Društvo „Raška škola” objavilo je knjigu Milisava Savića (1945), našeg poznatog pisca, dvojezično, na srpskom i engleskom, pod naslovom „Dolina srpskih kraljeva“ (The valley of Serbian kings). U podnaslovu knjige, koju je na engleski preveo Timoti Džon Bajford, stoji: „Prolećno putovanje 2013” (A spring journey 2013). Na svojevrsno hodočašće, autor je pošao od manastira Žiče, a završio u jednoj crkvi u Tutinu. Pored najpoznatijih manastira, Studenice, Sopoćana, Gradca, Banjske, Đurđevih stupova, Crne reke, Nove i Stare Pavlice, Savić je obišao i veliki broj manjih seoskih crkava, onih sakrivenih u bespućima Golije, Kopaonika i Rogozne. Knjiga, u kojoj je 65 romansiranih priča o manastirima, ilustrovana je fotografijama koje je Savić sam snimio.
Biblioteka „Karlo Bijelicki” iz Sombora objavila je nedavno Savićevu knjigu „Izabrane priče, s komentarima”, jer je dobio nagradu „Veljkova golubica“ 2012, a Kulturni centar Novog Sada dodelio mu je nagradu „Milovan Vidaković”.
Kako ste došli na ideju da napišete knjigu „Dolina srpskih kraljeva”?
Posle iščitavanja starih putopisa o raškom kraju, shvatio sam da tu ima na desetine i desetine manjih crkava iz nemanjićkog i postnemanjićkog perioda. Na svom putu od Dubrovnika do Carigrada, počev od 15. pa do 19. veka, zapadne diplomate i misionari, prolazeći raškim krajem (Prijepolje, Sjenica, Novi Pazar, Banjska, Kuršumlija), zapazili su mnogobrojne manastire i crkve, od kojih je nekima danas teško ući u trag. Iz 19. veka najznačajniji je svakako Giljferdingov putopis. Joakim Vujić nije zalazio u Ibarsku dolinu, Mihajlo Valtrović i Dragutin Milutinović stigli su do Raške. Želja mi je bila da hodočastim tragom ovih starih putopisaca.
Da li se vaše hodočašće razlikuje od njihovog?
U tehničkom smislu, ne mnogo. Pošto nisam imao terensko vozilo, do mnogih zabačenih crkava, ili gradova, pešačio sam satima. Često sam i lutao, jer je većina staza zarasla u travu, a od putokaza ni traga. Na grad Jeleč, sigurno najnepristupačniju, ali i najpitoreskniju tvrđavu na mom putovanju, popeo sam se tek u četvrtom pokušaju, posle četvoročasovnog lomatanja uz kameniti Crni vrh. Seljaci su me upozoravali da u toj divljini mogu nabasati na medvede i vukove. I na zmije. Gradovi Ras, Jeleč, Brvenik danas su staništa ljutih guja. Pokušao sam da u Novom Pazaru kupim serum protiv zmija, nijedna apoteka ga nije imala.
Putovali ste sami?
Bukvalno da, ali sa mnom su bili istraživači naših starina Deroko, Đurđe Bošković, Vojislav J. Đurić, Svetozar Radojčić, Sreten Petković, Petar Ž. Petrović, Radomir Stanić, a od pisaca Rastko Petrović, Grigorije Božović, Svetislav Mandić, Slobodan Rakitić...
Zadivila vas je lepota manje poznatih crkava?
Pre nekoliko dana vratio sam se iz Firence. Pre dolaska Turaka, srpska umetnost gotovo da je bila ravna onoj koja se u to vreme stvarala u Toskani. Srbija srednjeg veka je zemlja visoke civilizacije. Zadivila me je lepota nekih krajeva. Obale Raške i Ibra cvetaju u plastičnim kesama, ali to nije slučaj sa dolinom Studenice, koja gotovo da liči na onu iz nemanjićkog vremena.
Prolazili ste kroz bajkovite predele?
Jesam. Jedino što je ta bajka bez onih koji vole bajke – bez dece. U tim predelima žive uglavnom stari ljudi. Golija i Rogozna su prelepo carstvo starih.
Kakav efekat očekujete od vaše knjige?
Kad sam pokazao rukopis akademiku Dinku Davidovu, on je primetio da moja knjiga može da ima i pozitivne i negativne efekte. Pozitivne: da će nadležne institucije sprečiti dalje propadanje ovog neprocenjivog blaga. Negativne: da će lopovi pokrasti vredne ikone iz nekih crkava, koje su uglavnom nezaključane i bez čuvara.
Od manje poznatih crkava, koje biste izdvojili?
Crkvu Sv. Petke u Trnavi, kraj Raške. Na nadvratniku vas očekuje grešnica – nago zdravo, bucmasto, seljačko devojče, koje ujeda debela zmija – da vas podseti koliko ste grešni. A onda odmah do vrata – prelepa freska Sv. Ilije. Ne slučajno, jer kad na Goliji zagrmi, onda se tresu i zemlja i nebesa. Inače Sv. Ilija liči na boga Peruna. U crkvi u Živalićima Isus Hristos, grubog, ispošćenog lica, podseća na pešterskog seljaka, opaljenog suncem i vetrovima. U selu Binići, negde u nedođiji, pod vrhovima Golije, očekuje vas raširenih ruku Bogorodica Oranta. Kao da želi da vam kaže: pa dođite mi češće, dosadilo mi ovde da samujem, s vukovima i medvedima. Ali, pravi biser je malena Crkva Sv. Petra i Pavla u Tutinu. Po slikarstvu gotovo ravnom onom iz obližnjeg manastira Crna reka. Freske strašnog suda su danteovske, ali na srpski način. Na jednoj vidimo nagog čoveka u ognjenoj reci. Da bi bilo jasnije o kome je reč, slikar je ispisao pored slike naslov: „Bogataš”.
Nailazili ste i na primere lepe plastike?
Najviše je ima u Studenici. Na dovratnicima i doprozornicima nalaze se bestijarijum i herbarijum, kojima bi i Borhes pozavideo. Najlepše skulptorne ukrase imala je Banjska, manastir koji je, pored Đurđevih stupova, najviše rušen. Jedna od prelepih skulpura iz Banjske završila je, srećom, u manastiru Sokolica, gde se i danas nalazi. Lepotu sokoličke Bogorodice prvi je otkrio Rastko Petrović. On je u njoj video zdravu, kosovsku seljanku.
U crkvi u Jelakcima pronašli ste zanimljive primere nadgrobne plastike?
Jelakci su rodno selo akademika Miodraga B. Protića. U podu crkve ugrađeno je na desetine nadgrobnih ploča sa uklesanim ljudskim glavama u stilizovanom maniru. Neke glave, krupnih očiju, liče na vanzemaljce. Inače, ova plastika najverovatnije pripada studeničkoj klesačkoj školi, koja je nastavila da radi i posle pada srpske države. U manastiru Pridvorica visoko na zidovima ugrađene su tri takve glave, za koje Radomir Stanić misli da predstavljaju ktitore, obnovitelje manastira. Pored svake crkve nalazi se i staro groblje. Nisu u pitanju samo srednjovekovne nekropole, ima ih i starijih. Koliko znam, tim grobljima bavio se mali broj istraživača. Za razliku od crkava, koje su rušene, groblja su manje-više ostala sačuvana. U njima je naša istorija, kako bi rekla Isidora Sekulić.
Najudaljenija crkva na vašem putovanju bila je Crkva Sv. Nikole na Mokroj gori, na Kosovu?
I do nje sam stigao blatnjavom stazom posle dva sata pešačenja. Iz 17. veka je, iako su mi seljaci rekli da je to nemanjićka svetinja. U njoj ima nekoliko dobro očuvanih fresaka svetih ratnika. Ovi sveci su tu, kako bi to rekao Hamvaš, na poslednjoj i večitoj straži.
U knjizi „Izabrane priče, s komentarima”, dodali ste, na početku svake priče – komentar. Zašto?
Moderna književnost nije ništa drugo nego komentar – već napisanog. Pa i nenapisanog. Komentar je već progutao klasičnu književnost.
Nedavno ste dobili nagradu „Milovan Vidaković”. Recite nam nešto o značaju ovog zaboravljenog pisca?
Drago mi je što sam se pridružio spisku uglednih nosilaca nagrade. Drago mi je i zbog imena, jer je Vidaković tvorac modernog srpskog romana. I te kako je znao kako se pišu hitovi, i za svoje vreme imao je čitalačku publiku o kojoj ja mogu samo da sanjam. Ukoliko bi se njegov jezik osavremenio, on bi i danas imao mnogobrojne čitaoce. Njegovom zaboravu dosta je doprinela i Vukova kritika, s današnjeg stanovišta neutemeljena i promašena.
Zoran Radisavljević
