utorak, 12.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:46

Posmrtna golgota Njegoševa

Autor: Budimir Dubaksubota, 02.11.2013. u 21:57
Његошева капела на Ловћену

Prije 168 godina, dojavljivali su žbiri carskoj Vijeni da vladika i pjesnik, Petar I I Petrović Njegoš, vođen „noćnim vizijama“, gradi crkvu, na Jezerskom vrhu. To se događa 1845. godine, kad je u Beogradu štampana „Luča mikrokozma“, u čijoj Posveti se Njegoš obraća svom učitelju, Simi Milutinoviću, stihovima: „Sudba ti je i moja poznata; / mislim, nejma podobne na zemlji: / do vratah sam iznika tartara, / ad na mene sa prokletstvom riče, / sva mu gledam gadna pozorišta; / al na sudbu vikati ne smijem - / nadežda mi voljom tvorca blista!“.

    Posvećujući crkvu na Lovćenu svom stricu, Svetom Petru Cetinjskom, Njegoš je taj najvisočiji oltar naznačio za mjesto gdje se služi nebeska liturgija.

 Na umrlom času Njegoš ostavlja amanet: „Ja hoću da me saranite u onu crkvu na Lovćenu... To je moja potonja želja, koju u vas ištem, da ispunite, a ako mi ne zadate Božju vjeru, da ćete tako učinjet, kako ja hoću, onda ću ve ostaviti pod prokletstvom, a moj poslednji čas biće mi najžalosniji i tu moju žalost stavljam vami na dušu“.

   Njegoš crne slutnje i sud onima koji budu pogazili njegov amanet, izriče u pjesmi „Lovćenu“, koja nije objavljena za pjesnikovog života, već u knjizi „Život Petra I I Petrovića Njegoša“ (Matica srpska, 1914. godine), kao prepis Vuka Vrčevića.

  U toj pjesmi Njegoš veli: „Ti odbijaš svakog stvora društvo / što ne sliči orlu al kurjaku, / al Milošu ili Karađorđu, / a otrovne bljuješ anateme / na vukovce, roda izdajice“.

Kao da je, za života, Lovćenski prorok htio da odbrani Lovćen, od izdajica svoga roda, koje imenuje kao „vukovce“ (po Vuku Brankoviću), koji će, vidio je tajnovidac, srušiti zavjetnu crkvu Svetog Petra, i u njoj, njegov grob razoriti.  Četiri godine po Njegoševoj smrti ispunjen je amanet. Preneseni su njegovi zemni ostaci iz Cetinjskog manastira u crkvu Svetog Petra, na Lovćen. Nije bilo više bojazni da će mu Turci odsjeći mrtvu glavu.

  Činilo se da je Njegoš našao vječni mir. Ali, njegovo posmrtno stradanje tek je predstojalo, u eri strašnoj, u 20. stoljeću.

   Lovćensku dramu je naslutio i mladi poeta, budući knjaz i kralj Crne Gore, Nikola I Petrović. U pjesmi „Šetnja na Lovćen“ (1858), veli: „Srećna mi budi, Lovćen-planino“. Gotovo šest decenija potom, gospodar Crne Gore je doživio pad Lovćena, rušenje crkve Svetog Petra i skrnavljenje groba Njegoševog.

  Uzalud je mitropolit Mitrofan Ban pozivao austrougarske okupacione vlasti da ostave na miru Njegoševe zemne ostatke. Guverneru Veberu, koji je izdao naredbu da se Vladičini posmrtni ostaci prenesu s Lovćena na Cetinje, mitropolit je objašnjavao „da je Njegoš bio ne samo gospodar Crne Gore, već i pjesnik Srpstva, i da će taj čin tužno odjeknuti u svim srpskim sredinama“.

   Koliko su ti argumenti tronuli Vebera svjedoči i njegova naredba da se izvrši ekshumacija, i to noću.

  Kako je izgledao taj vandalski čin, neponovljivo kazuje Miloš Crnjanski, u svojoj „Svirepoj uspomeni iz doba okupacije“, koju je objavio u Srpskom književnom glasniku, 1925. godine, pod naslovom „Njegošev grob“. Suštinu teksta čini svjedočenje očevica tog strašnog čina, Lazara Matkovića, oficira austrijske vojske, za koju Crnjanski kaže da je „uvek zaudarala grobarski“.

   Posmatrao je Lazar, ispod stare bukve, kako vojnici „krišom kao lopovi“, snose niz Lovćen Njegoševe zemne ostatke. Sjutradan je, s dvojicom Čeha, otišao na raskopani grob Vladike Rada, na kojem su Austrijanci spremali lomaču, da „grobu nestane i traga a kamenje rasture“. Matković je sišao u praznu raku i „našao jedan kralješak, koji je virio iz zemlje. Kostur vladike Rada bio je rasut“. Potom je našao „petu i zatiljak“. Ponijeli su te tri kosti. Srbin i dva Čeha su o tome ćutali.

  Lazar je čuvao Njegoševe kosti, kao svetinju. Tajnu je povjerio Cetinjskoj Mitropoliji 1921. godine. Dobio je uputstvo kako da ih dopremi u Crnu Goru, da se Vladičine oskrnavljene i poskitane kosti sastave i ucijele. Prenesene su u manastir Savina, u Herceg Novom, a odatle u Cetinjski manastir, gdje su, od 1916. godine, ostaci Njegoševih ostataka počivali.

   Miloš Crnjanski, ushićen Njegoševim povratkom na Lovćen, ne sluti da obnovom Kapele nije došao kraj Njegoševim stradanjima. Objavljuje da posmrtni ostaci najvećeg srpskog pjesnika tu ostaju, „da počivaju i utiču na nas, zanavek“.

   Kao što je mitropolit Mitrofan Ban pokušavao da urazumi austrijskog okupacionog guvernera, da ne skrnavi Njegošev grob, tako je i mitropolit Danilo Dajković tražio od komunističkih guvernera Crne Gore, da poštede crkvu Svetoga Petra Cetinjskog i Njegošev grob, od rušenja.

   Ako su već sahranjivali Boga, zašto bi za njih bile svetinje Njegošev amanet i grob. Jedan je rekao Mitropolitu da će Kapela biti srušena, i kad bi svi sudovi svijeta presudili u njegovu korist.

  Uzalud su bili apeli i vapaji Srpske pravoslavne crkve, srpskog naroda i njegovih najvećih intelektualaca, kao i razumnog i civilizovanog svijeta. Na Lovćenu je sodom zapušio. Počeo je sumrak Lovćena i sumrak Crne Gore. Nastupilo je pomračenje sunca. Strašni Minotaur Petra Lubarde izišao je iz Tartara, i stao da proždire svetu Lovćen-planinu.

    Poput Lazara Matkovića, i ona dva neznana junaka, koji bijahu Česi, što su iz raskopanog groba spasavali Njegoševe rasute kosti, sad je, nakon gotovo šest decenija, jedan časni inovjerac, Iso Mahmutbegović, iz Bistrice, kraj Bijelog Polja, odbio da udari krampom u „vlašku svetinju“. Osvjetlao obraz i spasao dušu svoju.

   A šta su činili nesrećni pripadnici Njegoševog plemena? Zakleli su se ocu laži da će razoriti svešteni Hram i zgomilati ga u pagansko kapište.

  Kako strahobno zvuče Njegoševi stihovi: „I imaju razlog Crnogorci na nas dići prokletu gomilu“. Taj „razlog“ ostaje nedokučiv ljudskom umu.

    Eno gomile kamenja od crkve Svetog Petra Cetinjskog, na Ivanovim koritima. To je potomak one gomile od Njegoševe kapele, načinjene austrijskim topovskim đuladima. To je razdrobljena glava Lovćena. To su kameni členovi tijela, koje u mukama izdiše. To je kamenovana Crna Gora. To je Njegošev amanet, bačen pod gomilu, od strane Crnogoraca. To je naš srušeni Zid plača. To je naša „tuga i opomena“. To je naš košmarni san. To je naš crni obraz, pred Bogom i svijetom!


Komentari4
8ed6d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Џејми Шеј
Nije srpski narod mali, nego ima mnoge i zlocinacke neprijatelje. Progon SPC i mostiju vladike Njegosa poceli su Austrijanci a nastavili gle cuda komunisti vodjeni austrijskim kaplarom. To sto je kasnije postao marsal nije izmenilo cud kurjaka koju su mu ulili. O pogani koja je rusila crkvu ne vredi trositi slova.
Тужно је
Тужно је када се тако велики човек роди у тако малом народу. Није народ мали зато што је малобројан, него што је мали по "човјештву".
Данијел - Бања Лука
До када ће овај гријех трајати браћо моја! Није нам вијетар на руку, курјаци и и изроди још владају. Данас над Његошевим гробом бившим комунистима, данашњим монтенигерсима али увијек лошим људима смета кад дигнете три прста, ко да сам не дај Боже дошао на гроб зликовца Павелића ил Степинца а не србске перјанице Његоша! Али не смијемо одустати браћо, ничија није довијека, причајмо и радимо и изборићемо се, на крају ће Његош почивати тамо гдје је желио, тамо гдје му је мјесто. О изродима и ондашњим и данашњим, као у осталом и о свима нама, судиће покољења мјером којом заслужисмо!
Иван Радовић
Да би се опрао грех против Његоша, грех против Бога и грех против природе, на Ловћену треба обновити цркву, на истом месту, од камена исте врсте, истог облика и величине као што је била, и у њу вратити Његошеве земне остатке. Знамо шта је јунаштво, али знамо шта је и чојство. Чојство је не рушити и не понизити никога и ништа, па ни уметничко дело, чак ни антихришћанско такозвано уметничко дело проусташког вајара и архитекте Ивана Мештровића. Једноставно, како је масонско-пагански маузолеј монтиран тако га треба размонтирати и пребацити на неко друго место прилагођено његовом коцкастом облику. Црква Светог Петра Цетињског и антихришћански маузолеј не могу заједно. Једно је храм Божији, а друго контејнер. Једно је светиња, а друго аветиња. Једно је лепота, а друго ругоба. Једно је понос, а друго понижење. Маузолеј има смисао било где, једино му не одговара оно место где се сада налази. Црква има смисао једино тамо где је Геније поставио Светитељу, односно Његош Светом Петру Цетињском.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja