Početkom sedamdesetih godina, kada se uveliko odvija zaplet razbijanja Jugoslavije, delovi rascepkanog jugoslovenskog rukovodstva, ti mali, komunistički knezovi koji će se, nakon krvavog građanskog rata, proglasiti za šefove novonastalih država, pokreću mehanizam katastrofe. Jovanka je tada imala status nedodirljive, kapriciozne Titove supruge, žene koja od najvećih lidera 20. veka, lično nije upoznala samo Mao Cedunga. Ko danas još diše, a može da svetu ispriča svoja sećanja iz razgovora sa Čerčilom, Kenedijem, Hruščovim, Niksonom, Kraljicom Elizabetom, rimskim papama, Naserom, Sadatom, Jaserom Arafatom, Fidelom Kastrom, Indirom Gandi, Gadafijem...?
Ko danas može da svedoči o druženjima sa Ričardom Bartonom i Elizabet Tejlor, o ispijanju espresa na Brionima sa Sofijom Loren, o šetnjama sa Orsonom Velsom?
Kao živa enciklopedija unutrašnje i spoljnje politike Jugoslavije, u ušančenim republikama koje su se spremale za secesiju, ona je sredinom sedamdesetih godina prepoznata kao jedan od najsnažnijih integrativnih faktora zemlje. Ona, violentna Srpkinja, ličanka, potpukovnica JNA, udata za maršala svetskog ili belosvetskog renomea, Hrvata, kojeg su već razdirali bolest i drug Alchajmer, što je već počeo da zalazi u njihove dvore.
O planskom razbijanju njihovog braka, svedočio mi je lično fotograf svetskog renomea Ivo Eterović, koji je krajem šezdesetih i sedamdesetih godina snimao fotografije Tita i Jovanke za svetski ekskluzivan foto-album o njihovom zajedničkom životu. Splićanin Eterović je nedavno preminuo u Beogradu, tu je i sahranjen, kao jedan od poslednjih primeraka izumrle loze „jugoslovenčina”, ali je do svoje smrti ostao veran Jovanki Broz. U nekoliko ispovesti, posvedočio mi je kako je ključni zadatak razbijača Jugoslavije bio taj, da se Jovanka Broz na sve moguće načine udalji od Tita. Ili Tito od Jovanke, svejedno. Šjor Ivo je bio čovek od nesumnjivog integriteta: kada je istekao njegov ugovor sa Titom, do svoje smrti, bio je lični fotograf – rimskog pape! Onako kako je svojim teleobjektivom nišanio u Tita i Jovanku, na isti način je locirao doskorašnjeg svetog oca Benedikta Šesnaestog, ostavljajući savršene fotografije poglavara Vatikana u fasciklama beogradske nadbiskupije.
Eterević mi je govorio kako je u Ljubljani, brojeći svoje poslednje časove, Tito buncajući izgovarao Jovankino ime, iako su nekoliko godina živeli razdvojeni. I ona je do smrti pominjala Tita, pa bi se, u jeftinim ljubavnim romanima, njihova romansa mogla nazvati – ljubavlju za sva vremena.
Deleći postelju sa Titom, ona je delila i najsuptilnije državne tajne. U spavaćoj sobi, ona je shvatala da se priprema raspad zemlje i znala je ko su glavni inženjeri radova na demontaži „balkanske zlatne zemlje”, koja je predstavljala poslednji bedem za narastajuće nacionalizme. Prema njenoj ispovesti, ključni ljudi su bili svemoćni šef UDBE, slovenački komunistički funkcioner Stane Dolanc i ministar odbrane general Nikola Ljubičić, ključni srpski kadar u najvišim svodovima jugoslovenske moći. Dva najjača čoveka posle Tita, koji su upravljali mehanizmima tajne i javne sile SFRJ, smatrali su da je najveći unutrašnji neprijatelj zemlje, zapravo – Titova supruga! O tome svedoči 50 sednica Predsedništva SFRJ, Predsedništva CK SKJ i sednica famoznog Saveta za zaštitu ustavnog poretka, na kojima je isključivo razmatran „slučaj drugarice Jovanke”. Kasnije je jedna njena rođaka na Buvljoj pijaci, navodno, u Beogradu, pronašla te stenografske beleške, koje su se pokazale verodostojnim, što ovoj priči, kao što nam i sliči, daje groteskni ton.
Dvorska posttitoistička ekipa komunističkih lordova, shvatala je da će, posle njegove smrti, kao moguća naslednica, figurirati čelična ledi iz maršalovog bračnog kreveta. Jer, ako je tolike decenije Jovanka umela da drži pored sebe na uzici nestašnog Tita, koji je pre nje jurcao za mladim partizankama više nego Vermaht i domaći izdajnici zajedno, dvorjani su lako došli do zaključka da bi prva dama mogla u eventualnoj političkoj kombinatorici naslediti Tita. Naročito zbog njenih ličnih poznanstava sa liderima širom sveta.
Zato joj smeštaju igre: proglašavaju je, najpre, srpskom nacionalistkinjom, koja je, navodno, sa srpskim generalima (čuj, srpskim, pored Ljubičića), spremala vojni puč i preuzimanje kontrole srpskih kadrova u Jugoslaviji. Potom je puštena priča da je ona zapravo sovjetska špijunka, ubačena u Titov krevet kako bi odatle šaptala nežne priče Moskvi.
Da, to bi sve zaista možda i bilo moguće, da se igrač poput Tita, vezivao na leđa. Ali, istorijski fakti i svedoci kojima se odvezao jezik, sada potvrđuju da je Tito zaista voleo Jovanku Broz, ženu koja je naslućivala i protivila se raspadu Jugoslavije.
I, ona u tome nije uspela. Zato je jedne kišne noći, u spavaćici prebačena u staru trošnu vilu na Dedinju, bez grejanja. Potom su joj oduzeli sva lična dokumenta, kako ne bi napustila zemlju. Potom su joj oduzeli penziju, kao potpukovniku i nosiocu Partizanske spomenice.
Zašto? Šta to svet nije smeo da zna, a što je znala Jovanka? Zašto nam se čini da, kada se pogledamo u ogledalo, imamo utisak da su nam uši nešto veće? I da te uši liče na magareće. Da li tu genetsku promenu da smo od ljudi pretvoreni u magarce, ne smeju da saznaju virtuelni Jugosloveni i ostali narodi i narodnosti? Da li je to poslednja Jovankina tajna koju jezauvek odnela sa sobom i podelila je sa čovekom koga je iskreno volela?
Aleksandar Apostolovski
(Kraj)
