četvrtak, 28.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
utorak, 27.05.2014. u 15:00 Đorđe Vukadinović

Dobrica ili kraj epohe

Teško je zamisliti pitomijeg i miroljubivijeg čoveka, koji je imao više neprijatelja i mrzitelja od Dobrice Ćosića.

Neki se sa njim nisu slagali politički. Neki književno. A neki su naprosto bili ljubomorni na njegovu slavu i uspeh. Mislili su da će ako ga dovoljno ocrne i ponize oni sami izgledati veći i važniji.

„Kalemar”, „komesar”, „etnički čistač”, „zlikovac”, „ratni zločinac” samo su neke od uvreda kojima su ga častili. I što je najmorbidnije, ti su se napadi pojačavali kako je bivao stariji i nemoćniji – a nekrofilni vrhunac dostigle u trenutku njegove smrti.

Isticali su mu nedostatak formalnog obrazovanja (interesantno da to, recimo, nije zamerano Miroslavu Krleži), iako je bio enciklopedijski obrazovan u širokom korpusu humanističkih disciplina i društvenih nauka. Družio se sa najboljima i učio od najboljih. Dobrica je učio čitav život i do duboko u starost očuvao radoznalost duha i živo interesovanje za nove ideje i ljude. Lično sam se uverio kako je i u svojoj desetoj deceniji pažljivije i koncentrisanije od mnogih junoša pratio domaće i svetske intelektualne i političke debate.

Ćosić je uspeo ono što kod Srba slabo uspeva – da stvori i odneguje jedan autohtoni intelektualni i politički kružok, i sačuva prijateljstvo, ili bar korektne odnose, i sa onima koji mu nisu bili politički istomišljenici. On je bio most koji je spajao „buržoaske kontrarevolucionare” iz Simine 9 sa komunističkim disidentima iz časopisa „Praksis”, i bio neformalni vođa te heterogene grupe. Uticaj tog kruga često je precenjivan, a ponekad i mistifikovan, što je dodatno povećavalo frustraciju onih koji nisu u njemu učestvovali.

Kao i na svakom „dvoru”, bilo je i tu likova koji su se muvali radi prestiža i privilegija, da vide i budu viđeni, da uhode, da se ogrebu i okoriste, a posle odlazili dalje, u potrazi za konkretnijim i komotnijim uhlebljem. Sve je to Dobrica znao i podnosio, verujući da svakome treba pružiti šansu. I primao nazad „bludne sinove” i „pokajnike” koji su mu se, s vremena na vreme, vraćali.

Dirljivo je bilo njegovo prijateljstvo sa Mihajlom Markovićem, koje nije prestalo čak ni kada su se, početkom devedesetih, našli na različitim stranama – i na kraju obojica bili izmanipulisani od strane političkih makijavelista i profesionalaca. Takođe, impresivna je i retka uzajamna privrženost koju je negovao sa Svetozarom Stojanovićem, Ljubom Tadićem, Trivom Inđićem, Miloradom Ekmečićem...

Ćosić je ponekad o sebi govorio kao o „poraženom čoveku”. I, zaista, sve za šta se zalagao uglavnom je – ne njegovom krivicom – loše prolazilo i propadalo. Nije ostvario demokratski socijalizam u koji je verovao. Nije sačuvao Jugoslaviju u koju je takođe verovao. Nije uspeo da pomiri četnike i partizane. Za jedne je on bio i ostao „komesar” i „komunac”, koji se nikada nije odrekao boljševizma. A za druge „otpadnik” i „grešnik”, koji je „izdao” revoluciju i mladalačke ideale.

Verovao je u „socijalizam sa ljudskim likom” i dao možda najubojitiju kritiku staljinizma i titoizma. A danas, ako socijalističkih ideja u Srbiji uopšte ima, neke forme titoizma i staljinizma su njihova najčešća obeležja. Vremenom je evoluirao ka građanskoj višestranačkoj demokratiji, a doživeo da vidi njenu grotesknu degradaciju i na lokalnom i na globalnom nivou.

Drugim rečima, socijalizam, humanizam, demokratija i patriotizam su bile njegove stožerne ideje, a teško je reći koja od njih u današnjoj Srbiji stoji lošije i koja je više prokažena i kompromitovana.

Trpeo je životne i političke udarce, ali se nikada nije ponižavao. Ostao je uspravan i dostojanstven. Pa i u tome može da bude primer svojim sunarodnicima, i svom narodu kojeg je toliko voleo.

Otmeno je podnosio političke, književne i lične izdaje, nepravde i uvrede. Što ne znači da ga one nisu pogađale i bolele.

Imao je mnogo neuspeha, ali u jednom je verovatno uspeo. Bio je najpoznatiji pisac i najpopularniji intelektualac na ovim prostorima. I neka vrsta sinonima za nacionalnog intelektualca i u dobrom i u lošem smislu te reči.

Nikada, s razlogom, nije prihvatao atribut „oca nacije”, koji su mu neprekidno i cinično prišivali drugi, a najviše oni koji ni njemu ni naciji nisu želeli ništa dobro. Suviše je ovo (još uvek) ozbiljan nacion da bi mu – za razliku od mnogih u regionu – bilo potrebno neko „novokomponovano” roditeljstvo. Ali jeste bio duboko, pa ako hoćete i „očinski” nadnet i zabrinut nad sudbinom svog naroda i jeste ga, sa očinskom kombinacijom ljubavi i strogosti, naizmenično hvalio i kritikovao, hrabrio i opominjao.

Ali tačno je i nešto drugo, čega su njegovi kritičari itekako svesni i što ih je upravo činilo – i čini – još nervoznijim i bešnjim. Naime, dokle bude Srbije i srpskog naroda, i dokle bude postojala nacionalna književnost i njena slobodarska vertikala, neizbežno će u srpskom duhovnom panteonu svetleti ime i lik Dobrice Ćosića.

A to da li će Srbije biti ne zavisi više od Dobrice (on je rekao što je imao i učinio što je mogao), nego od nas ostalih – kako sadašnjih, tako i budućih – Dobričinih poštovalaca i opadača.

Komеntari29
0bd27
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

The Clash
Hm,Vukadinović kao i svi mnogi obožavaoci lika i dela Dobrice Ćosića idealizuju i glorifikuju sva njegova dela. Namerno zanemaruje piščeve nacionalističke stavove.Izjava o humanom preseljenju stanovništva zarad formiranja etnički čistih teritorija.Dobricini šovinistički stavovi o drugim narodima.Sve je to gospodin Vukadinović svesno izostavio.I ovo nije napad na Dobricu Ćosića.Ja samo prenosim ono što sam čuo i pročitao od Vukadinovićevog omiljenog pisca,još za života.I nema potrebe da bilo ko negira sve te činjenice...
Ranko Marković
@mattko mattko Pod pretpostavkom da si Ti, za razliku od Krleže i Ćosića, svakako formalizovao svoje obrazovanje slobodan sam da Te zapitam kako to da se ipak potpisuješ kao mattko mattko.
Stari realista
Siromastvo Srbije, izmedju ostalog, se ogleda i u tome sto nema vise ljudi kalibra Dobrice Cosica.
Stela Savić
Divim se Vašem tekstu, zaista ste ga nadahnuto napisali, kao čovek koji zna prave vrednosti. U Dobrici je bilo sve o no najbolje kod Srbina, duhovnost, tolerancija, mirnoća, intelekt, ljudska dobrota (hrišćanska). Naročito je impresioniralo i ulivalo poštovanje to kako je stoički i bez trunke besa podnosio svakakve pakosti, kao da je svojom mirnoćom hteo da kaže: opraštam vam, ljudi ste, a ima nas svakakvih. Kao književnik ostavio je svedočanstvo o srpskom narodu, velika dela.
nije otac nego tata nacije
"није прихватао атрибут „оца нације”, .... Али јесте био дубоко, па ако хоћете и „очински” наднет и забринут над судбином свог народа и јесте га, са очинском комбинацијом љубави и строгости, наизменично хвалио и критиковао, храбрио и опомињао." Ima li neke razlike izmedju "nije" i "jeste" u gornjem citatu? Ima li neke razlike izmedju oca nacije i tate nacije? I ja sam zabrinut za srpsku naciju. Pa sta? Nisam bog da mogu nesto da uradim. A nije bio ni Dobrica Cosic. Dobrica Cosic je bio samo pisac koji se gurao u politiku. Kao politicar nije mnogo vredeo osim sebi. Kao pisac bio je osrednji. Kad sam bio dete, ne da sam samo citao, nego sam gutao "Srpsku triologiju" sada zaboravljenog pisca Stevana Jakovljevica. Kad sam nesto naucio o vrednostima ne samo literature, shvatio sam i razlog zasto je taj pisac zaboravljen. Takva ce biti sudbina i Cosicevih dela kad kriterijumi umetnosti budu jedini kriterijumi po kojima ce se njegova dela vrednovati. To vreme jos nije doslo.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja