nedelja, 19.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:23

Kinezi na rukama nosili fabriku

Autor: Aleksandar Apostolovskiponedeljak, 14.10.2013. u 14:00
Поглед на пашњаке и ливаде (Фото Т. Јањић)

Divčibare – Sve ono što bi Srbija volela da postane, postao je Radojko. Čovek ima para, sam ih je zaradio, baveći se građevinarstvom i investiranjem, što po Srbiji, što po Iraku i Kuvajtu. I, umesto da se baškari u Beogradu, rešio Radojko Milinković u šezdeset petoj godini da investira novac u zemlju Nedođiju. Nestvarno izgleda ta Radojkova bestragija i ti nepregledni pašnjaci na padinama Divčibara, koji su povezani s planinskim vencima Suvobora, Maljena i Povlena, pa u podne te linije brežuljaka, koje povezuju planine na horizontu, izgledaju kao reklamni turistički poster, osvetljen bleštavim suncem.

Takva vrsta prirodnog sklada ipak nije dovoljna da zadrži meštane sela Tometino Polje. Osim savršenog pogleda, oni nemaju neke naročite koristi, pa većina beži iz te klasične srpske bajke o starim kućama, makadamskom putu i beloj kugi. I, zašto bi ostajali, kada na kraju kraju svake takve bajke ljudi žive nesrećno, do kraja života?

Ali, Radojko se vratio. I podigao na samoj granici između nekadašnje partizanske i četničke vatrene linije, pet kilometara od Ravne Gore – fabriku vode. Opasana betonskom ogradom, zgrada od prirodnog kamena i stakla predstavlja arhitektonski sklad modernizma i tradicionalizma. Kao poslovna zgrada na Menhetnu pored koje šetaju ovce.

Radojko nas mobilnim telefonom navodi kako da dođemo do Tometinog Polja, jer su i sateliti i dži-pi-es ćoravi nad ovom pustarom. Prelazimo tri ćuprije bezbrižni, a četvrtu, kao ukleti putnici u filmu „Ko to tamo peva”. Izlazimo na most od dasaka, gazimo najpre po njemu, pa se molimo da ne propadnemo u potok. Nije neka visina, ali bi bolelo.

Ali, nas je trojica, vozimo se bez tereta i mašemo čobanima. Nedavno su kineski inženjeri, uz pomoć jeftine srpske radne snage, imali nešto teži zadatak: šleperi su se zaustavili na pet kilometara do fabrike, a potom je kinesko-srpski lanac na rukama čitavih pet kilometara prebacivao do fabrike modernu opremu za proizvodnju vode, tešku oko šest i po tona.

Nije to jedina muka koja je zadesila investitora i divčibarskog faraona Radojka. Kao da je, usred Srbije, gradio piramidu!

– Imam očevinu od 43 hektara, stekao sam novac jer sam privatnik više od 23 godine, pošto sam shvatio da od rada za druge nema vajde. Zato sam odlučio da podignem fabriku vode i zadržim mlade u selu – priča Radojko, pošto smo se nekako pronašli.

Tometino Polje je selo poznato po tri stvari: svaki seljak plaća porez, a kada se glasa izlaznost je 100 odsto. I,pod tri – kada su mobilizacije, odziv je, opet, 100 odsto.

Radojko je nasuo šljunkom blatnjavi put, iskopao je bunare kako bi stvorio sopstveni sistem navodnjavanja… I, igrom slučaja, shvatio je da njegovo imanje leži na blagu. Kopajući bunare, Radojko nije našao naftu, ali jeste – vodu. I, javiše mu iz laboratorije iz Beograda, da voda nema natrijuma, da ima mnogo magnezijuma i idealan suvi ostatak.

Radojko je pred penziju saznao, a bila je 2011. godina, iz tadašnjeg Ministarstva za zaštitu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja, da je takva mineralna voda svetskog kvaliteta, pa se u njemu probudio instinkt biznismena.

Ali, Radojko je previše vremena proveo u inostranstvu, potom se isuviše dugo družio sa zapadnim investitorima. Čak je bio angažovan da premerava zemlju za izgradnju američke supertvrđave, ambasade na Dedinju, pa je nespreman ušao u investitorsku avanturu u rodnom kraju. Preživeo je on i minska polja Iraka i Kuvajta, ali zasede srpske birokratije nisu ništa manji izazov.

– Počeo sam da zidam fabriku i shvatio sam da je domaća tehnologija za proizvodnju vode preskupa. Počeo sam da pretražujem internet i shvatio da je kineska tehnologija, s francuskom, japanskom i nemačkom elektronikom, devet puta jeftinija od naše! I tu nije kraj čudima jer sam otputovao odmah u dva kineska grada koja nude takvu tehnologiju. Tamo sam shvatio da su njihove radničke plate veće od naših! Kupio sam tehnologiju u gradu Taidžou, a onda natrčao na drugu zapreku. Kineski inženjeri su trebali da doputuju na Divčibare i montiraju tehnologiju. Međutim, nisam znao da im trebaju naše vize. I, tri meseca, preko našeg konzulata u Šangaju, molio sam da im se vize izdaju. Na kraju, na jedvite jade, Kinezi nekako dobiše vize na dve nedelje. Stigoše kineski inženjeri i ja se tek tad prekrstih od čuda. Njihova montaža opreme, sa avionskim kartama i boravkom od dve nedelje u Srbiji, 12 puta je jeftinija od angažovanja naših stručnjaka – nastavlja svoju sagu crni Radojko. I sve vreme mu se čini da je ušao, nepozvan, u investitorski rijaliti-šou.

Selo je, doduše, živnulo. Dvojica momaka se se oženila, dobila dvoje dece. Živnuo je i Radojko. Ali, živnula i birokratija. Namirisali žrtvu, bogato jagnje, s blagom na Divčibarama.

Izgradio je Radojko, sam samcijat, dalekovod dug dva kilometara i trafo-stanicu. Ali, kao nekad partizani i četnici, sada su tu ušančeni službenici opština Požega i Gornji Milanovac. Ili je to, ipak problem Elektrodistribucije? Tek, 19 bandera koje dovode struju do fabrike pripadaju Požegi, a jedna pripada – Gornjem Milanovcu.

– Da se čovek upuca dok istražuje dozvole i proverava čija bandera kome carstvu pripada. Ali, mukama mojim tu nije kraj jer, za naplatu struje, svi putevi vode u Kraljevo – priča divčibarski povratnik. I Tesla bi se verovatno upetljao u te silne bandere na pašnjaku. Muka živa za 19 bandera, muka živa i za onu jednu.

Nego, kada će voda da poteče u flašice? Sve je gotovo, ali se čeka regulacioni plan. Nadležna komisija iz Gornjeg Milanovca, iako selo pripada Požegi, još ne zakazuje sednicu. Rekli Radojku u opštini G. Milanovac da sačeka. Rekli i „Politici” da će u petak – 11. oktobra, godina tekuća – poslati imejlom pojašnjenje. Čeka Radojko, čekamo i mi. Ali odgovora nema.

Izvadio budući „kralj vode” i energetski pasoš, kako zakon nalaže. Dao je 1.000 evra, pa je, valjda, sada stekao status energetskog diplomate, mada on pojma nema ni šta će mu taj pasoš, ni kuda će s tom „diplomatskom ispravom”.

I pokazuje sedamdesetak dokumenata, izvoda, dozvola, koje je morao da iskopava po različitim šalterima različitih institucija.

Ali, uporan čovek, taj Radojko Milinković. Zarekao se da će voda da poteče, pa najavljuje sledeću investiciju, banju po ugledu na slovenačke terme. Jer, zaboravio je Radojko da kaže koja je četvrta osobina meštana Tometinog Polja.


Komentari27
76ca7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

krstivoje stojanovic
Radojko čestitam kam si sve izdržao,méně naší propsi istěrašé .Divim se ti i pozdravljam zelim puno uspeha tebi i celom kolektivu. Krstivoje Stojanovići
Milorad Jeremic
Covek nije znao da je u srbiji glavni biznis :prevara i san zaposliti se u drzavnoj firmi a potom nista ne raditi do kraja zivota ,mozda po neku koleginicu ...
vesna nikolic
Nadam se da ce taj put doci u Tometino polje,da ce doneti novi ,bolji zivot seljanima.Ljudi tog kraja su vredni ,radni cestiti,zasluzuju da zive od svog rada i svoje zemlje.opste od svog imanja i rada.Drzava je maceha svojim gradjanima,a strance podrzavaju i subvenisu
dusan b
Svaka cast.Sada sam gledao emisiju Trag na rts o Radojku Milinkovicu ,covjek zasluzuje sve pohvala.
dragan lučić
Dok se na dugogodisnjoj robiji ne nadje 100 sudija, 500 policajaca, jedno 200 inspektora, bar 50 poslanika i 5000 od raznih fela po slobodnom izboru, nema resenja. Kinezi su svoje probleme resavali izmedju ostalog javnim pogubljenjima, a Arapi sakacenjem. Jer na ljutu ranu se stavlja ljuta trava.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja