ponedeljak, 22.04.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:13

Poludela je igla na moralnom kompasu

Autor: Marina Vulićevićčetvrtak, 10.04.2014. u 22:00

Svaka od pripovedaka iz zbirke „Džojsov učenik” slovenačkog književnika i akademika Draga Jančara zaslužuje poseban razgovor, ne samo zbog istorijske zgusnutosti motiva „nervoznih doba”, već i zbog ironijske distance autora, koja svim povesnim zbivanjima daje izvesnu relativnost.

Ova knjiga objavljena u izdanju beogradskog „Arhipelaga” i prevodu Ane Ristović, već u naslovnoj priči postupno čitaoca uvodi u svet likova, ljudi koji doživljavaju situacije na ivici ponora. Tršćanski Slovenac, Džojsov učenik, posle Drugog svetskog rata linčovan je, kao vlasnik poznatog glasa Radio Londona.

U drugoj pripoveci zbivanja se zahuktavaju kada u jednoj jugoslovenskoj kasarni na vratima toaleta osvane natpis: „Travu ćeš jesti, kralju Jugoslavije….” U trećoj, pisac Kurcio Malaparte na stolu Anta Pavelića vidi teglu punu izvađenih ljudskih očiju…

Junaci vaše proze zatečeni su načinom na koji se istorija i ideologije prelamaju u njihovim životima, a posebno je upečatljiv primer Džojsovog učenika. U kojoj meri je ova vaša pripovetka zasnovana na činjenicama?

Kada sam čitao Elmanovu monografiju o Džojsu, naleteo sam na slovenačko ime– Boris Furlan. Tada skoro nepoznati pisac učio ga je engleskom jeziku u školi jezika „Berlic” u Trstu. Ime mi se učinilo poznatim, zar to nije bio onaj bledi čovek sa takozvanog Ljubljanskog procesa iz 1947. godine protiv liberalnih intelektualaca koji su bili optuženi za antidržavno delovanje i kontakte sa Englezima? Malo sam to istraživao, i to je zaista bio on. Paradoks da su ga pred sudom optuživali zbog znanja engleskog, a da ga je engleskom učio najveći majstor tog jezika, nije mi davao mira. Kada sam kod Elmana, koji je imao prepisku sa Furlanom, još pročitao da je Džojs svom mladom učeniku sa zadovoljstvom opisivao uljano svetlo, a da on tu jezičku strast nije mogao da razume, video sam u tome literaturu, priču koja je morala da bude napisana.

Džojsov učenik primer je i čoveka koji se kreće samo putanjom sopstvene savesti i inteligencije, i kao takav meta je fašista koliko i komunista. Njegovo stradanje tipično je bilo za posleratno vreme, ali se čini da mu vi pridajete i metafizičku dubinu?

Živeli smo u ideološkom dvadesetom veku, kada je igla na društvenom i moralnom kompasu potpuno poludela. Kako čovek izuzetnog analitičkog uma, moralnih i pravnih principa, uz to i dekan Pravnog fakulteta, čak i ako je kojim slučajem čitao Kafkina tamna proročanstva s početka stoleća, razume situaciju kada stoji pred sudom osuđen na smrt zbog sasvim apsurdnih optužbi? Samo Bog može da razume zašto su ljudi koji su hteli dobro, svojim najboljim namerama učinili najveće zlo. Nije prvi put u istoriji da su veštice i jeretici spaljivani na lomači. Da li je moguće da ludilo tog trenutka bolje nego pravnički um razume pisac koji se probijao kroz Uliksove lavirinte? Njegov učenik to ne može da razume. Između njihovih razumevanja sveta postoji nesporazum koji se u glavi pravnika pred sudom pretvara u univerzalni besmisao, u neku vrstu praznine. Neočekivana praznina u glavi Džojsovog učenika je praznina sveta koji je izgubio kompas.

Dva su svedočenja i dva prizora iskopanih ljudskih očiju, u priči o očima. Da li se ovakvi užasi, istiniti ili izmišljeni, mogu shvatiti na bilo koji drugi način osim onog izvan stvarnosti?

Priče u ovoj knjizi su poput udaljenih odjeka nekih stvarnih sudbina. U daljini vidim neke obrise, nalik na ruševine na horizontu, a otuda dolaze glasovi ljudi koji su živeli sa svojim strastima, radostima i patnjama. Ponekad neki od tih glasova dopre do mene i ja pokušavam da ga razumem, pokušavam da mu kroz zvuk reči i opis udahnem neki novi život. Lako ga razumemo kao podsećanje na stvarnost, međutim, to je u književnosti odjek iz kamenih planina, blesak fatamorgane, dok je za neke druge to imaginacija i nova stvarnost.

Priča „Proročanstvo” pokazuje nagoveštaj, a zatim i odjeke raspada bivše Jugoslavije upravo na primeru JNA. Incident koji je nekada izgledao strašan, vremenom su zamenile groteskne slike majora-optuženika u Hagu. Da li i vi mislite, kao i junak vaše priče, da danas više nikoga ne zanimaju svi ti davni događaji?

Pre nekoliko dana gledao sam na televiziji emisiju o kuvanju, čuveni američki kuvar, mislim da se zove Burden, pripremao je govedinu na burgundski način. Rekao je da nema francusko vino, nažalost, ima samo nekakvo vino. U rukama je držao flašu bez etikete i dugo je proveravao; iz... iz... želeo je da nađe nešto neobično i egzotično... Jugoslavije, rekao je na kraju. Ja sam u toj zemlji koje se malo ko seća, a kuvar na američkoj televiziji je koristi kao humoristički dodatak, proveo veći deo svog života. Bila je mnogo lepa, zanimljiva, puna života, kulturno i gastronomski raznovrsnija nego što zamišlja Burden. Završilo se zverstvima. Ali kako god bilo, to je deo mog života. Opaska na kraju priče je, dakle, pomalo melanholična i ironična.

Intelektualac je onaj koji je napisao kobnu poruku na vratima vojnog toaleta, i to nije slučajno kada je reč o bivšoj državi i proročanstvu o njenoj budućnosti, o sudbini vođe...?

Stvar se može videti i kao potpuno bizarna, ali iz bizarnih detalja nastaje slika sveta. Iz bizarnih detalja nastaje neka tragikomičnost, neka mi bude oprošteno što ove stvari opisujem s malo humora i ironije. Zanimljivo je da mi je dosta poznanika iz zemlje koja danas postoji samo kao egzotični začin u emisijama iz kulinarstva reklo da je doživelo slične stvari. I zanimljivo: svi su to pričali s nekom sličnom melanholijom. To u vezi sa melanholijom je, naravno, emotivno i pomalo iracionalno. Pamćenje koje se sastoji iz jakih mladalačkih utisaka: zvuci, mirisi, reči, osećanja. Ali ako racionalno sagledamo neku državu u njenom post mortem: upravo u takvim bizarnim detaljima bila je, da parafraziram Markesa, hronika njene najavljene smrti.

Ako bismo uspeli da proniknemo u dušu sadašnje Evrope, na šta bismo sve naišli?

Ta duša je prilično zbunjena. Htela bi da istovremeno bude pragmatična i vizionarska. Želi da sebe razume kao celinu, ali ne razume ljude iz nedavno ili iz u budućnosti integrisanog evropskog istoka. Htela bi da bude otvorena za muslimanske imigrante, ali ne može da se odrekne svoje hrišćanske, mnogo manje sekularne, prosvetiteljske tradicije, jer bez toga ne postoji. Ali, i pored sve svoje zbunjenosti, ova ideja i politička forma je nešto najbolje što smo u poslednjih sto godina dobili.


Komentari1
1e1dd
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sale Marino
>Али, и поред све своје збуњености, ова идеја и политичка форма је нешто најбоље што смо у последњих сто година добили.< Ova parafraza Churchillove izjave o demokratiji je najbolja definicija EU do sada, trebalo bi da je stave na zastavu.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja