četvrtak, 16.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 05.05.2014. u 08:00 Dragoljub Stevanović
POD LUPOM: SVE MANjE ČITAMO

Knjige niko ne „lajkuje”

Umesto obimne lektire neki pedagozi predlažu da se u školsko gradivo uvrsti svega nekoliko najvažnijih pisaca. Oni tvrde da bi „Ana Karenjina” mogla da bude obrađivana i analizirana celo jedno polugođe, pa bi učenici mnogo više naučili o životu i zavoleli čitanje
У Србији само три одсто људи чита књиге, било да је реч о белетристици било о стручној литератури, а ученици основних и средњих школа не желе да „траће време” на Достојевског, Толстоја, Фокнера, Стендала...

Šta se danas čita, koje knjige se traže, šta je na top listama? To su neka pitanja koja su se ovih dana postavljala povodom Svetskog dana knjige, a na nekim stručnim skupovima bilo je pokušaja da se daju i neki poučni odgovori. Tako je Zadužbina „Dositej Obradović” uspela da okupi više renomiranih stručnjaka, filologa i psihologa, profesora jezika i književnosti, ne bi li se došlo do ozbiljnijih zaključaka o tome šta i kako dalje.

Svi se slažu da stanje nikada nije bilo ovako zabrinjavajuće. Učenici osnovnih i srednjih škola smatraju važna književna dela potpuno nebitnim i ne žele da „traće vreme” na jednog Dostojevskog, Tolstoja, Foknera, Stendala. Da bi dobili ocenu pročitaju po neki odlomak ili instant prepričan sadržaj na interentu, nauče za prolaznu ocenu i vrate se svojim tvitovima i „Fejsbuku”, porukama, gde se dopisuju pomoću skraćenica koje samo oni razumeju. Takav pojednostavljen način komunikacije kao rezultat ima posledicu smanjivanje intelektualnih potencijala i dovodi do funkcionalne nepismenosti. 

Treba reći i da se nekada knjigom ubijala dosada, a danas je izazova za dokolicu na pretek. Pre svega, društvene mreže, poruke, kompjuterske igrice koje su, mora se priznati, zabavnije od čitanja romana i pripovetki i veoma smarajuće za mladu generaciju koja je navijena da drugačije misli i da međusobno komunicira.

Dr Aleksandar Milovanović, predsednik Društva za srpski jezik i književnost, ističe do čega to sve dovodi, pa tako navodi primer prevođenja literarnih dela sa engleskog na srpski jezik. Problem je u tome što ma koliko neko dobro govorio ovaj strani jezik, ako nije dovoljno čitao literaturu, on nema neophodno šire znanje, pa ne može biti ni dobar prevodilac. On nam navodi kao primere da je, recimo, nailazio gledajući strane filmove na skandalozne prevode, pa je tako zbog nepoznavanja Biblije Jovan Krstitelj preveden kao Džon Baptist, a Jakov kao Džejkob.

– Francuzi imaju čak dvanaest časova nedeljno francuskog jezika u srednjoj školi, što je mnogo više nego kod nas. U Srbiji za 12 godina školovanja učenik ima ukupno dve hiljade časova srpskog jezika. To izgleda mnogo, ali u poređenju sa drugim zemljama, mi smo na dnu lestvice u regionu. U nekim zemljama to je i pet i šest hiljada časova. I mi smo tražili da se poveća fond, ali za sada imamo obećanje nadležnih da se makar neće dalje smanjivati fond časova – kaže dr Milanović.

Najnoviji podaci kažu da je u Srbiji jedna trećina učenika funkcionalno nepismena, da su naši udžbenici teški i nerazumljivi, sa puno stranih reči, rogobatnih rečenica i nevažnih informacija, da su u proseku stari dvadeset godina, dok danas informacija za 30 sekundi obiđe svet. Danas đaci, posebno oni iz urbanih sredina, ne znaju čak ni šta znače reči kao što su kosinaili kosa ravan, iako su te reči mogu lako „dešifrovati” po načinu nastajanja ( kosina od koso, kos....)

Psiholog dr Jasmina Šefer iz Instituta za pedagoška istraživanja smatra da je izlaz u osavremenjivanju programa, i novom pristupu književnosti u školama, kako se to radi i u mnogim zemljama u inostranstvu koje postižu bolje rezultate na PISA testovima. Umesto da jurimo programe da bi savladali sve književne pravce, da pokrijemo sve pisce i prođemo kroz sve periode treba se usredsrediti na suštinu.

– Zašto ne bi profesori celo polugođe obrađivali sa učenicima samo jedno književno delo. Išli od odlomka do odlomka, čitali i diskutovali ono što je životno važno i poučno. Iz „Ane Karenjine” možete da izvučete pedeset rečenica koje mogu da pokriju pedeset časova. U gradivo treba uvrstiti malo pisaca, samo one najvažnije, Šekspira, Dostojevskog, Servantesa, Homera, ali proći kroz njihovo delo dubinski. Kad tako pročitaju tri knjige od četvrte će već ići lakše. Zar „Ana Karenjina” nije i danas aktuelna, svi se mi rađamo, umiremo, volimo, a u tom romanu sve to imate. I o ljubavi i prevari, braku, priču o smrti, o rastanku, svakog časa bi mogla da se među učenicima povede polemika, a delo bi se čitalo lagano, tri-četiri meseca. Učenici bi tako naučili kako da zaista pročitaju dubinski jedno književno delo, tako bi ste ih uveli i u poznavanje i nekih istorijskih tema i društvenih odnosa, pa čak i filozofije života. Bolje je jednu knjigu sveobuhvatno analizirati nego pročitati trideset odlomaka iz raznih književnih dela da bi se dobilo ocena, a efekat je nikakav – kaže dr Jasmina Šefer. 

Kriza čitanja nije samo naša odlika, to je globalni trend. Pre deset godina niko se od srpskih učenika nije bavio mobilnim telefonima, nije pisao stotine poruka, a sada to rade. Oni ne mogu da ne jedu ili da ne spavaju, ne mogu da ne idu u školu, pa zato to dodatno vreme koje im je potrebno za komunikaciju, porukama i preko društvenih mreža otkidaju od čitanja, učenja i rekreacije.

Veljko Brborić, upravnik katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, naglašava da je potrebno osavremeniti i promeniti nastavne planove i programe u osnovnim i sredim školama.

– Mnogi učenici kada pogledaju spisak knjiga za lektiru jednostavno kažu da oni to neće čitati. I u gimnazijama opada procenat učenika koji čitaju, a o srednjim stručnim školama da se i ne govori. Istraživanja su pokazala da tek svaki deseti gimnazijalac pročita Bokačov „Dekameron”, „Zločin i kaznu” od Dostojevskog 12 odsto, retko koje delo obavezne lektire pročita polovina učenika, a nije mali broj ni onih koji nisu za sve četiri godine srednje škole pročitali nijedno delo iz lektire – kaže profesor dr Veljko Brborić.

Zorica Nestorović, vanrendi profesor i zamenik Društva za srpski jezik i književnost, naglašava da je potreba za čitanjem suštastvena potreba kojom se otkriva svet i samo biće. Ona ukazuje na primer sa Sajma knjiga gde je svake godine obavezno najprisutnija proza Paola Koelja, Dučićevo „Blago cara Radovana” i knjige, kratki recepti za sreću, hranom do sreće, mirom do sreće, rešavanjem konflikta do sreće, meditacijom do sreće, u tvrdom i mekom povezu, na ćirilici i latinici, u džepnom i luksuznom izdanju.

– Smatram da nam to dovoljno govori o čovekovoj potrebi da u jednostavno napisanom, po mogućstvu što kraćem, ali ne i potpuno površnom tekstu, prvenstveno proznom otkrije odgovore na večita pitanja o ljubavi, muško-ženskim odnosima, preljubi, veri, bolesti, istini, smrti. Takva literatura ne opterećuje čitaoca, a daje mu ono neophodno zrnce mudrosti  ili umešnosti koje bi mogli da primene u životu. Alegorijska priča Paola Koelja koja je nalik parabolama o iskušenjima savremenog čoveka ne opterećuje čitaoca, ali mu daje ono što mu je potrebno – mudrost u instant pakovanju – ističe profesorka dr Zorica Nestorović. 

Potreba čoveka je tu. Valja samo na nju pravilno odgovoriti. Ne tako što ćemo ukinuti školsku lektiru, već što ćemo je modernizovati, promeniti, osavremeniti. Lektiri mora da se vrati raniji status, ali uz drugačije izbore i kroz zanimljivije tumačenje tekstova. Objašnjenja ne smeju biti nerazumljiva, kako učenici ne bi tragali za informacijama na internet stranicama, jer tamo ima mnogo grešaka, barem kada je reč o literaturi, ističe naša sagovornica.

Institut za pedagoška istraživanja na osnovu svojih iskustava i istraživanja koje je sproveo ukazuje baš to, da su mnogi udžbenici hermetički pisani, na nerazumljivom, gotovo internacionalnom jeziku i na akademskom nivou, kao da su za fakultete. 

– U psihologiji je poznato da morate da dajete umereno teške zadatke da bi mogli da motivišete učenike. Osnovno je da je postavljeni zadatak izazovan, da nije dosadan i da je dostižan. A gradivo je tako postavljeno da je nažalost, za mnoge učenike nedostižno – zaključuje dr Jasmina Šefer sa Instituta za pedagoška istraživanja.

------------------------------------------------------------------

Tri odsto – čita

U svojoj istraživačkoj studiji „Šta mladi najviše čitaju” autorka Jelena Dobrota došla je do zaključka da se i kod nas i u svetu javlja sve veća zabrinutost da će se u budućnosti čitalačke navike sve više smanjivati zbog tehnoloških promena. Ona je navela podatak da skoro trećina učenika četvrtog razreda srednje škole u Americi (SAD) imaju sposobnost čitanja koja je ispod „osnovne”. Svet im je sužen njihovom nesposobnošću da napisane reči prevedu u smislen tekst.

Analitičari u Srbiju kažu da je jedan od najsigurnijih pokazatelja koliko je jedna nacija zaista obrazovana činjenica koliko njeni pripadnici knjiga pročitaju. Bibliotekari su izračunali da u Srbiji samo tri odsto ljudi čita knjige, bilo da je reč o beletristici bilo o stručnoj literaturi. Taj podatak se poklapa sa brojem visokoobrazovanih ljudi koji inače spadaju u redovnu čitalačku publiku.  

------------------------------------------------------------------

Novi govor

Ovakav razgovor dvoje srednjoškolaca ne bi razumela nijedna starija osoba

– Hejtujem te što mi nisi lajkovao status na fejsu!

– Sori, ali nisam u fulu ovih dana.

Ipak, lingvisti smatraju da iako mladi u međusobnoj komunikaciji upotrebljavaju vrlo malo reči oni se odlično razumeju. Ono što im se mora zameriti jeste da način komunikacije sa vršnjacima ne treba da bude jedini model izražavanja, već da razvijaju veštinu komunikacije i sa ostalim starosnim i socijalnim grupama. A upravo u razvijanju jezičkih navika najveću ulogu imaju škola i roditelji.

Institut za pedagoška istraživanja došao je do zaključka da naši učenici imaju problem u poznavanju gramatike, pravopisa i jezičkog fonda. Tako na primer mnogi ne znaju šta znače reči kao što su; izazov, terazije, kube, kolekcija, plato, a reč „ekstra” zamenjuje im čitav niz izraza kao što su „izvanredno”, „divno”, „lepo”, „izuzetno”, „sjajno”, „neopisivo”, „posebno”, „uzbudljivo”, simpatično”, „originalno”. Novi govor je kratak, sa puno skraćenica, nema više čak ni onih starih izraza u žargonu kao što su keva, ćale, profan, smor, riba, frajer...

Sada je super na fejsu sup, hvala je tenks, smejem se glasno „lol”, a biti iznenađen je „omg”, ili kako bi Englezi rekli „o maj gad”.

Komentari3
813a3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Mihailo Tešić
Umesto što se lamentira nad knjigama, mogli bi se pozabaviti uzrokom problema - a to je zašto se ne čita? Pa zato što ti lektira-romani koji se poturaju deci prosto nisu relevantni za nekoga ko ima 14-18 godina. Suviše je sve to anahrono, to što u vreme profesorske mladosti nije bilo baš druge zabave osim knjiga je glavni razlog što se više čitalo tada, a ne što su danas klinci glupi. Sada postoji proliferacija sadržaja i veća dostupnost, i samim tim je prirodno da opada fokus i mogućnost koncentracije. Još uvek je veliko pitanje da li to zaista utiče na kvalitet intelekta, jasno je da je to nedostatak u nekim sferama ljudske delatnosti gde je potrebno povezivanje podataka u nove celine (filozofija, kreativci) i precizno ekspertsko znanje jedne teme (klasični inženjeri) ali znači u nekim drugim (menadžment, IT inženjeri, kreativci) Ovakva prazna lamentiranja su čist konzervativni refleks neshvatanja i neprihvatanja neminovnih promena koje uopšte ne moraju biti na gore.
Марина Панић
Основно питање које свако од нас треба да постави себи, пре свега, а касније и да одговор објасни својим ђацима је: зашто радим баш ову лектиру, баш овај одломак, баш ову песму? Морамо проникнути у те одговоре пре него ли почнемо с радом и онда су нам и лекције јасне. И неће бити обимне. Радила сам у ОШ, и то пре ове реформе, и налазила оправдање за свако књижевно дело. Не могу рећи да ми се оно допадало, али сам увек разумела његову функцију у образовно-васпитном процесу. Подвлачим: образован и васпитан, јер књиђжевна дела имају и ту утилитарну компоненту, а не искључиво естетску. Међути, после ове "реформе" нисам начисто са функцијом појединих дела, или се можда нисам ставила у ситуацију да о томе размишљам јер сам променила школу. У гимназији увек објасним ђацима зашто радимо Ромеа и Јулију у првој години, а после Хамлета у четвртој. Мени је јасно, и онда и знам на које елементе обраћам пажњу, а преко којих само претрчавам.
B P
Било то неком тужно или не, број конзумената културе (у свету) креће се између 2-3% популације. Тренутни светски тренд је да се тај проценат - преполови. Шта ће Капиталу мислећи човек (грађанин, радник...)? Процес читања се не афирмише јер он води слободи мисли, а то баш и није пожељна категорија у овом добу (пођимо од домаће сцене па до било које државе у свету). За очекивати је да све што је у вези са читањем (тим "мучним, спорим, смарајућим" процесом) буде апострофирано као - губљење времена (не знам само шта то толико важно може да се уради у међувремену?). Можда нисам био довољно јасан: издавачи, библиотекари и просветари су једина сламка спаса за слободну мисао човечанства. Ако не поврате веру у читање и учине га наново популарним, чиповање беба ће бити најмање зло које нас сналази.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja