ponedeljak, 19.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
nedelja, 27.04.2014. u 12:07 Sandra Gucijan

Srpska škola u Južnoj Africi

Врбица у српској допунској школи „Свети Сава” у Јоханесбургу (Фото из личне архиве)

Srpska zajednica u Južnoj Africi jedna je od naših najmanjih i najmlađih na svetu, stara tek nekih sto godina, ali vrlo aktivna i uticajna. Od pre nekoliko godina, zahvaljujući profesorki razredne nastave Violeti Pavlović-Marinović, srpski jezik je uveden u obrazovni sistem Afrike i izjednačen sa engleskim, francuskim ili nemačkim jezikom.

Ona živi u Johanesburgu, koji još nazivaju Džozi, Džoburg ili Egoli, što znači zlatni grad. U „zlatnom gradu” je najbrojnija srpska zajednica na ovom kontinentu i jedina srpska škola u Africi u koju trenutno ide tridesetak učenika.

– U Africi trenutno živi oko 20.000 Srba, najviše u Johanesburgu i Kejptaunu. Imamo i Crkvu Svetog Tome, jedina na afričkom kontinentu u kojoj se pored Srba okupljaju i pravoslavci afričkog porekla, i našu dopunsku školu „Sveti Sava”, kod Ministarstva prosvete registrovana 2009. godine. Radimo po nastavnim planovima i programima Srbije, a đaci uče iz naših udžbenika koje je obezbedila Kancelarija za dijasporu – priča Violeta koja je uspela da dođe u našu redakciju jureći između sastanaka u raznim ministarstvima, pokušavajući da prikupi svaku moguću podršku i pomoć.

U Srbiju dolazi otprilike jednom godišnje.

– Svaka pomoć je dobrodošla i materijalna i moralna – kaže sa osmehom profesorka koja je otišla iz Beograda sa nepunih 26 godina, sada već daleke 1993. godine, želeći da upozna druge kulture i drugi način života.

Iako nije bila, kako kaže, kao većina, ekonomski emigrant, već je put Afrike poneo avanturistički duh i budući suprug Stevan, prve godine života je obeležila bukvalno borba za opstanak.

Da bi postavila školu na noge, Violeta je prve dve godine volontirala, a sada joj plata, koja nije dovoljna za život u Africi, stiže iz Srbije. Radi na ugovoru i plaćena je samo za rad sa osnovcima.

Škola se izdržava zahvaljujući donatorima, našoj ambasadi, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pomažu i razna ministarstva, ali i sami roditelji na čiju inicijativu je škola osnovana, jer su želeli da njihova deca sačuvaju našu kulturu i jezik.

– Uporedo sa osnivanjem škole u Johanesburgu, tekla je borba i za priznavanje srpskog jezika kao maternjeg jezika za decu emigranata i kao izbornog predmeta za decu koja su rođena u Južnoj Africi. To znači da je danas srpski jezik priznat u kurikulumu od četvrtog razreda osnovne škole i do četvrtog razreda srednje škole u Južnoj Africi i po tome smo jedinstveni u svetu. Maturu je već položilo sedmoro đaka i oni su upisali fakultete – objašnjava ova profesorka.

Pitamo je kako izgledaju časovi u školi i koje su to lekcije oko kojih se najviše muče naši đaci. Ona odgovara da su problem padeži, kao i izgovaranje slova kojih nema u engleskom jeziku, poput „lj”, „lj”, „ć” ili „č”.

– Deca koja dolaze iz mešovitih brakova u porodicama govore i druge jezike, tako oni do šestog razreda mešaju engleski i srpski recimo, ali kada savladaju ćirilicu i počnu da čitaju, sve dođe na svoje mesto. Trenutno u školi imamo tri grupe učenika, od predškolaca do srednjoškolaca, a uči se geografija, istorija, muzičko, likovno, imamo i veronauku – kaže Violeta.

Ona dodaje da su Srbi u Africi intelektualci, među njima su inženjeri, menadžeri, direktori građevinskih firmi, lekari… U Johanesburgu se živi brzo i skučeno. Velike su razdaljine i visoka stopa kriminala, pa nema slobode i sigurnosti, a 90 odsto vremena se provodi u kolima.

Violeta drži časove i svojim sinovima, Aleksi (11) i Jovanu (17), pomaže i suprug Stevan koji je kupio tablu za školu. Ovde se organizuje filmski festival, radi i srpsko kulturno-umetničko društvo, đaci već pet godina učestvuju na „Danima ćirilice” i za svoje radove, a bude ih i po 20, dobijaju pohvale.

Deo ove grupe entuzijasta je i Ksenija Berović, čija jedanaestogodišnja ćerka takođe ide u ovu školu. Ona s ponosom kaže da naša deca u Africi znaju i srpski i ćirilicu, ali da se o tome malo zna van ovog kontinenta.

Evo, beležimo ovu priču i stavljamo i sliku đaka snimljenu u učionici za Vrbicu. Na zidovima Tesla, Vuk, azbuka, srpska zastava…

– Malo nas je, ali se ne damo, a broj đaka se povećava, što dovoljno govori kako se i sa malo toga može postići mnogo, iako smo udaljeni hiljadama kilometara od matice – kaže na kraju Violeta Pavlović-Marinović.

Komеntari0
ee3a8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja