subota, 26.09.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
petak, 14.03.2014. u 22:00 Zoran Milivojević

Školovanje impulsivnosti

(Илустрација С. Печеничић)

Iako mnogi misle da su naša osećanja onaj „najprirodniji” deo nas, to zapravo nije tako. Ljudi i doživljavaju i izražavaju osećanja u skladu sa svojim uverenjima o osećanjima. Tako, na primer, ako veruju da je neko osećanje loše, izbegavaju da ga osećaju i izražavaju. Ako veruju da je dobro, tada ga doživljavaju i pokazuju drugima. Ako osoba veruje da može kontrolisati izražavanje svojih osećanja, ona to i čini. Ako veruje da ne može kontrolisati izražavanje – ne kontroliše ga. Poznavanjem ovih uverenja možemo bolje razumeti zašto se ljudi ponašaju na određene načine. A promenom ovih uverenja dolazi i do željenih promena ljudske osećajnosti.

Tako, na primer, ljudi koje drugi doživljavaju kao nasilne, preke ili impulsivne osobe često imaju uverenje da moraju, kada njihova emocija dobije određeni intenzitet, da urade nešto u skladu sa emocijom. Ako su vrlo ljuti, moraju da udare. Takav način funkcionisanja pre ili kasnije stvara velike probleme u životu. Oni nemaju doživljaj da su odgovorni za reakciju, pa samim tim ne smatraju da su krivi za posledicu. Veruju da je za njihovu reakciju ili kriva sama emocija, afekt, ili da je kriva druga osoba koja ih je svojom provokacijom „naterala” da postanu nasilni.

Sasvim neočekivano, isto uverenje da se emocije ne mogu kontrolisati imaju i oni ljudi koji su preterano kontrolisani. Oni veruju da kada bi samo malo popustili u svojoj kontroli, da bi se pojavila situacija u kojoj bi „proradila” njihova nasilna i divlja priroda, zbog čega se neprestano pojačano kontrolišu. Kod njih možemo primetiti veliki kontrast između njihove ličnosti koja se nikada ne ljuti i njihove fantazije o velikoj količini neobuzdane, iracionalne i destruktivne agresivnosti koju nose u sebi.

U stvarnosti se ljudi mogu kontrolisati. Iako su njihove emocije odgovor na određene događaje, ljudi su ti koji su odgovorni kako su te događaje shvatili i vrednovali, te koji su način izabrali da izraze emociju.

Kada osećamo neku emociju, ma koliko ona bila snažna, mi uvek biramo kako ćemo je izraziti. Kakav nam je izbor? Možemo odlučiti da emociju ne izrazimo i ne pokažemo drugima. Možemo odlučiti da je izrazimo samo neverbalno kroz izraz lica ili držanje tela. Možemo je izraziti rečima, pri čemu biramo koje reči ćemo upotrebiti. Možemo je izraziti i kroz akciju koja je usmerena ka nekome ili nečemu.

I zato je važno da ne opravdavamo ni našu malu ni veliku decu da su nešto uradila u afektu. Odgovorni smo za način na koji izražavamo emocije, zato što ga mi uvek biramo, bez obzira na to da li smo toga svesni ili nismo. Tek kada dete koje je nasilno naučimo tome, otvaramo vrata nenasilnoj komunikaciji.

Komentari10
7dd5a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Onako samo usput aleksandar simic
Mišljenja sam da kad se neke jače emocije jednom pokrenu,teško ih je zaustaviti. Ako se i zaustave,to znači povredu sopstvenog organizma na psihosomatskom nivou,jer svaki organ je povezan sa nervima. I gde je tu onda rešenje? Čovek mora poznavati dobro sebe i svoje granicei izbegavati situacije u koje bi dovele do uzburkanih osećanja bar dok ne podigne granice svojih mogućnosti, jer dobar deo sveg ovog problema je pitanje mentalne snage i emotivne inteligencije.
crni lavic
bravo
zeleni zub
Dobar tekst, al sudeći po komentarima - neshvaćen. Uvijek me zanimaju komentari čitatelja, a ovi su me posebno iznenadili. Čini mi se da uopće nisu ni pročitali tekst, nego su već nakon par rečenica došli do zaključka i iznijeli ga javnosti. Evo prilike Zorane da pojasniš zašto to ljudi rade? Zašto tako prebrzo zaključuju?
Miloš Bogdanović
Nisu problem emocije. One treba da budu adekvatne stvarnosti. Pa nećeš valjda da se raduješ dok gledaš nepravdu, dok si u opasnosti ili svedok gubutka i nesreće? Problem su motivi koji nas inače pokreću, a koji tada bivaju ispravocirani na ispoljavanje, što znači da treba sebe da menjamo (svoj duh, karakter), a ne osećanja. Naš duh kojim reagujemo na osećanja nas ili izgradjuje ili uništava, a on do nas samih stoji.
Nataša Gajić
Ako smo odgovorni za izražavanje svojih emocija, nismo odgovorni i za same emocije ili bar ne utoliko ukoliko su one izazvane i plod nekih drugih uticaja izvan nas, pa ponekad i od nas samih proizvedene ali pod uticajem već naučenog, da njima vladamo ili ne vladamo. Tada kažemo da čovjek vlada sobom ili ne vlada, kontroliše se ili ne, pod uticajem je nekoga ili nečega ili pak nije. Ali da li je to uopšte opravdanje za naše reakcije koje su neprimjerene i još uz to pogrešno naučene emocije a ipak se ispoljavaju? Govorim to kad emocije "odvajam" od njihovog izražavanja, jer neke je zaista bolje zadržati za sebe, kao što je bitno , ako ne i bitnije naučiti ispoljiti ono što osjećate, na pravi način, u pravo vrijeme i na pravom mjestu. Na stranu što nismo uvijek spretni da sve pravilno procjenimo, pogriješimo, ali i to se uči od iskustva do iskustva. Baš pravo školovanje emocija je život; neke pogubimo a neke sačuvamo da nas krase. A volja, pa volja je nešto drugo ali može biti od pomoći.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja