Pre dvesta godina jedan čovek je predložio reformu srpskog jezika po principu „piši kao što govoriš”. Tadašnja azbuka, pod uticajem crkve, ličila je na rusku, imala je četrdeset i dva znaka, s mnoštvom karaktera koji nisu imali svoj glas, tvrdim i mekim znacima i tako dalje. Ovaj čovek je eliminisao sve nepotrebne znake i time postavio temelje azbuke koju koristimo dan-danas.
Ako ispričate ovu priču našem prosečnom građaninu, i zapitate o kome se radi, najverovatnije ćete dobiti odgovor da je to Vuk Karadžić. Čak i oni koji su davno zaboravili kompletno gradivo srpskog jezika u školi toga se sećaju.
Međutim, akter priče iz prvog pasusa nije Vuk Karadžić. Njegovo ime je Sava Mrkalj. Davno zaboravljeni monah i filolog, za koga zna mali broj ljudi, zapravo je objavio sve ovo 1810. godine u svojoj knjižici „Salo debelog jera libo azbukoprotres”. Crkva je ovo videla kao pokušaj prekida tradicije sa pravoslavljem i majkom Rusijom, pa je Savu zbog togažestoko proganjala.Na kraju je mentalno oboleo i preminuo u 53. godini u bečkoj duševnoj bolnici.
U međuvremenu, Vuk Karadžić je uzeo Savin rad, dopunio ga sa još četiri nova slova, i tako smo dobili azbuku koju koristimo dan-danas. Naravno, neosporne zasluge Vuka su u tome što se izborio sa crkvom i učinio da Savina ideja zaživi u praksi. Ali, Vuk Karadžić ima na stotine spomenika i škola koje se zovu njegovim imenom, a Sava Mrkalj nema nijedan spomenik i ne zna se ni gde mu je grob.
Ovo je samo jedan od primera takozvanog mita o neopevanim heroju. Mitovi o neopevanim herojima su oduvek postojali, ali su danas postali popularniji nego ikad. Jedan od ključnih razloga za to je i novi medijski diskurs interneta. U vreme postojanja isključivo „starih medija”, pokušaji menjanja istorije bili su veoma teški i skoro nemogući. Danas seovakve priče vrlo lako prošire po internetu brzinom svetlosti, i mnogo je lakše dići medijsku frku oko neke davno učinjene nepravde i lažnih zasluga.
Ljudi žele da šire ovakve priče po društvenim mrežama jer gaje ogromnu empatiju prema pričama o neopevanim herojima. Valjda zato što se prosečan čovek i sam oseća kao „neopevani heroj”, pa želi da pomogne drugom neopevanom heroju da mu se ispravi davno učinjena nepravda.
U Americi se trenutno ovo dešava sa Nikolom Teslom. Decenijama deca u školi uglavnom uče da je Tomas Edison izumeo i napravio maltene sve što ima nekakve veze sa strujom. U poslednjih deset godina nastao je ogromni talas mita o neopevanom heroju Nikoli Tesli. Poznati bloger „Outmil” uspeo je na konto ove priče o nepravdi da prikupi više odmilion dolara za izgradnju Teslinog muzeja. To je sada došlo do tačke da se ozbiljno razmatra revizija nastavnog programa u američkim školama, kako bi se povećao istorijski značaj Nikole Tesle na račun smanjenja značaja Edisona.
Primera neopevanih heroja ima na sve strane. Tu je, na primer, Rozalind Frenklin koja je prva otkrila strukturu DNK, a u školama učimo da su to uradili Votson i Krik, koji su za to dobili Nobelovu nagradu.
Sve su ovo priče koje danas konačno imaju šansu da budu popularisane, i zahvaljujući internetu postaju sve prisutnije.
Stoga, živimo u vremenu renesanse neopevanih heroja, kada će mnoge poznate priče i mitovi biti korigovani, jer sada imamo specifičan medijski prostor i pokretačku snagu ljudi na društvenim mrežamakoji će učiniti da se to sve dogodi.
Fakultet za medije i komunikacije
