nedelja, 27.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 15.09.2013. u 22:00 Zoran Radisavljević

Sve staje u hiljadu karaktera

(Фото Из личне фотодокументације)

Đorđe D. Sibinović (1964), pesnik, poznati advokat, doktor pravnih nauka, dobitnik je nagrade „Miroslav Antić” za zbirku pesama „Naselje belih kuća”. U obrazloženju žirija se, između ostalog, kaže da je knjiga zasnovana „na umešnom i duhovitom prožimanju mitske i stvarnosne pesničke građe, od Biblije i helenske antike do fenomena svakodnevice”. Sibinović je autor pesničkih knjiga: „Presto”, „Plodovi”, „Tuđe stvari”, „Zaklon”, „Nešto poverljivo”, „Slova crvena”. Beogradska „Prosveta” je nedavno objavila njegovu novu zbirku „Hiljadu karaktera”, a Književna opština Vršac, u ediciji „Nesanica”, knjigu zanimljive strukture – „Rečnik poezije”.

Da li je hiljadu karaktera idealan obim za jednu pesmu?

Idealna pesma još nije napisana. Iskustvo pisanja, u izvesnom smislu, čitanje vidi kao odlučujuću korekciju. Ono što taj spoj čini potentnim jeste najoptimalnija mera jezika, obima i razumevanja univerzalnih značenja u aktuelnim kodovima vremena. Transkripcija sa ukusom stvarnosti. Pisati jezikom svoga vremena, zadržati vezu sa ukupnom sumom znanja i imati čitaoce – danas je to hiljadu karaktera.

Moto knjige je misao Emila Siorana, koji se okrenuo stvarima, kada je izgubio interesovanje za živa bića. Po čemu vam je Sioran blizak?

Izgnanstvo iz jezika. Živimo u teroru binarnih oznaka tehnički redukovane komunikacije u kojoj za jezik više nema bitnog prostora. To je pogubno jer je jezik jedino polje razvoja humanog i kreativnog napretka ljudskog roda. Upravo je Sioranov primer izgnanstva iz maternjeg jezika, koje ga nije sprečilo da obeleži vrednosti usvojene kulture, dokaz da jezik nije moguće potisnuti u drugi plan i pored proždrljivog rasta tehnološke civilizacije. Opstanak u jeziku.

Jedna pesma se zove „Jugonostalgija”. Da li ste jugonostalgičar?

Za nostalgiju je potrebna kumulacija ozbiljnih godina, dokazanih vrednosti i siromaštvo stvarnosti. Tada čovek počinje spontano da se obraća prošlosti. Kada pomislim na Jugoslaviju, nikada se ne setim Komunističke partije i samoupravnog socijalizma, ali nepogrešivo mi se javlja molitveni grleni glas Ibrice Jusića. Taj proces ometa svest da oni koji su nas posvađali ili bar nisu sprečili da se posvađamo, a mogli su, sada nas opet guraju u zagrljaj. Nema ljubavi na silu čak i kada je to politički i ideološki oportuno. Jugoslavija koje se ja sećam nije ideološki pojam. Ali, znam i mogu to da dokažem, da je njena poslednja organizaciona postavka bila model zajednice naroda koju danas nazivaju Evropskom unijom. Kada je mali crv pitao tatu zašto ne žive u jabuci, dobio je odgovor da je domovina preča.

Smatrate da je najgore prošlo: niko više ne može da doživi sudbinu Sokrata ili Đordana Bruna. Danas, u najgorem slučaju, čovek može samo da izgubi posao?

Danas više niko nije Sokrat, a posle „Vikiliksa” i postmodernizma nema Đordana koji bi otkrio nešto novo. Dakle, bitnost više ne dolazi iz polja znanja i pameti. Važno je samo sačuvati nadnicu. Mada, ne treba lako zanemariti romantične dodatke senzibiliteta koji su postali trajna baština svetske kulture, a stizali su kao dodatak uz epohalne i veoma tragične bune nadničara. Potresi pred nama, izvesno će proći bez Nikole Šamfora i Maksima Gorkog. Šta ćemo zapamtiti? Za krv i patnju nije potreban osobit talenat. Epoha se prepoznaje u drugačijim vrednostima. Zato treba odbaciti svaki strah i podržati pritajene Sokrate, a ne pakosne bundžije.

Između pametne misli i duboke emocije stavljate znak jednakosti. Kakvo je obrazloženje?

Emotivnost je ponižena usvojenim formatom estradne senzacije ili političke zloupotrebe žrtve. Kao da nemamo pravo da život osećamo izvan takvih ekstrema. Pamet je generalna smetnja koja kao razotkrivalica pohlepne manipulacije više nije sigurna ni u ironiji. Da bi ljudi poverovali da osećaju ovaj svet, moraju ponovo biti hrabri i pametni. To je jedini zagrljaj u kojem čovek može još potražiti spas. Sve što nema ljudski izgled, ne može da polaže nadu u ljudski ishod. A ljudski ishod nije ni moć, ni slava, ni veliki novac. On obitava u miru dubinskog doživljaja života kao neponovljivog događaja, kog opet nema bez emotivnosti i pameti kao odlučujuće rodne osobine. Zato je taj identitet aksiomatski.

U jednoj od pesama kažete da deca nikada nisu u pravu. Zašto tako mislite?

Pre zore, ne može da svane. Iskustvo je opredmećeno umeće življenja, a doživljaji nisu dovoljna mera događaja koji se zove naš život. Sticaj ovih odlika nadrasta pojam deteta. Naravno, roditeljstvo, kao obična biološka činjenica, nije nikakva garancija kvaliteta, ali jeste viši nivo koji bar mehanički sabira karakteristike oba pojma. To sva deca nepogrešivo shvataju na parastosima svojih roditelja.

U „Rečniku poezije” bol je peto agregatno stanje, možete li da pojasnite?

Ono oko čega su se lako i efikasno saglasile sve kulture ovog sveta jeste garancija na permanentni bol, koju svako od nas, kao poklon dolaska, nosi sobom u svet. Sve ostalo je mesto koje će dobiti u biografiji. Jedna moguća definicija čoveka je: biće koje pati.

A duša je „jedini ostatak posle svih promašaja”?

Mi nismo heroji. Herojstvo je privremeni modus u kojem se bar ponekad oproba najveći broj kandidata. I to prođe. Onda živimo „peto agregatno stanje”, gubitke, male radosti i lagano mašemo životu koji prolazi. Sve to je nemoguće bez „duše”. Zato na nju imaju pravo svi i ona postoji kao jedini pouzdan dokaz ljudskosti. Što ne znači da je svaka uzorna i poželjna.

Na kraju knjige je vaš savet: „Isti / Tekst / Hiljadu / Puta”. Kako pesnik prepoznaje kada je došao do konačne verzije pesme?

„Rečnik poezije” je knjiga koja pokušava da dokaže da je poezija živa upravo zato što nikada nije konačna i što će tek u čitanju biti do kraja napisana. Ideja pesnika da će „svi pisati poeziju” nije puka adaptacija prostora u kojem poezija, i pored svega, permanentno traje, već nežna potvrda da je ona najbitnija baš zato što je uprkos nebrizi i apsolutnom nemaru preživela, a genijalna jer je svi vide, a samo jedan izgovara.

Komentari8
6509d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Z Tucakov
Zahvalna Politici sto je nasla mesta na svojim stranicama I za intervju sa pesnikom = advokatom kakav je Djordje Sibinovic, retke eruditnosti I buntovne nadahnutosti, koji porucuje: povratite pamet, hrabtost, emociju!
@Nemački novinar -slavista sada penzioner - ista muka
Hvala Vam na komentaru, i ja se vec godinama pitam ( postavljam) isto pitanje. " spisateljica", "edukacija", "studen", "sedmica", "teatar", .... nije, bar ne kod mene, u pitanju nikakav jezicki sovinizam, vec nepotrebno unistavanje jezika.
Bene Volent
Ни хиљаду слова, без знакова интерпункције и одстојника, није довољно да се напише песма. Тачније, песма и не треба да се пише. Ни живот, наравно, не може да стане у 1000 слова. Аналогно томе- песма мора да се живи, а живот да се пева. Xиљаду карактера ће је проживети на 1000 начина.
Nemački novinar -slavista sada penzioner
Iako sam Nemac od oca Srbina, slavista starije generacije i nemacki novinar u penziji, pa sam po pitanju jezika doživljavao podosta čudnih stvari, ipak se često pitam, zašto Srbi umesto svog lepog jezika sve češće koriste tuđice? Sada su i slova postala nešto tuđe, sada su "karakteri". Da li neki lingvista, npr. veoma cenjeni prof.dr Ivan Klajn, to pomodarstvo može da objasni? Lično mislim da "karakter" treba da ostane opis osobina, a da slova ostanu -slova, pogotovu u novinama sa dugim trajanjem, mojoj omiljenoj, ćiriličnoj "Politici".
juv entus
Zanima me zasto se engleska rec character - koja se odnosi na slovo, tj. slovni znak - koristi kao domaca rec i ne u vezi sa onim sto znaci. Karakter je nesto sasvim drugo. Ko ga ima, razumece.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja