mogao da povuče neki drugi potez pred neizbežni mat. Milošević nije bio nacionalista, izuzev za populističke svrhe, on je hteo ličnu hegemoniju u Jugoslaviji i da postane novi Tito. To je bilo otvaranje u toj šahovskoj partiji, a posle smo, uz nepotrebno žrtvovanje Slovenije i igranje sa sudbinom Srba u Hrvatskoj, završili tu gde smo.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja