četvrtak, 21.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 02.06.2014. u 08:00 Slavica Berić
NE SAMO O POSLU: BOJAN SUĐIĆ

Muzika draža od fizike

Poznati dirigent, dobitnik brojnih domaćih i svetskih priznanja i nagrada, ispričao nam je kako su njegovi roditelji svojevremeno pomislili da nema sluha, objasnio poreklo prezimena i pomenuo još ponešto iz života
Његова мајка Мирјана, рођена Ненадовић, директни је потомак Алексе и проте Матеје

Bojan Suđić je sa 19 godina postao asistent dirigenta Hora i Simfonijskog orkestra Radio-televizije Srbije, čiji je danas šef, dirigent i direktor, kao i direktor celokupne Muzičke produkcije RTS-a. Mnoga priznanja svedoče o predanom radu, uspehu i upornosti maestra, koji je između ostalog i dobitnik Nagrade grada Beograda za dirigentski poduhvat kada je sa 650 učenika srednjih muzičkih škola iz cele Srbije izveo „Karminu Buranu”.

O tome kada je i kako zaplovio u muzičke vode s obzirom na to da je otac Dušan bio diplomirani inženjer elektrotehnike, a majka filolog, Suđić kaže:

– Oboje su sjajni sluhisti. Moja majka Mirjana je i glavni krivac za moju sadašnju vokaciju. Davala mi je podršku onda kada nisam bio siguran koji put da odaberem. Kao i većina očeva, i moj je bio mišljenja da se treba baviti nekim „pravim” poslom, a ne umetnošću, ali se i on brzo predao suočen sa činjenicom da su sa muzičkog polja stizali mnogobrojni uspesi i priznanja.

Zanimljiva je priča kako su roditelji slavnog dirigenta konstatovali da njihov trogodišnji sin nema nimalo sluha: „Jedino se moj deda po ocu nije odlikovao sluhom, a to zamalo nije i mene označilo kao nepopravljivog antisluhistu. Kad me je deda jednom naučio neku pesmicu, roditelji su ostali užasnuti. Ispostavilo se, kasnije, da sam jako dobro ponovio ono što mi je deda pevao.” Vaspitačice su u obdaništu prepoznale muzički talenat svoga štićenika i prosto terale roditelje da Bojana upišu u muzičku školu, gde je brzo pokazao sposobnosti iznad proseka.

– Želeo sam da sviram gitaru, ali su mi objasnili da mi je ruka još mala, pa sam krenuo na klavir, gde sam i ostao – priseća se naš sagovornik. U školi se „zadovoljio” odličnim uspehom, priznajući da je zbog silnih obaveza i muzike bio pomalo i kampanjac.

– Prezirao sam bubanje i gomilanje nepotrebnih činjenica, što se, nažalost, održalo kao princip u našem školstvu do danas. Već sam od malih nogu pokušavao da shvatim i povežem gradivo, ono koje je bilo moguće shvatiti. Kako sam uporedo bio i na dva odseka u muzičkoj školi, učlanio sam se u hor „Lola Ribar”, sa kojim sam odmah išao na turneju u Trst, a ubrzo na još četiri inostrane turneje uz more koncerata i proba. Shvatio sam da je sve to zajedno ipak nemoguće, pa sam, uz blagoslov roditelja, odlučio da se konačno opredelim za muziku. Sve se to dešava mnogo pre urušavanja našeg društva i katastrofa devedesetih. Ko zna kako bih se opredelio da sam odrastao u tom sumornom vremenu. Sa „Troktetom”, muškom vokalnom grupom drugara iz „Lole”, početkom osamdesetih pevao sam starogradske i džez obrade, često po ulicama, na zimovanju sa „Lolom” pevali smo madrigale na skijaškoj stazi...

Prvim celovečernjim koncertom Suđić je dirigovao kada mu je bilo 19 godina. Na pitanje kako mu danas izgleda to vreme, odgovara:

– Cele galaksije nas dele od tog poimanja društva i stvarnosti. Vreme u kome je bilo mnogo više romantike nego danas, što se svakako odražavalo i na umetnost i muziku. Vreme u kome su koncerti i operske predstave predstavljali događaje koji su se prepričavali, u kome su i dalje među nama bili nepotkupljivi autoriteti. Upravo takvo vreme je i meni dalo krila, globalizam je došao kasnije.

Još kao student na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu Suđić se prihvatio rada u horu Crkve Ružica, u vreme koje nije bilo naklonjeno ni religiji, niti pevanju u crkvama.

– Bilo mi je jasno da bez prakse nema ni dirigenta. Neki ugledni profesori se nisu slagali sa takvim mojim aktivnostima, ali sam ja već na prvoj godini studija postao asistent dirigenta i u Beogradskim madrigalistima i u horu RTB, učeći na izvoru od afirmisanih dirigenata. Uveren da je ovakav put ispravan, snažno usmeravam svoje studente da rade od početka sa ansamblom, ostali predmeti zbog toga ne moraju da trpe – kaže profesor dirigovanja na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.

Bio je naš maestro i prvi dirigent Kraljevske opere u Stokholmu.

– Posle Sibelijusovog takmičenja u Finskoj, primetio me je veliki dirigent Leif Segerstam, koji me je pozvao da dirigujem Helsinškom filharmonijom, kao mlad i neafirmisan dirigent. To je predstavljalo i direktnu preporuku za uskakanje u baletsku predstavu u Kraljevskoj operi na mesto dirigenta koji je vratio ponuđenu baletsku partituru kao veoma tešku i prepunu prepisivačkih grešaka – seća se Bojan. – Rad na toj predstavi, kao i kasnija opera „Madam Baterflaj”, bili su dovoljni da ansambl jednodušno zatraži od upravnika da sa mnom napravi duži ugovor. Ispalo je da sam sa Stokholmskom operom i baletom dirigovao oko 150 predstava, u najboljim i najprofesionalnijim uslovima koji se mogu zamisliti. Ali, nije bilo baš sve idealno.

– Za mene, koji sam veliki deo života proveo pod sankcijama, strašnim vestima, bombardovanjem, bilo je previše lako da se skrasim na mestu gde se teško možete požaliti na bilo šta. Dok sam kod nas naučio da do finalnog muzičkog proizvoda dolazim na jedvite jade, putem štapa i kanapa i uz enormnu količinu utrošenog znoja, tamo se sve to dešavalo uz nepodnošljivu lakoću i podrazumevani visoki kvalitet. Svakako, to je iskustvo koje me je vinulo na potpuno novi umetnički nivo, pa sam osetio snažan poriv da to što sam dobio i osvojio podelim sa sredinom koja me je iznedrila, koja po talentu ničim ne zaostaje za svetom, a koja se po realizaciji, nažalost, sa razvijenim svetom u umetničkim parametrima po malo čemu može porediti – dodaje ugledni dirigent.

Mada, ne može da ne primeti:

– Ovde sam ponovo imao privilegiju da, kao i većina stanovništva, kukam i žalim se na sve i svašta, što tamo, u Švedskoj, Finskoj, Danskoj... jednostavno nije bilo suvislo.

Upravljao je naš maestro mnogobrojnim poznatim orkestrima u Rusiji, Nemačkoj, Grčkoj, Belgiji, Švedskoj, Finskoj, Danskoj, Bugarskoj, Portugalu, Italiji, Austriji, Brazilu, Meksiku, Kini... Svoje iskustvo nesebično prenosi budućim kolegama.

– Svet se ubrzano menja, i po malo čemu nalikuje onom od pre par decenija. Informacija je svima dostupna i broj sjajnih muzičara, dirigenata, rapidno raste. Uspeće samo oni koji razumeju nove okolnosti i moguće puteve umetničke muzike, koja je u opasnosti da se pretvori u muzejsku postavku. Pri tom je na nama da se suprotstavimo i da svedočimo o neophodnosti otpora kolektivnoj kretenizaciji i nekritičnom pomodnom prihvatanju nametnutih „trendsetera”, koji prete da unište svaku svest o temeljnim razlikama između dobra i zla, na kojima je počivala ljudska civilizacija više hiljada godina.

O svojoj saradnji sa Goranom Bregovićem, naš sagovornik kaže:

– Bila je to interesantna saradnja koja mi je pomogla da mnoge stvari koje sam gledao iz krutog, „klasičarskog” ugla vidim drugačije. Goran je veoma talentovan čovek koji je živeo život inteligentno i punim plućima. Jednostavan recept koji svi znamo, ali ne znamo da ga primenimo.

Kaže se da dirigent i šef države imaju isti posao: nastoje da ljudima nametnu svoju ideju i da ih u njoj objedine. Pitamo ga od čega zavisi uspeh:

– Zanimljivo poređenje. Iako orkestar predstavlja paradigmu najsavršenijeg organizacionog sistema, u kome svako svira svoju individualnu liniju koja se u potpunosti i u svim elementima uklapa u kompletno sazvučje. Bez obzira na to što dirigent svoj posao sa orkestrom obavlja unutar nekoliko proba i na koncertu, dok šef države mora da organizuje sistem koji funkcioniše po sličnim principima neprekidno, uspeh je pre svega povezan sa jasno određenim ciljem kome se teži i sa sposobnošću da se što veći broj ljudi opredeli za taj cilj. Mi smo nacija koja je posebno nepoverljiva, kritična do mere podsmeha, što nam je tokom istorije predstavljalo veliki problem. Skoro da nema ličnosti iz srpske istorije koja nije bila predmet osporavanja, od Svetog Save pa naovamo. Zato i doživljavam kao poseban uspeh priznanja domaće sredine i kolega – uzvraća umetnik sa dirigentskom palicom.

Za Bojana Suđića oni koji ga poznaju kažu da je čovek blistavog uma i neosporne elegancije, mada kaže da modu prati samo ukoliko mu u nekim detaljima odgovara, nikako bespogovorno. Da je posebnog kova potvrđuje i činjenica da je svojevremeno postavio i vrlo jasne kriterijume za izabranicu svoga srca: – Tiha u patnji, ne preterano bučna u radosti. Zna prioritete u životu. Očekujem posvećenost, dušu koja je spremna da daje i prima. Blisko mi je neprestano emotivno zavođenje, udaljen sam od svake pomisli na duhovnu lenjost i nezapitanost. Očekujem partnera koji je spreman da se žrtvuje i za koga se vredi žrtvovati.

– Ideali mladosti se često podsmevaju starosti. Na moju sreću, gornje navode i dalje potpisujem i u realnosti sa svojom suprugom, uz sve bure i virove koje život nosi.

Jedina promena koju iskustvo donosi jeste ne očekivati puno od drugog, već raditi na sebi tako da se životni žar i radost ne umrtve. Onda je i partneru mnogo lakše da ispunjava sva naša očekivanja.

Supruga Valentina se takođe bavi dirigovanjem, ali i teorijskim predmetima u Muzičkoj školi „Dr Vojislav Vučković”, pa smo se zapitali ko u kući drži dirigentsku palicu.

– Naš odnos se temelji na dopunjavanju, nikako na kompeticiji. Daleko od pomisli o tome da se radi o ženskoj neravnopravnosti, u tradiciji mojih predaka jeste da se žena i majka poštovala iznad svega. Ali, bez „obaranja ruke”, već na suptilan način, tako da ja uvek uradim baš onako kako ona želi! Bojana i Selena su naša radost i neizmerno uživamo sa njima. Posle života koji sam u potpunosti posvetio muzici i razvijanju sopstvene ličnosti, tek mi je roditeljstvo ukazalo novu dimenziju postojanja koja se ne može objasniti, već samo lično iskusiti. Obe naše ćerke pokazuju muzički talenat, ali nismo roditelji koji će od dece praviti sopstveni projekat, već ćemo ih pažljivo osluškivati i upućivati u ono za šta same pokažu interesovanja – najavljuje ponosni tata.

O svojim životnim ciljevima maestro kaže:

– Sebi sam zadavao samo kratkoročne ciljeve, koje sam se trudio i da ispunim.

U ovom trenutku mi je želja da živim u samo malo srećnijoj, uređenijoj, bogatijoj i poštenijoj Srbiji, koja ima svest o sopstvenim prioritetima i koja poznaje i ceni sopstvenu prošlost na kojoj izvlači pouke za budućnost. U Srbiji koja prepoznaje i neguje sopstveni identitet i ima strategiju u kulturi, koja je osnova državotvornosti. Iako ova želja ne spada u domen lako i brzo dostižnih ciljeva, verujem da bi i mali zaokret u pravcu nacionalnog samoprepoznavanja i preporoda u sebi doneo i ostvarivanje mnogih želja koje imam i u privatnom životu i na poslovnom planu.

-----------------------------------------------------------

Sudija kumovao

U venama Bojana Suđića teče krv znamenite familije Nenadovića i Paštrovića.

– Moja majka Mirjana, rođena Nenadović, direktni je potomak Alekse i Prote Mateje. Slava porodice Nenadović se protezala do mog dede Đorđa Nenadovića, koji je bio sudija Upravnog suda i advokat, rezervni potpukovnik (najviši čin van aktivnog sastava), jedan od 1.300 kaplara i nosilac ordena Belog orla. Kao kraljev rođak, prvi je na čelu srpske vojske 1918. ušao u Novi Sad. Ovakva istorija svakako mnogo obavezuje potomke, iako je komunizam temeljno degradirao našu porodicu u svakom pogledu, kao i mnoge značajne porodice iz srpske istorije.

Kako ne bih zapostavio ni familiju sa očeve strane, ističem sa ponosom pripadnost Paštrovićima, „krajnjeg južnog dela Boke”, gde mnogobrojni srpski manastiri iz doba Nemanjića, kao i prvi srpski bukvar iz 1597. godine svedoče o značaju ovog naroda i podneblja. Moj predak se istakao kao sudija (suđa) na paštrovskoj Bankadi pre nekoliko stotina godina, te otuda i moje prezime.

-----------------------------------------------------------

Nagrada zamrznuta

Na 41. Jugoslovenskom takmičenju muzičkih umetnika 1989. u Zagrebu naš dirigent je dobio Prvu nagradu u disciplini dirigovanja, koja je tada zbog njega i dodeljena, prvi put u istoriji tog takmičenja.

– Takmičenje je okupilo svu tadašnju mladu dirigentsku elitu iz cele Jugoslavije. Mnogi takmičari su bili i znatno stariji i iskusniji od mene, tako da nije bilo puno osnova za nerealne ambicije. Tih godina se osećala i napetost koja je kulminirala samo nekoliko godina kasnije, što svakako nije pogodovalo afirmaciji mladog srpskog dirigenta. Međutim, konačni rezultati su pokazali da je žiri u svakoj etapi upravo meni dao prvo mesto, što mi je tada, a priznajem i danas, izgledalo holivudski nestvarno. Usledila je i stipendija „Lovro fon Matačić”, koju nikada nisam iskoristio. Mnoge mogućnosti i planovi koji su bili trasirani pobedom na takmičenju su u potpunosti bili zamrznuti (bolje reći propali) zbog rata i sankcija koje sam delio sa svojim narodom. Tek 1995. sam prvi put ponovo muzički kročio van Srbije, i to u Finsku i Švedsku, što je bilo za mene jednako senzacionalno kao da sam se iskrcao na Mesec.

Komеntari2
f8728
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Olga Markovic
Sa takvim korenima nije bilo preterano tesko da se probije da vrha. Iskoristio sve sto mu zivot pruza. Svaka cast!
Branka
Veliki gospodin i umetnik

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja