ponedeljak, 16.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:18

Virtuelni razvoj umesto industrije

Autor: Stefan Despotovićčetvrtak, 12.06.2014. u 10:49
Беко: уместо текстилне индустрије биће хотел (Фото Д. Јевремовић)

Više od godinu dana je prošlo od kada je na „srpskom Davosu” na Kopaoniku spektakularno najavljen početak reindustrijalizacije u Srbiji. Osim što se o tome neko vreme naširoko pisalo i pričalo, opipljivih rezultata nema. Situacija je zapravo još lošija nego pre godinu dana, jer statistika pokazuje da broj industrijskih radnika u našoj zemlji nastavlja da se smanjuje. Više od 1,1 milion radnika je u Srbiji radilo u industriji pre 1990. godine, a danas je to 275.000 radnika, što odgovara stanju u kojem je naša ekonomija bila 1955. godine, ocenjuje Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Još su alarmantniji podaci Republičkog zavoda za razvoj koji pokazuju broj radnika u osam nekada najrazvijenijih industrijskih centara u Srbiji. U njima je 1989. godine radilo 426.324 industrijskih radnika, a 2011. godine svega 46.109 radnika. Gotovo deset puta manje!

Reklo bi se da nije daleko od istine stav bivšeg guvernera Narodne banke Srbije Dejana Šoškića, koji je pre dve godine u autorskom tekstu za „Politiku” napisao da mnogi ovdašnji privrednici koji su stasali na korupciji jednostavno ne umeju da proizvedu ništa i da mnoge od njih proizvodne delatnosti u proteklom periodu i nisu mnogo zanimale.

– Nisu u stanju da proizvedu ni nov televizor, ni traktor, ni mašinu za veš, ni fen za kosu... Ništa! Često je njihov najveći privredni domet da u inostranstvu kupe za jedan, a domaćem potrošaču prodaju za dva ili tri – napisao je Šoškić.

Pa kako smo dospeli tu gde jesmo i šta je rešenje? Reklo bi se da je reč o pitanju od milion dolara, jer je smanjenje učešća industrije, a rast usluga u bruto društvenom proizvodu svetski trend. Ipak, to nije baš u potpunosti tačno jer Srbija ima mnoge specifičnosti. Prema rečima profesora Savića, čija je specijalnost upravo ekonomika industrije, proces deindustrijalizacije u zapadnim zemljama posledica je visokorazvijenih tehnoloških procesa, koji su povećali produktivnost i omogućili jeftiniju proizvodnju. Na taj način se proizvodi veća količina robe, ali po nižoj ceni, što ilustruje cenama mobilnih telefona danas i pre dvadesetak godina. Samim tim, razvio se i čitav niz pratećih usluga.

– Kod nas je drugačije. Na našu deindustrijalizaciju uticali su najpre raspad velike države i gubitak tržišta. Zatim sankcije, hiperinflacija i bombardovanje. Potom je usledila i loša privatizacije i proces tranzicije koji se zasnivao na modelu razvoja usluga i ogromnom uvozu – objašnjava profesor Savić.

Epilog – pre raspada Jugoslavije je 44,5 odsto BDP-a (svega što se proizvede u zemlji za godinu dana) činila industrijska proizvodnja, a danas između 15 i 16 procenata.

Stoga profesor Savić sve što nam se dešavalo između 2000. i 2008. godine naziva „virtuelnim modelom razvoja”. Posle velikog uvećanja javnog duga države koje traje od 2008. godine do danas doći će otrežnjenje, smatra.

– Pošto ćemo morati da se pomirimo sa tim da živimo od onoga što sami stvaramo, jedini izlaz je u razvoju domaće industrije i poljoprivrede. Znam da je to lakše reći nego uraditi i da deluje kao nemoguća misija, ali nije tako. Alternative nema, samo je potrebna nova ekipa ljudi koja će moći da obavi taj posao. Vidite Slovačku, nisu imali ništa kada su se odvojili od Češke, a danas imaju čak tri nove fabrike automobila – zaključuje profesor Savić.

Goran Nikolić, ekonomista Instituta za evropske studije, smatra da bi otvaranje 50.000 novih radnih mesta u realnom sektoru velikim delom rešilo i problem nezaposlenosti i problem osipanja industrijske proizvodnje.

– Tu mislim na nova radna mesta pre svega u agraru i industriji, možda i građevinarstvu. Jer, efekat je takav da ta radna mesta generišu još četiri puta više novih radnih mesta u uslužnom sektoru – smatra Nikolić.

Na pitanje – kako to učiniti, i on odgovara da je to nije nimalo lak posao.

– Ali sve zemlje koje su se brzo razvile poput Japana, Nemačke, Tajvana ili Koreje uradile su to tako što su razvijale industriju, a ne usluge. Naravno, politički režimi su pre 50 godina to sami radili, poput onog u Jugoslaviji. Doveli su seljaka na rub egzistencije kako bi napravili fabričke hale. Danas je to nemoguće i potrebni su nam investitori. Bez toga nema ničega – zaključuje Nikolić.

Kada dođemo do priče o investitorima, uvek usledi i ona poznata konstatacija o tome koliko je naša privreda opterećena nametima i gde smo na rang-listi zemalja po (ne)atraktivnosti poslovanja... Zato je u ovoj priči o propasti naše industrije logičan zaključak ekonomskog konsultanta Vladimira Krulja, koji smatra da je reindustrijalizacija dug proces, sigurno ne za samo jednu vladu.

– Ono što smo izgubili za dve decenije, ne možemo vratiti preko noći, ali moramo početi i istrajati na tome. I ne možemo sami. Potrebni su nam kapital i nove tehnologije. I zato nam treba Evropska unija, ali i svi drugi investitori koje možemo naći. Put reindustrijalizacije je dug i težak put, koji moramo proći za bolji život naše dece – napisao je on nedavno za naš list.


Komentari8
8935b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Bonn Berlin
@ Boris Jokic´, da li Vi gospodine znate o cemu pisete. da li ste ikada bili u jednoj drzavi EU, najbolje jednom pre ulaska u EU i jednom nekoliko godina posle toga. Primetili bi ogromne razlike samo u infrastrukturi tih drzava, u standardu gradjana, stanju industrije i poljoprivrede, sve velikim delom placeno novcem iz fondova EU za razvoj. Ti fondovi stoje sada i Hrvatskoj na raspolaganju, naravno ukoliko uskladi svoje zakone i propise i postane pravna drzava, sto jos nije, i omoguci slobodnu privredu, sto jos nije.
Slobodan Ratković
Uz pršutu,šljivovicu,domaća vina,kajmak i druge mirodjije,kao i uz visoke dnevnice lako je maštati o onome što bi trebalo,ali veoma teško je govoriti o onome šta bi se moralo i moglo,ali ko će raditi?
Slobodan Ratković
Uz pršutu,šljivovicu,domaća vina,kajmak i druge mirodjije,kao i uz visoke dnevnice lako je maštati o onome što bi trebalo,ali veoma teško je govoriti o onome šta bi se moralo i moglo,ali ko će raditi?
Пријатељ Народа
То шта су квази политичке елите у Србији у последњих 27 година урадиле сопственом народу и држави, њеној привреди и њеним ресурсима, као и њеном међународном политичком угледу остаће упамћено у српској историји и дуго ће се изучавати на домаћим и међународним катедрама. Али, истовремено, заказала је и домаћа академска елита, која се није борила и није ништа ризиковала, која опортунирала баш као што то и данас још увек чини. Уместо да се пре кретања у друштвену транзицију 1987. године (дакле у време чувене 8. седнице ЦК СКС и Милошевићевог обрачуна са Павловићем и Стамболићем) прво изврши научна критика постојећег стања и утврди шта заправо и зашто не ваља у друштвеном и привредном систему Србије, усвојен је став да се иде у брзу приватизацију друштвене имовине јер је она тобоже једини лек за све привредне тешкоће, као и у брзо решавање времешног српског питања на Космету и другде у Југославији, јер је то тобоже услов за стабилност у региону. И ево горе наведеног државног и националног резултата такве политике!? Да ли и данас актуелним односом према јавним предузећима и радничкој класи, запосленој и незапосленој, односом према Европској или Евроазијској унији знамо да ли чинимо добро или лоше, или се спремамо да као месечари учинимо макар какав последњи корак?
Djuka Mitrovic
Sve stabilne zemlje Evrope su uspesne jer imaju jaku manifakturu i izvoz. Od toga se finansiraju servisi. A ne obrnuto. Svajcarska za koju se pogresno smatra da "zivi" od banaka, a pojedinacno najveca grana privrede (cak 30%) je industrija: mehanika, hemija, i naravno hrana. Najveca kompanija za porizvodnju hrane na svetu je Nestle iz Svajcarska. Nemacka sa vecinom malih i srednjih preduzeca u kojim citave porodice rade - izvoz je u osnovi. Isto slucaj sa Austrijom, Svadskom ili Finskom. Kod nas su trgovci (preprodavci) stranih proizvoda najveci problem. Oni sluze samo sebi i stranim proizvodjacima, a nikako stabilnom i odrzivom rastu srpske privrede. Nama treba re-industralizacija pogona za hranu, ogranicenje uvoza odredjenih proizvoda, ali uz postepen razvoj IT-a. Izvoz hrane i mehanike u Rusiji, Kazahstan, Kinu, Bliski Istok, Indiju, Afriku.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja