Prema srpskim medijima, za ženu u Srbiji je društveno prihvatljivo da zaradi velike pare na dva načina – ili da se uda ili da bude estradna zvezda. Sve van toga izaziva veliko čuđenje i podozrenje društva. Zato, ako se niste dobro udali, a niste ni pevačica, međutim zanima vas zarada i preduzetništvo, spremite se na izazivanje neverice, ili čak i sumnje.
U Srbiji je tek svaki četvrti direktor preduzeća žena, a 20–25 odsto je žena preduzetnica u odnosu na ukupan zbir. Tradicionalni kodeksi i postsocijalističko nasleđe uslovili su da žena u preduzetništvu ima malo, iako ih ukupno demografski gledano u Srbiji ima više. Doduše, ni u Evropskoj uniji situacija nije mnogo drugačija, jer su i tamo žene vlasnice do 35 odsto preduzeća. Činjenica je da se u Srbiji (i ne samo ovde) žene ređe odlučuju na samostalan biznis, ređe izlaze na izbore, uopšte, ređe iskazuju svoj stav. Uostalom, pogledajte odnos žena i muškaraca na spisku stalnih kolumnista „Politike”. Šest žena i četrdeset muškaraca. A niko ženama ne brani da pišu.
Ali koja je to razlika u pogledu ženskog preduzetništva između Srbije i zemalja EU? Prva je, naravno, finansijska, a druga, meni daleko indikativnija, razlog započinjanja privatnog biznisa. Spomenula sam „velike pare”. U Srbiji su, nažalost, velike pare sve iznad hiljadu evra, zbog rasprostranjenog siromaštva i opšte nesklonosti stanovništva ka preduzetništvu, naviknutog na socijalistički model i „stalan” posao. To se odražava i na žensko preduzetništvo, jer 85 odsto ovih preduzeća dolazi iz malog biznisa, broji do petoro zaposlenih, i uglavnom se bavi uslužnim delatnostima kao što su kozmetičke usluge, sitno pekarstvo, cvećare itd. Druga razlika je u tome što kod nas žene ne postaju preduzetnice zbog ambicije, već najčešće iz krajnje nužde – kad i ona i muž izgube posao, pa moraju brzo da se snalaze. Jednostavno, ne sreće se često žena koja svojevoljno i hrabro ulazi u privatni biznis. Zbog porodičnih obaveza, kulturnog modela, izostanka podrške svog okruženja ili sopstvenog straha od neuspeha.
Još nešto je karakteristično za Srbiju. Vrlo je retko da ženska osoba ispod 32 godine postane preduzetnica, nego je to, po podacima Udruženja poslovnih žena Srbija, prosečno žena od 41,9 godina. Iz nužde, ali s nekim iskustvom. Ali i sa dvoje dece, puno obaveza u kući, najčešće nespremna za velike rizike koje preduzetništvo nosi. Moje duboko uverenje je da su kraj dvadesetih i početak tridesetih godina pravo vreme za započinjanje sopstvenog biznisa, jer tada je žena manje ranjiva. Uglavnom nije udata, nema decu i samim tim nema odgovornost ni prema kome osim prema sebi i svom poslu. Sklonija je riziku, ima više energije i mnogo više vremena pred sobom da pravi greške i uči iz njih. Stalno se dešavaju neke greške, ali učimo iz njih, unosimo ispravke i idemo dalje.
Mandatar nove vlade je najavio velika otpuštanja iz javnog sektora i njihov „prelazak” u privatni. Taj „prelazak” sigurno ne znači da će preduzetnici potrčati da zaposle ljude koji (najčešće) ništa nisu radili u javnom sektoru. To ne može ni u Norveškoj, a kamoli u Srbiji. To znači da će se ti ljudi samozaposliti, neki način će pronaći, jer je instinkt samopreživljavanja jači od svakog straha od preduzetništva. Zato se ne treba plašiti preduzetništva, a posebno ne ako ste žena. Izazova ima mnogo, žene u našem društvu još nisu potpuno ravnopravne, ali se ja lično nisam susrela ni sa kakvom rodnom diskriminacijom. Više sa podozrenjem i nipodaštavanjem onoga što radimo, ali toga ima u svakom poslu i na skoro svakom radnom mestu.
Razmišljajući o ovoj temi, pokušala sam da nabrojim mlade preduzetnice koje poznajem. Spisak je stao na prste jedne ruke. Ima ih malo, ali dobro im ide. U sledećim godinama očekujem da će ih biti više. Imajući u vidu veliku nezaposlenost i reforme koje dolaze, biće više i preduzetnica i preduzetnika.
Partner u „Destination Office”
