subota, 19.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 09.11.2013. u 21:57

Svet je moja autobiografija

Ranko Jovović (1941), autor petnaestak zbirki pesama, više knjiga zapisa, eseja i intervjua, ovogodišnji je dobitnik nagrade „Jovan Dučić”. Njegova poezija je prevođena na ruski, engleski, italijanski, rumunski, bugarski... Srpska književna zadruga u ovogodišnjem „Kolu”, objavila je njegovu knjigu „Čekajući jakobince”. Živi i radi, kao srpski pesnik, u Podgorici.

Gde se vaša poezija dodiruje s Dučićevom?

Jovan Dučić je odnegovan pesnik i čovek. Njegova poezija je i lijepa i lepa, prepuna složenih, kontrolisanih osećanja – o lepoti, o čovekovoj sudbini, o otadžbini, o finesama visokog duha i tela... Dučić je veliki, otmeni pesnik i čovek, ja sam pesnik munjevit, kako se misli o mojim stihovima. Ja negujem borbu, pomalo ljubav prema ženama i krševitoj srpskoj sudbini, otadžbini. Dakle, ja sam na dnu, Dučić je visoko. On voli, voleći sebe, često voleći pozlatu. Ja pozlatu, pa i zlato ne nalazim u svetu i istoriji. Dakle, ja dodirujem njegove visoke mere, sanjajući na dnu, mučeći se oko sumornog sveta. On je banuo, da vidi sunce, ja sam banuo da vidim, kako sunce zalazi, zauvek.

Vaša nova knjiga nosi naslov „Čekajući jakobince”. Ko su današnji jakobinci?

Čekam strašne jakobince. Čekam te samoubice koji su promenili svet. Kaže Slobodan Jovanović: „Robespjer je prvi rekao da narod nije fukara”. Kako je onda pala Bastilja, daj bože da tako padne i ova današnja Bastilja, koja  pokriva, kako neki tvrde, čitavo čovečanstvo. Ipak, sve je to iluzija. Jakobinci neće stići, kao ni onaj Beketov Godo – Spasitelj.

Ali tu smo, da osećamo, da se poezijom iskazujemo. Više istine ima u poeziji, nego u stvarnosti, više nego u čitankama istorije. Sve je duhom velikih pesnika premreženo: Njegoša, Dučića, Puškina, Dostojevskog... Istina je u njihovim delima i odgovori na pitanja: ko smo i o čemu maštamo. Jakobinci su moja mladost. Voleo sam ih i oslanjao se na njihovu slobodu. Iluzijama sam se hranio, sad me jede ponoć.

Prvu zbirku „Gvozdena šuma” objavili ste 1968. Kako danas, s ove vremenske distance, gledate na studentsku pobunu?

Sve se to, te šezdeset osme, odigravalo u duhu Brozove levice. To je, ipak, bila slama u odnosu na ono što se događalo u Parizu, pa i u Nemačkoj. Nikada nisam učestvovao u grupnim pobunama. Ta pobuna je, donekle, pročistila Brozov komunizam.

U kojoj meri se u svojoj poeziji oslanjate na tradiciju?

Ne znam, verovatno se spontano oslanjam. Na mene je najviše uticao život, koji je bio robijanje. Srpska poezija je stvorila srpsku naciju. Naši čuveni preci, ratnici, bilu su pesnici i vladike. Sve je to uticalo na mene, ali i ruska i francuska poezija.

Pesnik ste, kako je primetila kritika, koji štiti nemir, dok mir traje?

Tako su pisali. Verovatno ima u tome neke istine. Poezija je, pre svega, nemirenje. Ja sam čovek i pesnik – svedok.

Koliko u vašoj poeziji ima autobiografskog?

Ja svet posmatram kao sebe. Svet je moja autobiografija.

U jednoj od najpotresnijih pesama: „Na ovom putu bez povratka”, ukazujete na naše deobe. Ima li tome kraja?

Te, kako vi kažete, deobe, nas su nagrdile. Tako to traje od pobede, nazovipobede komunista, odnosno od tih nemilosrdnih graditelja Brozove politike i etike. Oni, koji su se našli u krilu te nazovi pobede, nas su progonili, a i danas njihovi pitomci progone sve što je srpsko. Ništa novo. Opet svi crkoše za jednopartijskim komunističkim sistemom, vele tako je bolje. Jeste bolje, od ovog mafijaškog komunizma, ali nije bolje od normalnih ljudskih odnosa, ako išta ljudskog može da bude u ovoj nesrećnoj Crnoj Gori, u kojoj svane dva dana, a onda mrkne i mrče godinama. Te ondašnje deobe, koje su istrebile i tradiciju i moju porodicu, evo se i danas obnavljaju, na veliku radost političke fukare, koja upravlja narodom bez volje, narodom koji polako tone u mrak.

U jednoj drugoj pesmi kažete da poeziju ne biste ni pisali da niste utamničeni. U čijem ste vi zatvoru?

Sve je ovo za mene zatvor. Od takozvanog oslobođenja, do današnjih dana, ja se iz zatvora ne vadim. Istina, ja sam zatvorenik i u sopstvenom telu, i sopstvenoj duši. Mučio sam se, i mučim se, evo i danas, kako da se oslobodim, ali za mene više nema nade.

Vaša poruka je da jedino deca imaju pravo da govore o vašoj poeziji. Književnoj kritici, očigledno, ne verujete?

Verujem da me deca vole. Deca su, kako je već svima poznato – anđeli, a mi ljudi, mi takozvani odrasli, koji se držimo za stvaraoce – mi smo demoni. Vernik ili nevernik, uvek je pomalo demon. Mnogo je demona na ovom svetu.

Zoran Radisavljević

-----------------------------------------------------------

Ima Njegoša, ali nema ljudi

O dvestogodišnjici Njegoševog rođenja ćute i Srbija i Crna Gora. Kako to objašnjavate?

Koliko pratim, a pratim, svašta se i ovde, i u Beogradu, doduše mimo državnih organa, brbljalo o Njegošu. Što se tiče ovdašnje bratije, a osobito ovih anti-Srba, koji su duša ove antisrpske vlasti, o Vladici se čuje da je genije, da nije znao o nacionalnom pitanju ništa, da mu se otelo u „Gorskom vijencu” da je Srbin… Ima danas u Crnoj Gori onih, izniklih na Brozovom komunizmu, koji tvrde da Crnogorci nisu Srbi, koji brukaju i sebe i svoje očeve. Ima Njegoša, ali nema ljudi. Nisu ni Srbi ono što su bili u „Gorskom vijencu”. Nisu ni ovde, ni u Beogradu. Ali, biće bolje, ako bog da. Mi Srbi smo veliki, ukleti narod, kao Rusi i Grci. Okruženi smo malim narodima koji nas mrze, jer smo ih oslobodili. Ne vole nas, jer su uvek bili sluge. Mi smo stvarali veliku državu, a oni su je kukavički rušili.

Komentari1
e9101
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Talicni Opanak
E moj Jovovicu, skidam ti kapu na "cojstvu" I "junastvu" u vodama nase mutne svakodnevice. Spopadne me neka milina kada vidim da ima jos uvek takvih kao TI. Sve najbolje.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja