subota, 14.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:00

Tajni spisi isterivača duhova SPC

Autor: Aleksandar Apostolovskiponedeljak, 24.02.2014. u 15:00
Молитва за изгнање нечистих сила

U zaboravljenim sobama punim starih bogoslužbenih i matičnih knjiga, u parohijskom domu kod Teslića, pronađen je rukopisni molitvoslov, star dvesta godina. Pažljivo prepisivan u eri štamparstva, papir krije tajne molitve za isterivanje nečistih duhova, koje su se prenosile u poznatim svešteničkim porodicama, sa oca na sina. Ručni zapisi sa misterioznim duhovnim recepturama za isterivanje đavola, pronađeni su nedavno, kao deo dragocenog Zbornika molitvi za izgnanje besova,koji potiče izpitoresknog selaPribinić u Republici Srpskoj.

Zbornik molitvi predstavlja retko otkriće o egzorcizmu kojima su se bavili sveštenici i monasi Srpske pravoslavne crkve. Sada se taj spis čuva u biblioteci i arhivi Eparhije zvorničko-tuzlanske u Bijeljini.  Početkom februara, istraživači Arhiva SPC obilazili su region bivše Jugoslavije, kako bi otkrili nepoznatu arhivsku građu po eparhijama, koja treba da se smesti u jedinstveni depo koji se trenutno nalazi u zvoniku Crkve Svetog Marka u Beogradu. Stari zapisi o isterivačima nečistih duhova, koji su iz grešnika isterivali crkveni duhovnici ne iznenađuju direktora Arhiva Srpske pravoslavne crkve Radovana Pilipovića, koji podseća da je takva verska praksa opisana u naučnoj, bogoslovskoj, etnološkoj i istoriografskoj literaturi.

– Egzorcizam nije bio zastupljen u našoj Crkvi u tolikoj meri kao kod rimokatolika, ali je dokumentovan u bogosluženju i starim rukopisima. Duhovni problemi ljudi upućivali su da se oni obraćaju svešteniku, naročito u stara vremena. Tada se često brisala granica između ortodoksije, to jest učenja Crkve i sujeverja. Narodu je uvek bilo lakše da kroz očitanu molitvu ili osveštanu stvar dođe do duhovne zaštite, nego da sprovodi moralne imperative jevanđelja – kaže Pilipović koji je bio vođa grupe istraživača koji su putovali regionom, u potrazi za izgubljenim spisima. Ako su nekada samo sveštenici i monasi imali monopol nad isterivanjem nečastivih, jer su bili jedini dorasli toj duhovnoj borbi, ni danas savremeni svet nije lišen te dileme, pa vernici često zovu sveštenike da im osveštaju automobile, poslovne prostore ili stadione. Čak je i patrijarh Irinej osveštao tržni centar u Nišu, oteravši konkurenciju sa rafova.

Pilipović kaže da postoji stara praksa osveštanja useva, njiva, stada, blagosiljanje pčelinjaka, bunara i svega onoga što vapi, kako bi se reklo, za duhovnom nadogradnjom.

– Danas ne postoje isterivači đavola u SPC, ali su prisutni jaki duhovnici, ljudi sa moralnim kredibilitetom i iskustvom, koji kroz pouke i svoj lični primer pružaju utehu i popravljaju kvalitet savremenog, ubrzanog života koji nudi mnoga iskušenja. Jedno od tih iskušenja je pristati na lažnu podelu na duhovno i svetovno. Čovek u totalitetu treba da teži svetinji i da živi po svetinji, a onda ni materijalni blagoslov neće izostati – poručuje direktor arhiva SPC.

On se zadovoljno osmehuje nad otkrićem o „isterivačima đavola”, koje mu je samo učvrstilo mišljenje da je organizovana arhivistička delatnost i sređivanje arhivske građe preko potreban egzorcizam za našu domaću sredinu koja ne vodi dovoljno računa o svom kulturnom nasleđu i arhivskoj baštini. Tako je u mestu Pecka kod Mrkonjić Grada,u Bratskoj kući, parohijskom domu gde se održavaju zajednička slavlja meštana iz okolnih zaseoka, pronađena gomila starih spisa s kraja 18. veka, koja su, u toj zabiti, sticajem čudnih okolnosti, ostala sačuvana od uništenja koje su donosili ratovi. Ali, to je bila samo slučajnost, ili dobra volja istorije.

Manji parohijski centri, planinske parohije po Srbiji i Bosni i Hercegovini, koje je sa svojim saradnicima obilazio Radovan Pilipović, čuvaju u svojim hramovima, podrumima i zvonicima, kao i parohijskim domovima, dokumentacijski materijal od izuzetnog značaja. Arhiv treba da bude „spisohranilište”, čuvarno mesto temeljitih spisa za istoriju države, naroda i crkve.

Parohije koje sunaučnici obilazili smeštene su često u planinskom bespuću, što samo pokazuje da se tamošnja skrivena arhivska građa, savršeno uklapa u veliki ram koji pruža dokumentacija iz centralnih crkvenih tela i organa, sada smeštena u Beogradu. Potraga za dokumentima, pokazala je i nešto drugo: istorijske i ideološke paradokse nacionalne istorije. Tako je jedini sačuvani celoviti arhivski fond Srpske pravoslavne parohije u Bosanskoj Krajini upravo sačuvan zahvaljujući partizanskom pokretu otpora. Reč je o dokumentima iz mesta Prekaja, između Glamoča i Grahova, koje su pre paljenja hrama od strane ustaša 1941. godine meštani sakrili u prirodne šupljine krečnjačkih stena na Šator planini. – Kulturna baština srpskog naroda u velikoj meri je odnegovana u crkvenim krugovima. Međutim, ništa nije toliko u kulturnoj baštini crkvenog porekla zanemarivano i zapostavljano kao pitanje arhivske građe – podseća Pilipović.  

On je zaista u pravu. Crkveni arhiv uzvoniku Crkve Svetog Marka u Beogradu, jednog od najznačajnijih hramova prestonice, jeste paradigma koja važi i za druge eparhije, kako u Srbiji tako u regionu. Ni svetovne ni duhovne vlasti ne shvataju istorijski značaj dokumenata, ne razumeju važnost pisane reči i vrednosti onoga što je zapisano u aktima, arhivalijama i starim spisima.

Ta dragocena svedočanstva, poput egzorcističkih rituala i molitvi, ili priča o crkvenom arhivu koji su spasili partizani u bosanskoj nedođiji, nažalost, pretvaraju ogromne količine pisanih tragova o srpskoj nacionalnoj prošlosti u skladišta hartije, a ne u prepoznatljivo i upotrebljivo kulturno dobro. Pilipović smatra da su sasvim dovoljna simbolična ulaganjanovca u galerijske prostore velikih crkava, zvonika i neiskorišćenih prostora između masivnih zidova, koji mogu da budu pretvoreniu depoe, riznice i skrivnice.


Komentari1
6e7f7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Иван П.
Нажалост отац лажи, односно ђаво, зли, демон, сатана, репати или како год назвали највећег непријатеља човека, успео је да убеди људе у најпогубнију лаж-да он не постоји. Један од главних библијских зликоваца, кога цео хришћански свет, свакодневно спомиње у молитви „Оче наш“,постао је део народног фолклора.Али истина је потпуно супротна.Православни верник, од тренутка када се на крштењу одрекну сатане, започиње доживотну борбу против њега.У нашој цркви не постоје магичне формуле,већ жива вера у силу Светог духа,која човеку даје моћ да очува у себи Божији лик,по коме је створен.Свети Оци наше цркве су јединствени-сатана постоји као духвно створење и не може бити неки симбол зла.Драгоцене списе о начину борбе против ђавола треба разделити по школама, а не чувати у музејима и архивама.Учећи децу само наукама,правимо будуће извршиоце ђаволских планова.Није довољно само "славити" школску славу, Св.Саву већ живети Његовом вером.То је српски,православни,егзорцизам.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja