ponedeljak, 18.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
sreda, 02.10.2013. u 15:00 Ivana Mihić

Goli pijac

Dok vrela crna kafa klizi iz džezve u šoljicu, komšija i ja gledamo na televiziji vesti o planovima za kolektivnu budućnost.

Ćutimo. Gledamo. Slušamo. Tiho je koliko i konspirativni glas koji nam planove predočava.

Ređaju se kroz slike i reči nepoznata i poznata lica i imena – domaća i strana; neki stari ljudi, ali i novi klinci: odela, raznobojne kravate, uniforme, poluuniforme, odore, suknje, brade, bradice, naočare, frizure; strani egzotični jezici, manje egzotični ili pak svima dobro poznati; sitne, ali i krupne cifre od kojih se muti pamet – milioni, milijarde, smanjenja, povećanja, stezanja kaiša, prostiranja po guberu, mažnjavanja, alavosti, privođenja, pravdanja, kupovine, prodaje, preletanja, stvaranja nespojivih političkih koalicija, tolerancije, nulte tolerancije… I tako u nedogled. Mirno, određeno, staloženo… „Vežite se – polećemo! ’Er Srbija’!“

Ruka mi zadrhta od uzbuđenja. Pade šoljica na pod i razbi se u paramparčad. Šesta šoljica iz bakinog servisa. Ostade ih pet. – Ne sekiraj se. Nabavićemo istu, ako ne istu, ono sličnu. Ja tamo često idem – progovori komša. – Ajde, idemo odmah, baš nedeljom radi. Videćeš, tamo se sve prodaje i sve kupuje!

I tako krenem sa komšijom na to mesto.

U dugačkoj, uskoj ulici koja, činilo se, vodi u nedogled, bio je smešten buvljak sa neobičnim imenom: Goli pijac.

Svašta je tu po trotoaru bilo rasprostrto. Ništa u paru, sve raspar:

Leva cipela, desno staklo od naočara sa dioptrijom -14, otkinuti zadnji džep pantalona, vojničke cokule bez jezika, krak od šestara, ogolela policijska šapka, tipke s raspadnutog digitrona, feder, propeler nekakvog aviona dvokrilca, manžetna, hrpa dugmića sa „dalape” harmonike, drške od lonaca, svakojake žice i žičice, zarđalo civilno i vojno ordenje, polovina knjige „Monah koji je prodao svoj ferari“, nekoliko metara izgužvane filmske trake, mala kazaljka starog zidnog sata, gomilica sekundara sa ručnih satova, žmigavac, naprsli far, deo neke fasade zgrade, desetak ulubljenih plehova, stotine okrnjenih tanjira, šoljica bez drški, iskrivljenih kašika, viljuški i noževa, šrafova bez glava… pa čak i donji deo veštačke zubne vilice!

Goli pijac. U tom mnoštvu svega što najugroženijem biću može pasti na pamet, na neki čudan način, vraćala se nada da se izgubljeno može, ako ne pronaći, ono bar zameniti sličnim. Ljudi su se tiskali, rili po gomilama tražeći zamene za svoje izgubljene, uništene ili ukradene stvari.

Šta li će, i kome, kartonske kutije pune izgrebanih gramofonskih ploča i diskova? Zar će se ikada više odatle čuti muzika? Čemu korpe pune pregorelih sijalica koje nikada neće osvetliti neku sobu, neki put, neka zaboravljena vrata? Kakva je budućnost pisaće mašine bez slova, položene na klavir kome je neko očerupao dirke? Šta će se i kako zašrafiti šrafovima bez glava ili zakucati iskrivljenim ekserima? Koji kupac će se polakomiti na polovinu automobilske školjke bez prozora, vrata, sedišta, stakla, motora, ali – sa velikom sirenom prikopčanom na prastari akumulator? Zašto masa ljudi uporno proba da li sirena zaista radi i zašto ta ista masa malo kasnije usmerava pažnju na gajbe u kojima leže požuteli, prašnjavi, ko zna čiji neplaćeni računi za kiriju, struju, kredite, lizinge? – Znam, sad misliš da nema šanse ovde da nađeš onu tvoju šoljicu, ali sačekaj, nikad se ne zna – povuče me komšija za rukav – Iskrsnuće kad se najmanje nadaš. Na Golom pijacu strpljenje je najvažnije! I, naravno, vera!

Te noći, bežeći od najezde idiotskih TV programa, negde oko ponoći, već sam bila spremna da isključim ekran, kada mi je pažnju privukla emisija koja se bavila obilaskom desetine zakatančenih fabrika, bankrotiranih proizvodnih sistema – svedoka sumnjive i propale privatizacije, sablasno praznih industrijskih zona, ugašenih kombinata s polupanim prozorima, razvaljenim kapijama i orobljenim inventarima, napuštenim zakorovljenim plantažama voća...

Ne znam zašto, ali sam sve vreme mislila na Goli pijac.

www.ivanamihic.com

Komеntari12
79fa0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Један мали коментар
некада су биле бесплатне акције те сам их узела у једној прехрамбеној фирми, ту фирму је купио један радан човек јер је већ почео у то доба са великим мегамаркетима, та фирма тада није била позната али како сам постала акционар хтела сам да помогнем на неки начин па сам видела да би могли да се баве зачинима који би били фино упаковани баш као неки који су управо стигли на,тада, наше тржиште, написала сам да ли сте Ви можда глупљи од ових , кад није прошло много времена избацише зачине на тржиште, много сам се обрадовала, после чујем није власник више тај који ми се учунио као да жели од фирме нешто да направи, данаас је та фирма у стечају , сви ће акционари да пропадну и раднике ће да одпусте али ће продати баш тај део са зачинима једној држави која је препознала да може да заради , е ја вас питам ко је заслужан за зачине и да ли акционари треба да пропадну а да Швајцарци дођу до нечега за џабе што јако пуно вреди , лако је нпаравити голи пијац , направи ти брале екстра скоцкани пи
Jole Manojle
Na žalost, toliko smo siromašni da Beograd nema ni to- buvlju pijacu, poput Londona, Pariza i Beča. Možda jednog dana, kada nas prme u EU, posle 2020. možda tada komunalni policajci i vlast u Beogradu neće rasterivati ovakve prodavce...
kaktus kaktusic
Treba se zapitati, kako je moguce da je posle 'bele ladje"nekim politicarima porasla popularnost.Sa druge strane treba se zapitati, zasto je jedna tako uspesna i popularna produkcija, nestala, zabranjena, sta god bilo.Gutovic nije bio ni u kakvom konfliktu sa RTS-om, i dan danas vredno reklamira na RTS-SAT.To bi bio i odgovor g. Bojanu Djuricu
vito m
Лепа прича о ружној страни наше Србије. Може ли наставак. Има планера који не знају нашу стварност
Bojan Djuric
Napisacu jedan kom.nadam se da ce Politika objaviti.Ali se isto tako nadam da nasa postovana glumica Ivana Mihic,koju mnogo cenim i postujem,da se nece naci prozvanom,jer ne mislim na nju konkretno.Zalosno je zadnjih 13 god. tranzicije(pljacke,golog pijaca) da nasa kulturna elta Srbije nije nasla za shodno da ukaze,kritikuje,osvetli narod,kroz igrane serije,filmove,TV drame,predstave,pisanom reci,itd.na stanje u zemlji.Na sva drustvena zbivanja.Srbija od 2000 god.na ovamo nema Nusica ? Nema ga ?! Osim serija"Gorki Plodovi"Gore-Dole"nema drugih ostvarenja koje bi drustvu otvorile oci?Imam utisak da zarad pukog prezivljavanja glumci,reditelji,pisci,i svi kulturni radnici,svesni da propadamo,nisu nista uradili,cak sta vise 80% su se utrkivali ko ce se vise ulizivati bivsoj vlasti.Nije bilo intelektualnog otpora.Srbija nije imala Nusica modernog doba.Ovaj vas tekst je jedan od retik pobuna u kulturnom zivotu Srbije

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja