Film „Mon­te­vi­deo, vi­di­mo se”, u re­ži­ji Dra­ga­na Bje­lo­gr­li­ća, vi­de­lo je do sa­da 400.000 gle­da­la­ca. Kao i u slu­ča­ju pr­ve pri­če o uspe­hu ju­go­slo­ven­ske fud­bal­ske re­pre­zen­ta­ci­je, sa­sta­vlje­ne sa­mo od srp­skih igra­ča, i ovaj film na­i­šao je na do­bre kri­ti­ke, ve­li­ku gle­da­nost u Sr­bi­ji i re­gi­o­nu (već vi­đen u Sko­plju), ali i na su­ze i pi­ta­nja za­što se ne­kad ži­ve­lo bo­lje i za­što su na­ši pre­ci bi­li bo­lji lju­di. Su­ze ni­su te­kle sa­mo na li­ci­ma gle­da­la­ca, već je i re­di­telj Dra­gan Bje­lo­gr­lić pla­kao.

Za­što ste za­pla­ka­li ne­dav­no u Gra­ča­ni­ci na pret­pre­mi­je­ri fil­ma?

Svo­je­vre­me­no sam re­kao se­bi: kad bu­deš re­ži­rao film pre­mi­jer­no ćeš ga pri­ka­za­ti na Ko­so­vu. To je moj od­nos pre­ma de­lu mog na­ro­da ko­ji je naj­u­gro­že­ni­ji i te­ri­to­ri­ji ko­ju sma­tram de­lom Sr­bi­je. Sva­ko­dnev­no slu­ša­mo da je Ko­so­vo Sr­bi­ja, pa sam se za­pi­tao šta sva­ko od nas mo­že da ura­di a da to ne osta­ne na ni­vou de­ma­go­ške pa­ro­le. Imao sam po­tre­bu da ura­dim ne­što za Sr­be na Ko­so­vu. A odlaskom ta­mo pro­bu­di­la se u me­ni ne­ka ve­li­ka tu­ga, ta­las emo­ci­ja ko­je ni­sam mo­gao da kon­tro­li­šem.

Ka­ko oce­nju­je­te od­nos dr­ža­ve pre­ma srp­skom ži­vlju na Ko­so­vu?

Ni­je na me­ni da oce­nju­jem. Ipak, pi­tam se da li bi­smo bo­lje re­ši­li ko­sov­ski pro­blem da smo mu pre 20 go­di­na pri­stu­pa­li kao da­nas. Sa­da iz­gle­da da pu­tem kom­pro­mi­sa kre­će­mo sa­mo ka­da smo na­te­ra­ni. Ka­da je pro­pao Mi­lo­še­vi­ćev su­lu­di pro­je­kat kon­tro­li­sa­ne dik­ta­tu­re ma­nji­ne nad ve­ći­nom, za­što se ni­je kre­nu­lo pu­tem eko­nom­ske su­per­i­or­no­sti i do­mi­na­ci­je ka­pi­ta­la? Za­što na­ši pri­vred­ni­ci ni­su ku­pi­li od­re­đe­na stra­te­ška pred­u­ze­ća: „Trep­ču”, „Elek­tro­pri­vre­du”, tu­ri­stič­ki kom­pleks na Bre­zo­vi­ci?

Ep­ski pri­stup re­ša­va­nju ovog pro­ble­ma – za­kli­nja­nja pred bo­gom da ni­ka­da ne­će­mo da­ti svo­ju sve­tu te­ri­to­ri­ju – zvu­či do­bro, ali ni­je dao re­zul­ta­te. Ko­so­vu je uvek fa­li­lo kon­kret­nih re­še­nja na te­re­nu. Osnov­ni pro­blem sa­vre­me­ne srp­ske po­li­ti­ke je­ste od­su­stvo du­go­roč­ne stra­te­gi­je, ka­ko po pi­ta­nju Ko­so­va ta­ko i za osta­le te­me.

Da li će­te gla­sa­ti na pred­sto­je­ćim iz­bo­ri­ma?

Gla­sa­ću. Za pret­hod­ne iz­bo­re ni­sam bio u ze­mlji.

Da li su vas po­zi­va­li da po­dr­ži­te ne­ko­ga sa­da?

Ot­ka­ko je po­če­la kam­pa­nja, ni­sam imao ni­je­dan kon­kre­tan po­ziv. Ali bi­lo je ne­kih is­pi­ti­va­nja, pre­ko ne­kih lju­di, da li že­lim da se pri­klju­čim. Do sa­da sam bio vr­lo ja­san da me po­li­ti­ka na taj na­čin ne za­ni­ma.

Ko­šta li vas to što se ne de­kla­ri­še­te za „ove” ili „one” po­li­ti­ča­re?

Ne ko­šta me ni­šta. Ni­sam pri­pa­dao onom de­lu in­te­lek­tu­al­ne eli­te ko­ja je po­sle pe­to­ok­to­bar­skih pro­me­na, jef­ti­nim ula­skom u po­li­ti­ku, po­ku­ša­la da ostva­ri svo­je in­te­re­se, ne ve­ru­ju­ći da to mo­že da uči­ni kroz pro­fe­si­o­nal­no de­lo­va­nje. Da bi ta eli­ta ko­nač­no vra­ti­la svo­ju te­ži­nu ona mo­ra da de­lu­je ne­za­vi­sno, da kon­struk­tiv­no na­pa­da zva­nič­nu po­li­ti­ku i da bu­de njen kon­tro­lor. Ta­kva tre­ba da bu­de i pre­ma vla­sti i opo­zi­ci­ji i pre­ma cr­kvi i svim osta­lim in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma. Ako ima kri­tič­ki od­nos, na­rod će da je uva­ža­va, ka­o i po­li­tič­ka eli­ta. A ka­da kul­tur­na eli­ta bez­re­zer­vno poč­ne da po­dr­ža­va po­li­ti­ča­ra, po­go­to­vu onog na vla­sti, kao što se de­ša­va­lo u sko­ri­joj isto­ri­ji, ona gu­bi auto­ri­tet. Pr­ve udar­ce kul­tur­noj eli­ti za­dao je Mi­lo­še­vić, a oni po­sle nje­ga kao da su tu prak­su na­sta­vi­li, sa­mo dru­gim me­to­da­ma. Shva­ti­li su da je to do­bar si­stem vla­da­nja: otu­pi oštri­cu in­te­li­gen­ci­je i ima­ćeš ma­nje pro­ble­ma.

Niz pa­ro­di­ja pro­stru­jao je in­ter­ne­tom po­sle vre­men­skih ne­pri­li­ka u Fe­ke­ti­ću to­kom ko­jih je pr­vi pot­pred­sed­nik Vla­de Alek­san­dar Vu­čić spa­sa­vao za­ve­ja­ne. Kao umet­nik, ka­ko ste vi­de­li po­stav­ke na­do­gra­đe­nih sni­ma­ka i fo­to­gra­fi­ja ko­je su gra­đa­ni ka­či­li na veb?

Za me­ne je to bio po­zi­ti­van sig­nal du­ha i kri­tič­kog mi­šlje­nja ko­ji ne mo­že da se za­tre. Lju­di su spon­ta­no od­re­a­go­va­li na ne­što što su pre­po­zna­li kao de­ma­go­gi­ju. To je do­bro i za Vu­či­ća i za nas, da na­rod re­a­gu­je na ono što mi se uči­ni­lo da je „fal­še­ri­ca”. Dok god to po­sto­ji, ima na­de za nas. Pri­me­tio sam po­sled­njih me­se­ci da lju­di ša­pu­ću ka­da pri­ča­ju o Vu­či­ću. Se­ćam se da se ta­ko ne­kad ša­pu­ta­lo o Slo­bi. On­da se o nje­mu go­vo­ri­lo gla­sno, ali se ša­pu­ta­lo o Mi­ri i JUL-u. To je ne­ka vr­sta stra­ha, auto­cen­zu­re i ira­ci­o­nal­nog pra­vlje­nja kul­ta lič­no­sti ko­ji je opa­san. Ni­jed­nom po­li­ti­ča­ru ne bi­smo sme­li da do­zvo­li­mo ogrom­nu po­li­tič­ku moć. A ni on se­bi ne bi smeo to da do­zvo­li.

Ka­kvu Sr­bi­ju vi­di­te u Evrop­skoj uni­ji?

Na­dam se bo­lju. Ma­da je ula­zak u EU da­nas kao ka­da ode­te na ne­ku do­bru žur­ku, ali u pet sa­ti uju­tru. Sve što va­lja je po­pi­je­no i po­je­de­no, naj­bo­lje de­voj­ke su već oti­šle, a va­ma su osta­li sa­mo osta­ci hra­ne i pi­ća i de­voj­ke ko­je ni­ko ne­će. Ipak, ne bri­nem to­li­ko za nas u EU. Tre­ba sa­mo vi­še da se ba­vi­mo so­bom, i in­di­vi­du­al­no i na ši­rem pla­nu, da ne­gu­je­mo na­šu sa­mo­svest, isto­ri­ju, kul­tu­ru i ko­re­ne. Ne­će­mo se po­gu­bi­ti u glo­bal­noj po­de­li ka­ra­ta, ali u toj ras­po­de­li mo­ći eko­no­mi­ja će nam bi­ti ogro­man pro­blem. Ne­mam pa­met za vi­so­ku eko­no­mi­ju i ni­je mi ja­sno ka­ko će­mo da na­pre­du­je­mo ako se nu­di­mo sa­mo kao jef­ti­na rad­na sna­ga. Na­rod mo­že­mo da za­po­sli­mo je­di­no ka­da Nem­ci­ma ili Šve­đa­ni­ma ob­ja­sni­mo da ne­što mo­gu jef­ti­ni­je da na­pra­ve kod nas. Ako smo već jef­ti­na rad­na sna­ga, tre­ba da bu­de­mo pa­met­ni pa da, po­put Ki­ne­za, raz­vi­je­mo pri­vre­du i poč­ne­mo da pra­vi­mo na­še pro­iz­vo­de ko­je će­mo iz­vo­zi­ti. Či­ni mi se da je to pro­blem svih ma­lih si­ro­ma­šnih na­ro­da, ne sa­mo naš.

Ne­dav­no je BiH pro­tre­slo ne­za­do­volj­stvo gra­đa­na. Šta to „bo­san­sko pro­le­će” do­no­si re­gi­o­nu?

Bri­nem se da ne pre­ra­ste u no­vo me­đu­na­ci­o­nal­no kla­nje. Na­rod se po­bu­nio pro­tiv re­zul­ta­ta tran­zi­ci­je. Svi smo ušli u tran­zi­ci­ju na­da­ju­ći se da će pre­la­zak iz jed­nog si­ste­ma u dru­gi do­ne­ti bo­lji­tak. Is­po­sta­vi­lo se da se tran­zi­ci­ja pre­tvo­ri­la u do­bro or­ga­ni­zo­va­nu pljač­ku u ko­joj se ma­lo lju­di do­bro sna­šlo, uve­ća­lo svoj ka­pi­tal i osta­vi­lo dru­ge na uli­ci. Ne­za­do­volj­ni su iza­šli na tr­go­ve i bu­ne se bez ja­sne ide­je šta da ura­de. Si­stem ko­ji vla­da im ka­že: ako ste ne­za­do­volj­ni – ide­mo na iz­bo­re. Na iz­bo­ri­ma će opet da gla­sa­ju za iste lju­de ko­ji će se dru­ga­či­je ras­po­re­di­ti. Slič­ni pro­ble­mi su u Is­toč­noj Evro­pi, Ukra­ji­ni..., a ne sa­mo na Bal­ka­nu. Ne znam šta su do­me­ti „bo­san­skog pro­le­ća” osim kon­sta­ta­ci­je da je na­rod ne­za­do­vo­ljan. Bez vi­zi­je se ne mo­že pra­vi­ti re­vo­lu­ci­je. Fa­za li­be­ral­nog ka­pi­ta­li­zma je za­vr­še­na, ušli smo u fa­zu kor­po­ra­tiv­nog ka­pi­ta­li­zma ko­ji u svo­joj tr­ci s ka­pi­ta­lom pra­vi sve ve­će so­ci­jal­ne raz­li­ke i to će se ve­ro­vat­no za­vr­ši­ti ne­kom ve­li­kom re­vo­lu­ci­jom, ali sa­mo on­da ka­da se ja­sno bu­de is­kri­sta­li­sa­la ide­ja za­što se ona spro­vo­di. Ako je ide­ja da mi ko­ji ru­ši­mo uzme­mo oni­ma ko­ji ima­ju, ti­me ni­šta ne­će­mo po­sti­ći.

Vaš pr­vi „Mon­te­vi­deo” vi­de­lo je vi­še od po­la mi­li­o­na gle­da­la­ca. Ne­dav­no ste na Kon­kur­su FCS-a za sti­mu­la­ci­ju gle­da­no­sti do­bi­li nov­ča­na sred­stva. Si­stem u ki­ne­ma­to­gra­fi­ji se us­po­sta­vlja?

To je je­dan od pr­vih po­zi­tiv­nih po­ma­ka. U pro­te­klih go­di­nu da­na u FCS-u je na­pra­vlje­no ne­ko­li­ko po­zi­tiv­nih po­ma­ka. Ka­da je DS do­šao na vlast ima­li smo ve­li­ka oče­ki­va­nja baš na po­lju kul­tu­re. Za se­dam go­di­na vla­da­vi­ne, DS ni­šta ni­je ura­dio u kul­tu­ri. Kao da im je bio va­žan taj adver­taj­zing pri­stup, da na­đu ne­ku fi­gu­ru ko­ja le­po iz­gle­da i do­bro pri­ča, a ma­nje je bit­no šta će da ra­di.
No­vi­na ko­ja je uve­de­na u FCS-u, po kom se zna da uspeh na fe­sti­va­li­ma kao i gle­da­nost fil­mo­va u bi­o­sko­pi­ma, re­di­te­lji­ma i pro­du­cen­ti­ma do­no­se sti­mu­la­ci­je za no­vi film je va­žan ko­rak na­pred. Bit­no je da to funk­ci­o­ni­še po auto­ma­ti­zmu i da ne po­sto­je ko­mi­si­je ko­je to vred­nu­ju.

A šta je sa stra­te­gi­jom u fil­mu?

Mo­ra da se na­pra­vi stra­te­gi­ja šta se oče­ku­je od srp­skog fil­ma. Tre­ba da se sta­vi ak­ce­nat na fil­mo­ve ko­ji vra­ća­ju pu­bli­ku u bi­o­sko­pe. Ako nam je plan da sni­mi­mo 10 fil­mo­va go­di­šnje, pet bi tre­ba­lo da ima­ju ko­mer­ci­jal­ni a pet fe­sti­val­ski po­ten­ci­jal. Išao bih na se­dam pre­ma tri u ko­rist ko­mer­ci­jal­nog fil­ma. Ima­li smo pe­ri­od ka­da su „Pod­ze­mlje”, „Le­pa se­la...”, „Ubi­stvo s pred­u­mi­šlja­jem”, „Ra­ne”, „Cr­na mač­ka be­li ma­čor”, „Bu­re ba­ru­ta” „Ap­so­lut­nih sto”... bi­li autor­ski a vr­lo gle­da­ni fil­mo­vi. Jed­no od va­žnih do­stig­nu­ća oba fil­ma „Mon­te­vi­deo” je što su vra­ti­li ve­ru da ko­mer­ci­jal­ni pri­stup ne is­klju­ču­je autor­stvo i kva­li­tet. Ni­smo pot­ce­ni­li pu­bli­ku. Ve­ro­va­li smo da će na­rod, iako op­hr­van kič sa­dr­ža­ji­ma s ve­ći­ne me­di­ja, zna­ti da pre­po­zna kva­li­tet i is­kre­nu emo­ci­ju.

Da li će­te se pro­tiv tog ki­ča na TV, me­đu ko­ji­ma je i „po­ro­blja­va­nje” srp­skih ka­na­la tur­skim se­ri­ja­ma, bo­ri­ti i se­ri­jom o Ne­ma­nji­ći­ma?

Još ne­mam ja­snu ide­ju i kon­kret­nu pri­ču: da li će­mo kre­nu­ti od Ne­ma­nje ili Sve­tog Sa­ve i Ste­fa­na Pr­vo­ven­ča­nog ili ne­kog dru­gog. Po­ku­ša­va­mo da na­pra­vi­mo kre­a­ti­van tim ko­ji bi osmi­slio ja­san ugao sa­gle­da­va­nja tog pe­ri­o­da i šta že­li da se is­pri­ča tom pri­čom. Pe­ri­od sred­njo­ve­kov­ne Sr­bi­je je vr­lo in­spi­ra­ti­van. O tom vre­me­nu po­sto­ji vi­še pre­da­nja, a ma­nje isto­rij­skih fa­ka­ta. To mo­že da bu­de i pred­nost i ma­na. U sva­kom slu­ča­ju, i ako ja to ne bu­dem ra­dio, ta­kav pro­je­kat nam je po­tre­ban jer ta­kvu isto­ri­ju na­ro­di u okru­že­nju ne­ma­ju, a mi bismo tre­ba­li ko­nač­no da poč­ne­mo da se ba­vi­mo na­šom.

---------------------------------------

Iz dru­gog ugla

Ko­li­ko je „Rav­na go­ra”, u ko­joj tu­ma­či­te lik Ti­ta, us­pe­la da po­mi­ri čet­ni­ke i par­ti­za­ne?
„Rav­nu go­ru” sam do­ži­veo kao dru­gi, umet­nič­ki po­gled na po­če­tak Dru­gog svet­skog ra­ta. O tom pe­ri­o­du 40 go­di­na se pri­ča­lo iz jed­nog ugla, pa za­što ne bi­smo sa­da sni­ma­li i iz dru­gog ugla. Ba­ji­će­vu ide­ju da sni­mi tu dram­sku tri­lo­gi­ju, či­ji je „Rav­na go­ra” pr­vi deo, ni­sam do­ži­veo kao že­lju da na­pra­vi re­vi­zi­ju isto­ri­je. Imam uti­sak da pr­vi ci­klus ni­je po­sta­vio pra­va pi­ta­nja. Gle­da­o­ci su oče­ki­va­li da se ne­ka pi­ta­nja kon­kret­ni­je otvo­re. Ako bu­de na­stav­ka, na­dam se da će se od­re­đe­ni isto­rij­ski do­ga­đa­ji kon­kret­ni­je tre­ti­ra­ti.

---------------------------------------

Ta­so­vac stra­teg

Oče­ku­je­te li da Ivan Ta­so­vac, kao mi­ni­star za kul­tu­ru, i Sr­đan Dra­go­je­vić, kao SPS po­sla­nik u Na­rod­noj skup­šti­ni, mo­gu da po­mog­nu kul­tu­ri i fil­mu?
Imam ve­li­ka oče­ki­va­nja od Ta­sov­ca ako osta­ne na toj funk­ci­ji u no­voj vla­di. Po­sle du­žeg vre­me­na či­ni mi se da pre­po­zna­jem ozbi­ljan po­ku­šaj us­po­sta­vlja­nja kon­cep­ta u kul­tu­ri. Ima­li smo očaj­ne re­sor­ne mi­ni­stre od 5. ok­to­bra. Po­sled­nji do­bar mi­ni­star kul­tu­re bi­la je Na­da Po­po­vić Pe­ri­šić ko­ja je u vre­me Mi­lo­še­vi­ća ura­di­la si­stem­ske po­ma­ke za kul­tu­ru. Imam uti­sak da je Ta­so­vac pr­vi ko­ji po­sle to­li­ko go­di­na si­stem­ski po­ku­ša­va da ure­di kul­tu­ru i da na­pra­vi stra­te­gi­ju.
Dra­go­je­vić je bio ak­ti­van kao po­sla­nik i po­sta­vljao je pi­ta­nja ko­ja se du­go ni­su ču­la u Skup­šti­ni. Ko­li­ko god da mi ni­je dra­go što je po­stao po­sla­nik, jer mi je to ne­spo­ji­vo s njim, ako bu­de i da­lje u par­la­men­tu mo­žda me de­man­tu­je i po­ka­že da ni­je ušao u Skup­šti­nu sa­mo da bi imao re­dov­na pri­ma­nja.