nedelja, 17.01.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 07.08.2014. u 15:00 Ištvan Kaić

Operacija Cenzura: dokapitalizacija

Predstavnici opozicije 1. avgusta u parlamentu tražili su da se u Zakonu o javnom informisanju uvede sankcionisanje autocenzure, što čak nije palo na pamet nijednom novinarskom udruženju. Činjenica da se opozicija zdušno založila za ovo, a da joj ni malo ne smeta što pojam autocenzure koristi isključivo kao etiketu da bi diskreditovala sve one koji pišu onako kako joj ne odgovara, najbolje svedoči o tome ko je sve vreme ubirao plodove i u čijem je cilju dokapitalizacija propagande koja je novim žarom nastavljena posle izbora novih vlasti.

Najpre je, nakon što su zagovornici povratka devedesetih – stranačke grupacije koje su u predizbornoj kampanji protestne šetnje i demonstracije za rušenje Miloševića uzdigli do ranga kosovske mitomanije – osvojili jedva po šest posto glasova od ukupno izašlih birača, nastupilo blago zatišje oko „cenzure“. Tako je bilo sve do kraja aprila, kada je formirana nova vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Ono što je usledilo u narednih mesec dana ne može se meriti ni sa čim ranijim, a rezultiralo je jednom više nego paradoksalnom situacijom – da su gotovo svi mediji u Srbiji istovremeno brujali o medijskoj cenzuri i slobodama koje „nisu bile toliko ugrožene ni tokom devedesetih“. Istina, nikada ranije u istoriji zemlje nije bilo više slobodnog govora o cenzuri do u državi koju vodi „glavni Miloševićev cenzor“.

Diktatura slobode govora o cenzuri

Najžešću kampanju dokapitalizacije svega što je medijski spinovano zaključno sa slučajem „Feketić“, u maju će voditi dnevni list Danas. On i većina njegovih novinara deliće stavove NUNS-a, dok će Radio televizija Vojvodine to činiti favorizujući stavove još ekstremnijeg NDNV-a. Samo u Danasu biće objavljeno na desetine tekstova, intervjua i vesti kako bi se pokazalo čemu su služili svi prethodni slučajevi – da se na domaćem i stranom terenu cenzura medija u Srbiji, za koju se podrazumeva da je sprovodi vlast, prihvati kao nekakav gorući problem i samim tim postane neupitna stvar koju više niko razuman ne dovodi u pitanje. U nastojanju da to pokažu posebno će se istaći novinari Boban Karović, Bojan Cvejić, Aleksandar Roknić i Jasmina Lukač, od kojih su dvoje u izvršnom odboru NUNS-a. To će činiti pre svega kroz intervjue, u formi sugestivnih pitanja koja postavljaju, a pre toga i jednostranim izborom sagovornika. Za polaznu tačku da se reaktualizuje „cenzura“ iskorišten je svetski dan slobode štampe, 3. maj, kako bi se cela naredna nedelja sastojala iz niza aktivnosti, tribina i gostovanja koje će se baviti ovom temom.

U toj nedelji udruženja NUNS i NDNV, uz podršku i učešće predstavnika OEBS-a, organizuju tribine u Beogradu i Novom Sadu pod nazivom „Autocenzura: Nevidljiva pretnja slobodi medija“, gde lajt motiv postaje ono što će Milica Pešić, izvršna direktorka Londonskog instituta za medijsku raznolikost, u stilu ’tamo gde ima dima, ima i vatre’ uskoro krstiti rečima: „Autocenzura se javlja samo tamo gde ima cenzure.“ Pošto je autocenzura sama po sebi razumljiva, a postiže se slučajevima koji bude sumnju – dakle, teoretizacijom, asocijacijom i nagađanjem – onda je ona dokaz i za postojanje cenzure, što je najavilo novi neshvatljivi talas blamiranja eksperata, visokih zvaničnika iz međunarodnih organizacija i pojedinih ambasadora.

Danas u svoj fokus stavlja temu nedelje pod nazivom ’Autocenzura i cenzura’, ali to što zove „nedeljom“ produžava na ceo mesec. Sagovornici su Bojana Lekić, Milica Pešić, Gordana Janković (OEBS), Gordana Suša, Danica Vučenić i drugi. Na beogradskoj tribini oglašava se Olivera Kovačević, novinarka RTS-a, sa tvrdnjom da je situacija u medijima još gora nego za vreme vlasti Demokratske stranke, dok se Radomir Diklić, direktor novinarske agencije Beta nadovezao floskulom o „potpunom odsustvu sistema vrednosti“.

Slično Dikliću, Balkanska istraživačka mreža je navela da je svojim istraživanjem pokušala „da dokaže ono što svi znaju i o čemu niko ne želi javno da govori: da su ljudi iz okruženja Aleksandra Vučića preko agencija za kupovinu medijskog oglasnog prostora „zagospodarili“ medijima u Srbiji, preuzimajući ranije uspostavljene modele“. Međutim, ovo istraživanje nije uspelo da dokaže da postoje bilo kakve političke ucene ili distributerski pritisci uslovljeni oglašavanjem. Sasvim suprotno, svedočenja u vezi takvih ucena kojima se bavila firma Dragana Đilasa „Dajrekt Medija“ i činjenica da je nekolicina oglašivača nakon izbora 2012. okončala saradnju sa ovom firmom, iskorišćene su da se po inerciji proglasi najpre zloupotreba novog monopolskog položaja na pravo oglašavanja u medijima, a zatim i da se iznese optužba da se ta zloupotreba vrši po direktivi najveće vladajuće partije i premijera, kao nekada za vreme vlasti Borisa Tadića.

U odbranu navodne nepristrasnosti, ova organizacija navela je da se temom političke kontrole nad medijima bavila i za vreme vladavine Demokratske stranke, ali link koji je priložila kao dokaz ne vodi ni do jednog teksta koji datira pre kraja oktobra 2012. godine. Tačno je da se BIRN u sklopu projekata bavila političkom kontrolom medija i u vreme vladavine DS, ali nijedno od tih istraživanja nije objavljeno u tom periodu. Štaviše, na internetu postoji jedan jedini ozbiljniji rad koji involvira ovu organizaciju i koji se direktno bavi ovom temom, a on je objavljen septembra 2013. godine. To upućuje na zaključak da je BIRN vrlo dobro znala šta se dešava u oglašivačkim poslovima na prostoru Srbije od 2008. do 2012. godine, ali je o tome rešila da progovori javno tek nakon promene vlasti.

Dva dana nakon tribine u Beogradu, NUNS uručuje nagradu za istraživačko novinarstvo u kategoriji štampanih medija upravo mreži BIRN za ovaj tekst. Sumnjivi kriterijumi tog rada neće sprečiti ni Gordanu Igrić, regionalnu direktorku BIRN, da 14. maja takođe za Danas otkrije svoj lični animozitet prema, kako se izrazila, „ne Vladi nego Vučiću“, pošto glavni izvor cenzure vidi u ponašanju medija koji od njega „grade kult ličnosti“. Po već analiziranom principu, onaj ko gradi kult ličnosti u stvari radi to zato što mora, a ne zato što želi, pa se postavlja pitanje čemu onda uopšte i potreba da dokazujemo postojanje cenzure kad je to jasno kao dan.

Jedino disonantno mišljenje u moru medijske dekadencije i uzaludnih težnji da se u novinarskom miljeu ne promeni ništa iznela je 15. maja urednica i autorka emisije „Insajder“ Brankica Stanković. Na pitanje koleginice da prokomentariše cenzorsku klimu u Srbiji, ona će posve neočekivano reći: „Stvarno ne mogu ništa drugo da kažem osim da zaista ne znam šta to znači cenzura. Mene nikad niko nije pozvao da mi kaže šta može, a šta ne može da ide. Nikada niko, za toliko godina koliko radimo ’Insajder’, i mislim da su to gluposti.“ Istakavši da novinari koji tvrde da ima cenzure moraju da kažu ko ih je cenzurisao, dodala je: „Sve se to tako nekako tvrdi i to im je opravdanje zašto se ne rade neke stvari, a niko da javno to kaže.“ Lažnu dilemu SuzaneTrninić, da li novinari ne koriste slobodu koju imaju ili moraju da je osvajaju tako što će da se dovijaju, najnagrađivanija novinarka kratko je presekla: „Nema tu osvajanja slobode. Prosto treba da se profesionalno radi posao koji radite, bilo koji posao.“

U intervjuu za majsko izdanje časopisa Eskvajer, Stanković je između ostalog navela da je zgrožena odsustvom brige svojih kolega povodom života koji već pet godina vodi pod strogim obezbeđenjem: „Toliko je sve licemerno i odvratno da bih mogla još tri knjige da napišem, ali ne o sebi i onome što se meni dešava, nego o svima njima. O predstavnicima tzv. druge Srbije, to su valjda predstavnici nekakve elite, intelektualci, borci za ljudska prava. Gde su nestali svi oni? Njihovo ćutanje je toliko upadljivo da je i više nego sramno.“ Ona je već više puta upozoravala da će istupiti iz udruženja NUNS, čiji je član.

Veoma je upadljivo dato udruženje, uprkos sve aktuelnijim indicijama o sklonostima nedavno smenjenog načelnika UKP Rodoljuba Milovića ka manipulisanju, još nijednom nije smoglo hrabrosti da postavi više nego logično pitanje o svrsishodnosti tog abnormalnog bezbednosnog tretmana. Zašto? Razlog je, čini se, ponovo u udobnoj inerciji: Ne postoji stereotip sveugroženog novinara na kojem se više profitira u doba propagiranja cenzure i ugroženih medijskih sloboda, koji bi se bolje crpeo i iskorištavao na bilo kome drugom kao na Brankici Stanković. Štaviše, NUNS i Veran Matić, povodom tužbe Luke Bojovića koja im ni najmanje nije izazvala sumnju u čitav slučaj, oglasili su se radi pružanja samo još veće potpore toj instrumentalizaciji. Ova figura, taj dragoceni označitelj u čitavom lancu ostalih označitelja, međutim, danas je u jedno možda i najslabija karika koja bi, ukoliko bi se prekinula – s obzirom na to koliko je u čitav scenario uloženo – mogla otkriti jezgro najtamnijih poluga vlasti Demokratske stranke.

Insajder Škoro

Paralelno sa svim ovim, čitavu prvu polovinu maja traje i „slučaj Škoro”. Sve počinje 27. aprila, na dan formiranja nove Vlade, kada SNS izdaje saopštenje u kojem optužuje RTS da služi kao „svakodnevni poligon za prljave napade” na predsednika te stranke.

„Imali smo prilike da prethodnih dana, kao i danas, u danu kada se formira Vlada Republike Srbije, budemo svedoci bujice neosnovanih primedbi voditelja  RTS-a, sa jedinim ciljem – da se unizi nova Vlada i ugled Aleksandra Vučića”, stoji u saopštenju. Dragoljub Žarković će uopšteniji  karakter njegovog sadržaja protumačiti kao „odapinjanje strele koja novinare, a posebno urednike tera na razmišljane šta bi se vlastima dopalo a šta ne”. Sva novinarska udruženja takođe će se složiti da je reč o zastrašivanju. „Ako najmoćnija politička stranka u Srbiji ovako reaguje na vrhuncu popularnosti, koliko će tokom mandata biti tolerantna prema kritikama”, piše u saopštenju UNS-a, dok će Ljiljana Smajlović u Politici takođe apostrofirati ovu vezu između stranke na „vrhuncu moći” i spremnosti da se primi kritika, čak i ako joj ona deluje kao nepravedna. Međutim, da li činjenica što je neka stranka osvojila apsolutnu većinu u skupštini znači da bi po nekakvoj „pravdi” trebalo da ima manje prava od drugih da ukazuje na neosnovane „kritike”, pljuvačinu i utiske?

Ono što, začudo, u jednom dahu i po potrebi, ovde potpuno nestaje sa scene jesu sva ona golema objašnjenja, izvučena iz iskustva sa prethodnom vlašću, o nekakvim „perfidnim pritiscima” na medije koji se ne odvijaju javno, jer u protivnom ne bi ni bili perfidni. Kako se sa ovim stranačkim saopštenjem, dakle, sad uklapaju uveravanja npr. Olje Bećković i Gordane Suše o suptilnim pozivima ljudi bliskih vlasti, tajnim ručkovima, podsmevanja zbog rečenice ’da li sam vas ikada zvao?’ i sl.? Nije li pre, sasvim suprotno, upravo ovakvo saopštenje pokazatelj verodostojnosti stava vladajuće stranke da ne utiče bitnije na medije? Nismo li tek danas svedoci jednako impotentnih saopštenja NDS-a i Borisa Tadića koji je izgubio sve medijske poluge, za razliku od vremena kada je vladao i tokom kojeg se nijednom nije oglašavao na takav način kada mu je nešto u medijima smetalo? U saopštenju SNS-a, sasvim očigledno, ničega perfidnog nema – štaviše, upadljivo odsustvo perfidnosti, suptilnosti i diskrecije je jedno od njegovih glavnih obeležja.

Tek 9. maja, dakle retroaktivno, ovo saopštenje dobiće upotrebu u javnosti, jer tog dana Ratko Dmitrović, glavni i odgovorni urednik Večernjih novosti, smenjuje i suspenduje svog dotadašnjeg šefa deska Srđana Škora. Ovo se odmah tumači kao delotvornost saopštenja od 27. aprila, pošto je Škoro tog dana gostovao na jutarnjem programu RTS-a i iznosio negativne stavove prema budućem sastavu Vlade. Svoje utiske bazirao je na omalovažavanju, diskreditaciji obrazovnih institucija na kojima su ministri sticali zvanja i stepenu dotadašnje anonimnosti pojedinih među njima. Iako se ono nije odnosilo isključivo na njegovo gostovanje, nego i na ponašanje voditeljke Olivere Kovačević u emisiji „Da Možda Ne” emitovanoj 24. aprila, kao i na najave da Nebojša Spaić postaje savetnik direktora u RTS-u, značenje SNS saopštenja od tad biva nepopravivo suženo da učestvuje isključivo u uzročno-posledičnoj vezi sa smenom  Srđana Škora.

NUNS potom, za samo nekoliko sati od suspendovanja, izlazi sa proglasom „Smena, zbog kritike vlasti“ u čijem sadržaju se jasno ističe da je „bez obzira na obrazloženje“ smena uzrokovana Škorovim gostovanjem u jutarnjem programu. Pokušaj preventivne diskvalifikacije svega što bi rekao urednik Novosti imao je za cilj da, povrh svega, ne iznedri pitanje koje relativizuje kompletan politički motiv smene: Zašto bi, zaboga, Dmitrović, poznat po svojim nacionalističkim i evrofobičnim stavovima, imao nešto politički protiv tvrdnji koje je u jutarnjem programu izneo Škoro i zbog toga ga smenio?

Sa druge strane, NUNS-ovo nastojanje je da pošto-poto održi vezu sa saopštenjem SNS-a sa kraja aprila i na taj način optuži vladajuću stranku i samog premijera da je vršio politički pritisak na Dmitrovića da smeni Škora. U ovu idiličnu sliku odmah se, već tradicionalno, zaljubljuju Radio Slobodna Evropa, Dojče Vele, NSPM, Peščanik, Autonomija, Teleprompter i druga blog-glasila, novinari poput Olje Bećković kojima je cilj da Srđana Škora predstave kao nevinu žrtvu cenzure, uzornog novinara koji „ni mrava ne bi zgazio“. Glavnu ofanzivu opet vrši Danas, gde se 12. maja pojavljuje prilog Jasmine Lukač pod nazivom „Profesionalac“, koji nema nikakvu drugu poentu osim da iznese „časne“ biografske podatke do tada gotovo potpuno nepoznate osobe, svojevremeno urednika u listu Revija 92 poznatom po satanizovanju pokojnog premijera Đinđića. U istom broju, pak, zadatak da učvrsti vezu SNS saopštenja i smene pripao je Aleksandru Rokniću, kako bi sa ova dva teksta čitaoci dobili nekakvu zaokruženu sliku o celom događaju.

Četiri dana kasnije, u Našim novinama, u autorskom tekstu „Škoroliks“, bez jasnog razloga oglasila se i nekadašnja estradna zvezda, Dimitrije Vojinov, tvrdeći da se ovom smenom otvara novo poglavlje u represiji nad medijima u Srbiji. „Posle ovog slučaja shvatićemo kako u našim medijima više ništa nije isto“, najavio je pompezno Vojinov. Istovremeno, mnogi mediji, među kojima je i B92, lažno su predstavljali Srđana Škora kao „smenjenog urednika Novosti“, što u kontekstu cenzure mnogo bolje zvuči nego „šef deska“, čiji posao nema nikakve veze sa uređivanjem sadržaja novina, već je pre svega tehničkog karaktera. Jasmini Lukač npr. ni nedelje neće biti dovoljne da se te manipulacije odrekne.

Udruženje novinara Srbije takođe je uzelo Škora u zaštitu, ali nije izdavalo manipulativna saopštenja. Umesto toga, postavilo se u svojstvu nekakvog sindikalnog kišobrana, kao što ga i generalno novinari doživljavaju, reagujući samo na osnovu toga što je lice koje je u pitanju novinar. Bez ikakvog upućivanja u čitav slučaj, u činjenice i argumente druge strane, na taj način ono je takođe doprinelo tome da se svako Dmitrovićevo objašnjenje shvati kao drugorazredno u odnosu na primat stereotipa o sveugroženom novinaru. Ispostavlja se da se na ovom slučaju, koji nije nikakav izuzetak od dosadašnjeg delovanja UNS-a, može podvući čitav metodološki (ne politički) problem koji ovo udruženje godinama unazad vuče sa sobom – njegova prekomerna sklonost ka formalizmu, uopštenim principima i načelima, kojoj provera i manipulativni potencijal sadržaja, istovremeno, sve više promiču ispred nosa.

Iako je u prvom momentu bilo neizvesno da li će Ratko Dmitrović pustiti da propagandna mašinerija i sveopšta inercija sa intencionalnošću na cenzuru učini svoje i odćutati, nešto drugo je ipak preovladalo. Glavni urednik Novosti nije bio u stanju da sakrije zaprepašćenje zbog instrumentalizacije Srđana Škora i brzine kojom je ovaj odjednom postao idealan označitelj, pa je zato pokušao da se odupre, bez obzira na to da li mu se politička orijentacija poklapa sa politikom Vlade. On je UNS-u objasnio da smena Škora nema veze sa gostovanjem na RTS-u i da se sa najvećim delom onoga što je Škoro rekao u jutarnjem programu slaže. „Pre tri meseca počeo sam intenzivne pripreme u desku, za šta imam šest-sedam svedoka, tražeći drugog šefa, nezadovoljan načinom na koji Škoro radi“, rekao je Dmitrović u 39. minutu emisije „Sarapin problem“ emitovanoj 12. maja.

Kompletnu medijsku pompu okarakterisao je kao pokušaj napada na Novosti i premijera, i sledećim rečima stavio do znanja u čemu se sastoji uloga koju su mu nametnuli drugi: „Šta je trebalo da uradim? Da bih izbegao ovo što se desilo, trebalo je da kažem, ne mogu ja da smenim Škora – a našao sam šefa deska za koga sam ubeđen da će bolje da radi od njega – jer će reći da je to zato što je na jutarnjem programu kritikovao Vladu, Vučića i ministre? Dakle, na taj način da razmišljam? – niti me interesuje, niti sam to ikada radio.“

U tim Dmitrovićevim rečima, koji je ovde ispao pošteniji od čitave građansko-elitističke armade, leži suština slučaja „Škoro“. Kakvu god da je reakciju napravio nakon suspendovanja, to nije, ili je vrlo malo promenilo značenje i smisao događaja, što potvrđuje stadijum dokapitalizacije propagande po kojoj fenomen biva hermetizovan već samim nastupom. Kakav će biti rasplet na kraju, nakon što pompa protutnji, i nije više toliko bitno jer se ne može meriti sa već učinjenom štetom – neprekidnim podgrevanjem kampanje o ugrožavanju medijskih sloboda i podizanjem „anti-cenzorskog“ raspoloženja u javnosti.

Čemu taj rezultat ovde doprinosi? Upravo tome da se osiguraju i od gubitka posla zaštite svi oni novinari koji se u javnosti dugi niz godina predstavljaju kao „profesionalci“, a danas osećaju ugroženi zbog baštinjene nekompetentnosti koje su i sami svesni. Slučaj „cenzure“ postaje otvorena pretnja i demonstracija oružja kojim su „moralne gromade“ spremne da se brane samo da bi opstale na svom uticajnom položaju. Cilj slučaja „Škoro“ tako je bio da se pošalje neuvijena poruka šta čeka svakog urednika koji ubuduće iz bilo kog razloga pomisli da smeni novinara koji „kritikuje“, tj. pljuje vlast, i time, da se sa tim pljuvanjem neometano nastavi. Nastaje situacija u kojoj je određena lica praktično nemoguće smeniti – kako god se ona ponašala – isključivo zbog reakcija koje će potom uslediti. Usled toga, pod pritiskom „anti-cenzorske“ javnosti, Srđan Škoro biva premešten na mesto pomoćnika odgovornog urednika u listu „Sport“, u okviru kompanije ,,Novosti”.

Saradnik Instituta za javnu politiku

Komеntari11
30f6e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

b. kramer
Ovaj njegov 'Institut' (kako to gordo zvuči) izgleda služi za hvalospeve apologeta lika i dela A. Vučića?
branislav sokolic
Malom Misu svaka cast, Srbiji treba srpska vlast!
Mali miš
Gospodine Branko, u mom komentaru nema kritike pojedinačne stranke, već generalno politike svih vladajućih stranaka. Tu SNS, nažalost, nije izuzetak i to dokazuje sada kao do juče DS. Smeta mi da se mi bavimo sporednim pitanjima, kao što je medijski napadi na vlast. Svaka vlast treba se kritikuje, jer ako se ne kritikuje ona postaje nekontrolisana. A šta se desi kada izostane kontrola vlasti? Korupcija, krađa, samovolja i bezakonje. Da li Vi želite bezakonje? A što se tiče teksta, sve to stoji, po pitanju činjenica, ali interpretacija istih je loša. Prosto Politika, po mom mišljenju, ne postavlja ključna pitanja, nego samo dnevno-politička. Pa imamo situaciju u medijima da više znamo o Donjecku i ratu u Ukrajini, nego zašto nema pijaće vode u Užicu. Imali smo smetove u Vojvodini pre samo nekoliko meseci i šta je urađeno po tom pitanju? Da li su postavljeni snegobrani? Nisu. Da li opet treba zbog snega da pokrećemo celu vojsku umesto da postavimo snegobrane?
Branko S.
Sve pohvale za vrlo jasan i analitičan pristup "problemu" cenzure i auto-cenzure, a može se reći i bicikl-cenzure (Bi cikl = dvokružno). Mali miš, svojim komentarom, najbolji je prilog ovoj diskusiji, i verujem da ga podržava oko (verovatno i manje), od 6% žitelja Srbije... Srećom, čak i u Srbiji, 6% nije većina...ni blizu...
Toplica Cvetković
Ovaj tekst na sve liči osim na "pogled sa strane"... Svako ko je imalo zainteresovan da dobro obradi temu ne bi propustio da pomene ključne mehanizme pritiska na medije i novinare, a ovde se to nekako dogodilo.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja