četvrtak, 03.12.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 01.09.2007. u 20:25 Ljiljana Milisavljević

Meki čovek srpske politike

Милан Милутиновић у хашкој судници (Фото Ројтерс)

Bivšem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću haške sudije će možda kao olakšavajuću okolnost uzeti činjenicu da se nikada "nije mešao u svoj posao".
Posle predsednikovanja Srbijom za vreme vladavine Slobodana Miloševića, 5. oktobra 2000. godine on je prvi isturio belu zastavicu. Posle je pod DOS-ovom vlašću samo usavršavao pasivnost koja mu je valjala pod Miloševićem. Lideri DOS-a bili su mu zahvalni, jer je omogućio miran transfer vlasti. A u haškoj sudnici najvažniji svedok njegove odbrane, Miloševićev ustavopisac Ratko Marković, branio ga je upravo tim delićem njegove biografije.

Govoreći o smeni vlasti oktobra 2000. godine, Marković je ocenio da je Milutinović, time što je omogućio da se vlast u Srbiji prevede u legitimni kolosek, povukao presudan potez kojim je predupredio političke sukobe koji se ne bi završili samo na političkoj pozornici, nego bi možda eskalirali i do građanskog rata.

"Polazeći od uverenja da Vlada Srbije i Narodna skupština, koje su bile sasvim ustavne i legalne, nemaju više legitimnost zbog novog odnosa političkih snaga, predsednik Milutinović je postigao sporazum sa stranačkim prvacima opozicije i predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom, da vlada Mirka Marjanovića podnese ostavku. Zatim, da se od potpisnika ovog sporazuma izabere privremena vlada na čiji će predlog predsednik Republike da raspusti skupštinu i da se raspišu novi izbori. Onda da se izabere nova narodna skupština, koja bi bila legalna u odnosu na postojeću političku konstelaciju i postojeći raspored političkih snaga, a koja bi opet izabrala svoju vladu. To je bila skupština koja je izabrana 23. decembra 2005. godine koja je izabrala vladu čiji je premijer postao Zoran Đinđić", rekao je Marković.

Pravo pitanje je, zapravo, kako je Milan Milutinović uopšte dospeo na optuženičku klupu u Hagu, odnosno kako je uopšte postao "velika riba" kakve se Haški tribunal obavezao da će jedino isleđivati?

Milutinović, koji je od 1983. do 1989. bio upravnik Narodne biblioteke Srbije, a posle dolaska Miloševića na čelo SK Srbije zauzima mesto u Saveznom sekretarijatu inostranih poslova kao pomoćnik načelnika Uprave za štampu, a odmah potom postaje ambasador SFRJ u Grčkoj. Sa ovog mesta imenovan je za šefa diplomatije SRJ u kabinetu Radoja Kontića.

Kada zbog nedovoljnog odziva birača 1997. godine Zoran Lilić u dva navrata nije uspeo da postane predsednik Srbije, Socijalistička partija je promenila kandidata i Milutinović je u drugom krugu tesno pobedio Vojislava Šešelja. Nezavisna štampa tvrdila je da su izbori namešteni tako što su kosovski Albanci masovno "glasali" za Miloševićevog izabranika. To je, prema oficijelnim rezultatima, učinilo i dve hiljade žitelja Junika, albanskog sela u podnožju Prokletija u kome će Ričard Holbruk 1998. godine uspostaviti prvi zvanični kontakt sa pripadnicima Oslobodilačke vojske Kosova. Mnogi su sumnjali da je izbore zapravo dobio Vojislav Šešelj, kome Milošević nije hteo da ustupi predsedničku funkciju.

Posle prestanka mandata januara 2003. godine dobrovoljno se predao Haškom tribunalu.

Prvih godina na vlasti, jedna od retkih stvari oko kojih se Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica nisu sporili bilo je to da Milutinovića, koji je za navodne zločine na Kosovu 1999. godine optužen zajedno sa Miloševićem, (još) ne treba slati u Hag. Optužbe protiv Milutinovića odnose se na njegovu komandnu odgovornost, s obzirom na to da je kao predsednik Srbije i član Vrhovnog saveta odbrane bio "odgovoran za postupke svojih potčinjenih". U retkim javnim izjašnjavanjima o svojoj haškoj sudbini, Milutinović je govorio da potčinjenih nije imao. Tvrdio je da je vojskom komandovao predsednik SRJ Slobodan Milošević, a jedinicama MUP-a Vlada Srbije, odnosno resorni ministar Vlajko Stojiljković.

Milanče ili Mlekce, kako su ga prijatelji zvali, svoja ovlašćenja predsednika Srbije vršio je u okviru Ustava iz 1990. godine. Kako je haškim sudijama objasnio dr Marković, on nije imao efektivna ovlašćenja, iako je bio neposredno izabran od građana i iako su samo građani mogli da ga opozovu. Na primedbu tužilaštva da su neki kritičari Ustava tvrdili da su ovlašćenja predsednika bila neočekivano i neuobičajeno široka, odnosno da je donošenjem Ustava 1990. godine predsednik postao najmoćnija ustavna institucija u Srbiji, profesor Marković je rekao da je u vreme kada je donošen taj ustav u Srbiji višestranački sistem tek puštao korene i da su kritike Ustava u to vreme bile koncentrisane uglavnom na instituciju predsednika Republike, jer je vladalo uverenje da se ta institucija pravi po meri tadašnjeg predsednika Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića.

"Predsednik je i u ono vreme imao ista ovlašćenja koja je imao i predsednik Boris Tadić, aktuelni predsednik Srbije, do donošenja novog Ustava u jesen prošle godine", rekao je Marković.

Po Markovićevoj oceni, najbolji odgovor na pitanje koji je pravi domašaj institucije predsednika Republike po Ustavu iz 1990, dao je Zoran Đinđić 1997. kada je rekao da ta funkcija nema nekakva ovlašćenja, da predsednik Republike ne može ni da imenuje svojom voljom mandatara za sastav vlade, niti da samoinicijativno raspusti skupštinu. Da je to samo jedna simbolična funkcija i da se on za tu funkciju neće kandidovati.

Čim je predsednik Milošević prestao da vrši funkciju predsednika Republike automatski su prestale kritike te institucije, zaključio je Miloševićev ustavopisac.

Haška optužnica protiv Milutinovića kritikovana je svojevremeno i na Zapadu kao formalna, budući da je bivši predsednik Srbije i u zapadnim prestonicama doživljavan pre svega kao Miloševićeva marioneta, čovek bez stvarne vlasti i uticaja koji se nije pozivao na svoje nadležnosti i nije ni pokušavao da vrši funkcije koje su mu po Ustavu pripadale. Sudeći po tome da su njegovi advokati u njegovu odbranu izveli samo tri svedoka, izgleda da ni oni ne smatraju da je Milutinoviću potrebna prava odbrana od pravih optužbi, i da je u njegovom slučaju opet posredi neka vrsta farse. Iako oni koji bolje poznaju Haški sud slute da ni tragedija nije unapred isključena.

Komentari0
228b2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja