sreda, 21.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 25.11.2013. u 11:00 Ana Tasić

Pseudopatriotski šund ponovo napada

Radnja predstave „Srpska trilogija“, oblikovana prema delu iz trećeg nastavka romana Stevana Jakovljevića „Srpska trilogija“ (1937), „Kapija slobode“, pokriva kratak period iz Prvog svetskog rata, boravak srpskih vojnika na Solunskom frontu, septembra 1918. godine (dramaturška adaptacija Slavko Milanović). Imajući to u vidu, za početak je apsurdno da predstava zadrži zbunjujući naslov „trilogija“ jer ona nema tri dela, kao što je slučaj sa romanom koji pokriva četiri godine ratovanja.

Dalje, uprkos velikim mentalnim naporima, nisu nam dokučivi razlozi izbora inscenacije baš ovog romana, uzimajući u obzir da ga je ondašnja kritika uglavnom vrlo nisko ocenila. U „Istoriji srpske književnosti“, Jovan Deretić navodi da Jakovljevićev roman karakteriše „diletantizam, reporterska površnost, rasplinutost, faktografizam, suvoparnost“, u studiji „Srpski roman između dva rata“ Stanko Korać ističe da „knjiga nije dosegla pravu meru umetničkog prikazivanja ratnih događaja i doživljaja“ i da je „u izražajnom pogledu veoma siromašna“, dok Đorđe Jovanović u članku objavljenom u uglednoj „Nolitovoj“ediciji „Književnost između dva rata“ Jakovljevićevo delo označava kao „umetničko nemoćno, nezanimljivo i književno beznačajno“.

Ta umetnička nemoć romana je prevedena u sveobuhvatnu scensku impotenciju dramskog predloška predstave „Srpska trilogija“. Ona se ogleda u svođenju radnje na površno nizanje vrlo konvencionalnih scena koje se odvijaju unutar srpskogdobrovoljačkog jurišnog odreda, kao i u potpunom odsustvu univerzalnijih, filozofskih ili poetskih refleksija o ratu i stradanju. Predstava je tako u startu osuđena na puko vegetiranje, život bez života, bez mogućnosti prigovora.

Glumci skoro da nisu imali šta da igraju, likovi su isušeni, uprošćeni, šematski, beznačajni. Oni su svi kao automati, bez dubljih misli i složenijih unutrašnjih života, kao da jedino imaju telo koje gore da daju za otadžbinu. Pojedini glumci su se potrudili da utisnu nekakve specifičnosti u ove blede likove, dajući im povremenu scensku uverljivost: Vuk Kostić u ulozi odlučnog kapetana Stojanovića, Ivan Bosiljčić u obličju zamišljenog potporučnika Stevana, Milenko Pavlov u ulozi neobrazovanog, nametljivog, prostodušno brbljivog Živorada. Nažalost, imajući u vidu dramsku retardiranost teksta, to povremeno oživljavanje likova je individualni eksces, svi napori glumaca su u osnovi prilično obesmišljeni. U pogledu te plitke postavke likova, posebno je iritantan kaplar Svetozar (Andreja Maričić), koji zapanjujuće teatralno jadikuje nad srpskom sudbinom, bez ikakve naznake ironične distance prema tom estetski uvredljivom stradalničkom patosu.

Reditelj Slavenko Saletović nije pokušao da na sceni ugasi ili bar priguši taj rasuti patetični žar, niti da ga kritički osenči, na primer kroz ironične nijanse koje bi stvorile nekakvu distancu prema tom kič konceptu pojednostavljenosti. Naprotiv, stil istorijskog pseudorealizma naglasio je lažnu, nabreklu patetiku. A kraj predstave je poražavajuće doneo puni trijumf pseudopatriotskog šunda, kada svi akteri na sceni, i živi i mrtvi, ponosno horski pevaju „Tamo daleko“, uz zvuke topova u pozadini.

Pored toga što je ova „Srpska trilogija“ stilski potpuno anahrona i umetnički bezvredna, ona je društveno opasna jer raspiruje ostrašćenosti kojima je politički lako manipulisati. Dokaz za ovu tezu su reakcije pretpremijerne publike koja je uz stojeće ovacije pozdravila horsko izvođenje pesme „Tamo daleko“.  Asocijacije na devedesete godine prošlog veka su više nego nametljive i uznemirujuće, a u vezi sa njima i na ranije produkcije bliskih pseudopatriotskih predstava, „Kolubarske bitke“ (1983) i „Valjevske bolnice“ (1989), nastalih prema „Vremenu smrti“ Dobrice Ćosića, koje su punile salu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Tvrdimo da ta vrsta neproblematizovanog, jednostranog veličanja srpskog stradanja nije patriotska, već pseudopatriotska, vid političke manipulacije koja u ime patriotskih interesa zapravo grabi ličnu korist. Pozorište treba da se bori za kritičko tumačenje stvarnosti, da bude prostor otpora prema manipulativnim politikama, a ne da jeftino promoviše nazadne diskurse, što je slučaj sa ovom predstavom.

Komentari26
79be5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

ana lukić
danas Slavko Ćuruvija ima ulicu u Beogradu a ima li je Mir Jam koja je uvrštena u prvih 100 novinara Srbije medju kojima su samo 3 žene? Znam da ima u Kragujevcu a za BGD ne znam.Ona je rodjena sestra Stevana Jakovljevića rodjena.Usput ali to je vama nacionalizam Stevam Jakovljević je još u ono vreme pisao kako su oficire Hrvate i Slovence puštali kućama a on je kao oficir Srbin do kraja rata bio u logorima zatvorima.
ana Lukić
sećam se da mi je od sve lektire najviše prijala Srpska trilogija kao izuzetno tečno i slikovito napisano lako čitljivo štivo.Kao i mnoge druge srpske stvari i Jakovljević je lakmus koji nepogrešivo pokazuje protivnike svega srpskog deluje kao beli luk na vanpira. Sve kritike su samo znak umetničke nemoći, nesposobnosti i ljubore prema daleko boljem od sebe.
Pera Petrovic
Da je kritičarka pročitala "Srpsku trilogiju" znala bi da srpska vojska nije "kratko" boravila na Solunskom frontu nego više od dve godine. Kakva god da su nam "patriotska" ili neka druga osećanja, poznavanje sopstvene istorije, bar u njenim elementarnim crtama, neophodno je za pisanje bilo čega, a pogotovo kritike nekog dela koje se bavi istorijskom epohom.
Hana Daniti
Nećemo ovde govoriti o "pseudopatriotskom šundu..." i tsl. Ono što me ovde trenutno zanima to je činjenica da gospođica Tasić (čije pozorišne kritike pratim) veoma malo govori o samoj predstavi, tek na kraju prikaza se u po jednoj rečenici osvrće na likove, postavku, i ostalo. Uglavnom citira srpske kritičare, i to zauzima veći deo teksta, i otkud odjednom poređenje sa izvanrednim predstavama "Kolubarska bitka" i "Valjevska bolnica", jer one nisu na repertoaru više od dvadeset godina. Jedino što im je zajedničko to je tematika, a ostaje nejasno zašto bi priča iz Prvog svetskog rata slovila kao pseudopatriotski šund. Magistar teatrologije, član žirija za Bitef i kolumnista "Politike" ipak bi trebalo da povede računa o izboru reči, naročito kad se radi o objektivnom prikazu predstave.
Љиљана Д
Слажем се са Аном Тасић - представа је на нивоу пригодне приредбе. Једино се не слажем са њеним изједначавањем са представом " Колубарска битка - те две представе се ни по чему не могу поредити ...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja