subota, 27.05.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:32

Šta Rusi znaju o Titu

Autor: Milan Galovićponedeljak, 28.10.2013. u 15:00
Никита Викторович Бондарев (Фото З. Кршљанин)

Moskovski period u biografiji Josipa Broza Tita, od 1935. do 1937. godine, jeste početak njegovog uspona ka vrhu Komunističke partije Jugoslavije i, kasnije, države. Upravo ovim periodom se u svojoj knjizi „Misterija Tito – Moskovske godine” (izdavač „Čigoja štampa”) bavio ruski istoričar Nikita Viktorovič Bondarev (1977), viši naučni saradnik Ruskog instituta za strateške studije. On se za Jugoslaviju i Tita zainteresovao jer je, kao dete ruskih diplomata, deo detinjstva i rane mladosti (u periodima od 1980. do 1986. i od 1989. do 1994. godine) proveo u Beogradu.

Iako je težište njegovog rada na moskovskim godina Tita, on se osvrnuo i na njegovo poreklo, upravo zbog raširenog mita da je „pravi Broz” poginuo u Prvom svetskom ratu ili da je neki ruski agent preuzeo njegov identitet tokom zarobljeništva u Rusiji.

Bondarev je analizirao sve predrasude o tome da li je jedan bravar mogao da zna jezike, da bude vešt mačevalac i igra šah, što je po teorijama zavere o Titovom poreklu odlika aristokratije. Objasnio je da je Broz živeo i radio u Beču i Minhenu, da je kao podoficir ratovao za Austrougarsku gde je imao vremena da savlada mačevanje, a što se šaha tiče – opštepoznato je da je u to vreme bio popularan među radnicima. Ističe da nema nijednog dokaza da Tito nije Josip Broz rođen 1892. godine u Kumrovcu.

– Mnogi se pitaju zbog čega Tito, ako je u mladosti bio zainteresovan za položaj radnika, nije učestvovao u Oktobarskoj revoluciji. Mislim da je to pre svega zato što je on uvek bio oprezan čovek. Kao austrougarski zarobljenik s fronta u Galiciji odveden je duboko u unutrašnjost Rusije, o kojoj inače nije znao mnogo. Boravio je u gradovima centralne Evrope, tu se snalazio, ali je boravak u etnički izmešanoj sredini za njega bio nešto sasvim novo. Osim toga, nije ni imao priliku za učešće u revoluciji – ističe Bondarev.

On objašnjava da istorijski izvori ukazuju da je do prvog kontakta sovjetskih struktura i Broza, po njegovom povratku iz zarobljeništva, došlo 1928. godine na partijskoj konferenciji u Zagrebu. Tom skupu prisustvovao je instruktor Kominterne, čiji identitet ni danas nije poznat, koji je bio oduševljen Brozom koji zna ruski i ocenjuje da je reč o perspektivnom kadru. Međutim, Tito je kao komunistički aktivista ubrzo uhapšen i naredne godine provodi na robiji. Po izlasku, drugi predstavnik Kominterne je kontaktirao s njim i, posle izvesnog vremena, Broz odlazi u Moskvu. Njegov prvi radni dan u Kominterni je 4. mart 1935. godine.

– Znamo da je bio referent u Balkanskom sekretarijatu, a zatim u jugoslovenskom predstavništvu, da je učestvovao u radu Sedmog kongresa Kominterne i da se čak kandidovao u Izvršni komitet Kominterne. I, to je praktično sve. Što detaljnije istražujemo ovaj period, pronalazimo sve više praznih mesta. Nedorečenost i neistraženost tog perioda predstavljaju odličnu osnovu za nezadrživo rasplamsavanje fantazije – navodi Bondarev.

On ističe da u arhivama treba istražiti još mnogo toga o Titu, da je moguće da je završio vojno-političku školu Kominterne, ali da do sada nije pronađen dokaz za tvrdnje da je bio oficir ili saradnik zloglasne sovjetske tajne službe NKVD koja, inače, 1935. godine još nije imala taj naziv. Početkom tridesetih godina, bezbednosno-obaveštajnim radom bavili su se Inostrano odeljenje (INO) OGPU, Obaveštajna uprava Radničko-seljačke Crvene armije (RKKA) ali i niz struktura Kominterne. Za unutrašnju bezbednost bila je nadležna OGPU. Ove službe, ističe Bondarev u knjizi, nekad su radile zajedno a nekad su nastupale kao konkurenti. Nepoznavanje sovjetskog bezbednosno-obaveštajnog sistema tog perioda mnoge autore knjiga o Titu navelo je na greške.

– Tako, na primer, Pero Simić smatra da su profili drugova iz partije, koje je Tito pisao za Kadrovsko odeljenje Kominterne, „krunski dokaz” da je Josip Broz Tito bio oficir NKVD-a. U stvari, veoma je mali broj stranih komunista koji su sarađivali s Kadrovskim odeljenjem, pa posle prešli da rade u INO OGPU ili Obaveštajnoj upravi RKKA. Uz to, oni su iz konspirativnih razloga gubili članstvo u svojoj partiji i prestajali da budu državljani svoje zemlje. Broj takvih ljudi u istoriji Kominterne može se svesti na nekoliko desetina, u najboljem slučaju do stotine. Međutim, broj ljudi koji su sarađivali s Kadrovskim odeljenjem premašivao je hiljadu – navodi u knjizi Bondarev.

On ističe da će konačni odgovori o vezama Broza i sovjetskih tajnih službi morati da sačekaju analizu još nedostupnih informacija i to iz arhiva FSB-a (Federalna služba bezbednosti, današnja kontraobaveštajna služba Rusije), predsedničkog i arhiva u gradu Joškar Ola, gde su „pod ključem” najstrože čuvane tajne iz tog perioda. Uostalom, pravi Brozov dosije, zvanično, još nije pronađen. Istoričarima i publicistima u moskovskim arhivama dostupni su samo neki fragmenti, vidi se da su neki od njih kopirani kao i da pojedini delovi nedostaju. Uostalom, SSSR je kao svetska sila sigurno na jednom mestu imao objedinjene podatke o Titu, posebno pošto je postao najvažnija ličnost Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, a kasnije Staljinov neprijatelj i lider Trećeg sveta.

----------------------------------------------------------------------

„Drugarska kritika” Brozovih biografa

Bondarev je znatan deo knjige posvetio analizi rada autora knjiga o Titu, iznoseći argumente kojima osporava njihove zaključke. „To treba shvatiti kao drugarsku kritiku. Oni su prvi došli do građe, meni je kasnije bilo lakše da uvidim greške koje su pravili”, objašnjava Bondarev. Kritički analizira rad novinara i publiciste Pere Simića, autora više knjiga o Brozu.

„Simić bez ograničenja koristi sledeće formule: „Tito je veći staljinista od samog Staljina jer je bolje od Staljina savladao metode terora i zastrašivanja”, „Tito je prevarant i uzurpator”, a uz to je i „dželat i inspirator linčovanja”, „njegova šapa nam je još na grlu”. Izričito pristrasan odnos autora prema glavnom junaku istraživanja predstavlja problem, ali ne zbog toga što dovodi do ovakvih nenaučnih izjava. Problem je u tome što takav odnos unapred zadaje ton i nameće zaključke”, naveo je Bondarev, ističući da su arhivski materijali koje Simić navodi verodostojni.

U monografiji „Enigma Kopinič” (Josip Kopinič je bio Titov saborac obučavan u SSSR-u, španski borac, tokom rata zadužen za vezu partizana s Moskvom) koju je napisao publicista Venceslav Cenčić su se još 1983. godine pojavile tvrdnje koje su danas dokazane činjenice. Ali, takvu ocenu ne zaslužuje njegov kasniji rad kao što je knjiga „Titova poslednja ispovest”.

„U knjizi su se pojavile iste činjenice kao u prethodnoj, ali su sada stilizovane u formi razgovora između Tita i Kopiniča koji su se navodno odigrali godinu dana pre Titove smrti i to na ostrvu Vanga. Nema sumnje da su ti ’brionski zapisnici’ čist falsifikat”, navodi Bondarev.

On smatra da je Vladimir Dedijer najbolji Titov biograf. Imao je uslove koje drugi biografi mogu samo da sanjaju, na njegovu molbu državna bezbednost je pronašla neke ljude koji su mogli da daju izjave o susretima s Brozom. Kod Dedijera su činjenice verodostojne, ali su neke teme „zaobiđene”, među kojima su i Titove „moskovske godine”.


Komentari15
1217f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Relax
Dovoljno je bilo provesti nekoliko minuta pored tog čoveka i sve vam je bilo jasno. Sramota je što smo dozvolili da o njemu pišu nekakvi Simići, Lopušine, Lučići, Vidojevići, Marići, Dimići. FUJ! Nesumnjivo najveći državnik XX veka uz Ruzvelta i Čerčila. To su potvrdili Francuzi 1953. godine kada su samo Njemu, Čerčilu i Ruzvečtu dodelili naznačajnoje francusko odlikovanje. Tokom celog svog života napravio je samo jednu grešku, što Dražu nije likvidirao još u Brajićima 1941. godine.
Dragan
Zapadne zemlje su davale raznorazno ordenje i počasti i Idi Aminu, Gadafiju, Mugabeu, Čaušesku-u, Hailu Selasiju i drugim drugovima iz niže diktatorske. Sve prema potrebi i trenutnim interesima. Francuzi su mu 1953. dali neko odlikovanje jer im je trebao radi hladnog rata, a ne zato jer je on bio od bilo kakvog značaja, a posebno ne neki "državnik". A bilo je sasvim dovoljno provesti nekoliko minuta pored tog čoveka i sve vam je bilo jasno, naime da se radi o opasnom psihopatskom ubici pred kojim i najmanja pogrešna reč može da vas staje glave. To se ranije moglo čuti od jednog broja ljudi koji su imali tu nesreću da mu se zaista nadju u blizini. Lično sam kao dete sreo desetak takvih likova prilikom njihovih poseta kod mojih roditelja, koji su, na moju sramotu, bili visoko pozicionirani komunisti, mada nisu (koliko ja znam) imali direktne kontakte sa Brozom.
Preporučujem 2
Šta Rusi znaju o Brozu?
Odgovor: NIŠTA! Niti ih taj sitni diktator i zločinac imalo više interesuje. Njih danas zanima nafta, gas, kompjuteri, sirovine, vojne baze u Siriji, Vijetnamu, na Kubi isl. Ovaj bivši pitomac iz "niže diktatorske" je danas potpuno bezvredan. O njemu nama ništa da se kaže a da ima bilo kakav značaj u svetu danas. A da je i jedno slovo iz komunističkih bajki o Brozu, bilo to sa Balkana ili iz SSSR-a verodostojno, svi znamo da nije. Hrpa laži i falsifikata. Stvarne činjenice su temeljno uništene i nikada se neće ni razjasniti. Stvarno pitanje za analitičare i istoričare danas je samo: "Ko i zašto nastavlja da naklapa o Brozu? Kome je i kako u interesu da se narodu i dalje prodaje ta smešna propaganda?". Jer to sigurno nije u interesu Republike Srbije i srpskog naroda.
Добро обавештен читалац
За читаоце ,,Политике" може бити интересантан детаљ који ми је 1990. године, приликом моје посете Чикагу, испричао господин Бранислав Станишић (1911 - 2004). Наиме, Станишић је, преко свог листа ,,Српска Зора", 1961. године, ,,протурао" разне измишљотине о Титу, јер је желео да спречи Титову посету САД-у. Тако измислио причу да је Тито јеврејин, затим син мађарске грофице, затим да је прави Јосип Броз погинуо у светском рату, да, тобоже, прави Јосип није имао кажипрст. На моје питање, коме је то било намењено, одговорио је... београдској чаршији. .. ,,Важно је било дискредитовати Броза, пре свега у отаџбини. Амерички обавештајци из Београда би то свакако, доставили својим шефовима а ови председнику . Веровали смо, тада да Кенеди не би примио Тита. Међутим, преварили смо се. Десетак година касније организовали смо атентат на њега, али ни то није помогло", говорио је Станишић. Ето одакле наши псеудо- историчари црпе ,,проверене" податке о Титу!
Još jednom - respekt
" Из њега се, на основу отисака прста, јасно и недвосмислено види ко је Тито. Отисци прста узети су 1908, 1913, 1916, 1935, 1944, и последњи из 1973." Respekt za dobro obaveštene! Ako biste mogli pomoći razmrsiti malu nedoumicu: jesu li tu uključeni i otisci prsta koji je dotični izgubio kao metalostrugar? I šta svi ti otisci znače ako nema najvažnijeg iz 1980. godine? Ili se želi reći da je dotični preminuo 1973. tj. godine uzimanja poslednjeg otiska? Ima još nekoliko malih pitanja, ali ne bih Vas više zamarao i uzimao vreme uvaženom publikumu...
Добро обавештени читалац
Досије Јосипа Броза не постоји, као јединствен, и на једном месту сабран. Досије који се чува у Јошкар Оли поклоњен је 2009. године Институту за савремену историју у Београду. Зашто он још није опубликован, то је друго питање, јер, њиме се затварају уста разним квази-историчарима и фантазерима. Из њега се, на основу отисака прста, јасно и недвосмислено види ко је Тито. Отисци прста узети су 1908, 1913, 1916, 1935, 1944, и последњи из 1973. Сви отисци прста су истоветни!!! Године 1944. руси су ослободили Беч и узели најважније досијее из бечког архива. Из овог, условно речено, досијеа, се види да је Тито са одличним успехом завршио Партизанску војну академију као 6. у рангу од 623 кадета! Наставни програм те акдемије је јачи од било које, тада познате војне академије а укључивао је шест страних језика, осам музичких инструмената, плес, затим предмете, правног факултета итд. Данашњим језиком речено - мултидисциплинарне студије!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja