Život Jovanke Broz, rođene Budisavljević (1924–2013), može se uporediti sa uzbudljivom istorijskom knjigom čije su korice neumitno sklopljene, ali knjigom čije bi mnoge stranice tek trebalo da budu ispisane. Sijaset neistraženih događaja iz života treće venčane supruge Josipa Broza Tita (1892–1980), sasvim je sigurno, tek će privlačiti pažnju istraživača, pogotovo zbog toga što je sama Jovanka decenijama uporno ćutala, odbijajući da iznese u javnost svoja saznanja o životu pored Tita i o mnogim dramatičnim zbivanjima u istoriji Jugoslavije u drugoj polovini 20. veka.

Kada je pre trideset dve godine Vladimir Dedijer silno uzburkao javnost trećim tomom „Novih priloga za biografiju Josipa Broza Tita”, snagu bombe imala je njegova tvrdnja da je Jovanka „volela da skuplja i najvažnije dokumente iz naše savremene istorije”, te da su „posle Titove smrti, u mašini za pranje rublja, pronađeni zapisnici i drugi dokumenti u vezi sa Brionskim plenumom 1966. godine, kada je pao Aleksandar Ranković”.

Dedijer je tada otvorio pitanje „da li je treća Titova supruga Jovanka Budisavljević vodila dnevnik” i podsetio da je „ona tražila savete od pojedinih istoričara kako se vode dnevnici”.

„Imam ja u svom dnevniku sve zapisano što je Tito rekao o Ličanima, pa ću vam to dati”, rekla je Jovanka početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka, kada je pripreman „Zbornik sećanja Ličke divizije”, što je na raznim stranama podgrevalo uverenje da će ti dnevnički zapisi kad-tad ugledati svetlo dana.

„Čuo sam da je ona svoj dnevnik predala jednoj visokoj funkcionerki iz jedne azijske zemlje, s molbom da ga iznese iz zemlje i da ga sačuva kad dođe vreme da se objavi”, naveo je Dedijer u svojoj knjizi, a u tim njegovim rečima brzo je prepoznata Indira Gandi.

Životna ispovest Jovanke Broz imala je moć da privuče pažnju i decenijama posle, iako se Jovanka uz Tita poslednji put pojavila u javnosti 14. juna 1977. godine, baš negde u vreme kada su odnosi dvoje supružnika narušeni.

Daleko od očiju javnosti, ondašnji najviši državni i partijski organi Jugoslavije na čak 59 sastanaka raspravljali su o „slučaju drugarice Jovanke”, a samo mali deo te dokumentacije stigao je kasnije raznim kanalima na stranice štampe. Zahvaljujući tome, podgrevane su različite teorije o razlozima zbog kojih su se Tito i Jovanka razišli, mada se zvanično nisu razveli.

Neprikosnoveni jugoslovenski vođa Tito i njegova lična sekretarica Jovanka, koja je tu dužnost obavljala od 1946. godine, venčali su se 15. aprila 1952. godine u Iloku, u jednoj lovačkoj kući, a kumovali su im Aleksandar Ranković i Ivan Gošnjak, u prisustvu nekoliko najbližih Titovih saradnika. U novoj ulozi supruge ona se pojavila u javnosti sledeće godine, uoči posete britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna.

U nedavnom svedočenju, Jovanka je navela da su se Tito i ona „više zbližili” 1947. godine, kada je on operisan od bruha, a ona brinula o njemu zbog komplikacija koje su se pojavile. Dok je sređivala neku privatnu dokumentaciju iz Titovog predratnog ilegalnog rada, rekao joj je da oseća kako bi s njom „mogao osigurati spokojan i srećan život”, ali je „dugo trajalo” dok na to nije pristala.

Rođena 1924. u ličkom selu Pećane, u kući Milice i Milana Budisavljevića, Jovanka je stupila u narodnooslobodilačku borbu u leto 1941. godine i postala borac Prve ženske partizanske čete, kojom je komandovao Đuro Radovanac. Isticala se hrabrošću i požrtvovanošću, bila je ranjena, a čin poručnika dobila je u proleće 1944. godine. Kraj rata zatekao je njenu jedinicu u Sloveniji, da bi potom, u činu majora, obavljala neke dužnosti u kadrovskom odeljenju Generalštaba i pri Štabu Prve armije u Nišu. Krajem 1945. godine prekomandovana je u Beograd, gde je stupila na dužnost domaćice Belog dvora.

Mlađa od Tita 32 godine, Jovanka Broz je tokom njihovog zajedničkog života nosila teret različitih obaveza i imala „posla preko glave”. Objavljen je niz svedočenja ljudi iz njihove neposredne blizine koji na protivrečan način svedoče o načinu na koji je ona ispunjavala te dužnosti. Sasvim je sigurno da će uvid u izvornu, arhivsku građu, znatno bolje osvetliti ovo intrigantno pitanje, što će otvoriti put i za pouzdanije zaključivanje o razlozima koji su doveli do odvajanja Tita i Jovanke u poslednjim godinama njegovog života.

Od kakve je to važnosti, dovoljno govori činjenica da se sredinom osamdesetih godina prošlog veka uveliko govorilo o tome da je Jovanka Broz sovjetski agent. Na to je odgovarala ćutanjem, uostalom i zato što je godinama živela u svojevrsnoj izolaciji, bez ličnih dokumenata, u krajnje nezavidnim okolnostima ugoženosti svojih ljudskih i građanskih prava.

Letos je, konačno, u svojoj ispovesti direktno opovrgla pomenutu tvrdnju – „nisam bila ni zapadni, ni istočni špijun”.