subota, 06.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 17.08.2014. u 15:00 Dubravka Lakić

Služio sam englesku kraljicu

Џон Бурман током 67. Канског фестивала

– Stiven Spilberg i Džordž Lukas su dve velike „katastrofe” za svetsku kinematografiju, tvorci velikih i neverovatno uspešnih komercijalnih hitova. Ali, to nije najgore. Njih dvojica su to javno otkrili velikim studijima, ukazavši da publiku treba da čine četrnaestogodišnjaci i da stvari treba pojednostaviti. I od tada se snima takva vrsta filmova. Mi, ostali filmski reditelji, dugo smo pokušavali od producenata da sakrijemo činjenicu da su mladi Spilberg i Lukas obrnuli svet. Ali, brzo smo bili razotkriveni. Zato nam se i dogodilo da sada moramo da egzistiramo na marginama...

Ovako je u prethodnom intervjuu za „Politiku”, datom 2001. posle premijere filma „Krojač iz Paname”, govorio slavni britanski i svetski filmski reditelj, scenarista i producent Džon Burman (1933, irsko-holandskog porekla), autor antologijskih filmova poput: „Uhvati nas ako možeš”, „Brisani prostor”, „Pakao na Pacifiku”, „Leo poslednji”, „Oslobađanje”, „General”, „Ekskalibur – mač kralja Artura”, „Smaragdna šuma”, „Nada i slava” (nominacija za Oskara), „Tamo gde je srce” i „Iza Ranguna”, u kojima je sarađivao i s glumcima: Li Marvinom, Bertom Rejnoldsom, Marčelom Manstrojanijem, Šonom Konerijem...

Od tog razgovora je prošlo 13 godina. Isto toliko i od trenutka kada se učinilo da je Burman naizgled nestao s velike filmske scene. Sve do ovog nedavnog velikog povratka na crveni tepih ovogodišnjeg 67. Kanskog festivala, na kojem je još 1970. za film „Leo poslednji” (s Marčelom Manstrojanijem) osvojio nagradu za najbolju režiju. U programu „15 dana autora” Džon Burman je predstavio poluautobiografski film „Kraljica i domovina” koji je, posle 27 godina od nastanka kultnog filma „Nada i slava”, njegov svojevrsni nastavak.

Vratili ste se u svoju daleku prošlost, ali i u prošlost jednog, sada već pomalo zaboravljenog načina filmskog stvaralaštva, onog klasičnog. Sentimentalni razlozi?

Želeo sam da snimim film na veoma jednostavan način, s likovima čiji je odnos jasan i emotivan. S druge strane, nastavio sam priču iz filma „Nada i slava”. Glavnog junaka i članove njegove porodice, koji su preživljavali svoje dane u Londonu tokom Drugog svteskog rata, „uhvatio sam” sada nekoliko godina posle događaja iz tog filma. O priči iz „Kraljice i domovine” počeo sam da razmišljam tek pre tri godine, a da sam takav film snimio ranije bio bih mnogo ljući.

Zašto?

Kada se osvrnem unazad, na pedesetete godine prošlog veka, mogu da kažem da je tada bilo nekih suštinskih promena. Rat je bio završen, starije generacije su se „očistile” od pojmova imperijalizam i britanska imperija, a mi iz mlađe generacije shvatili smo da Engleska postaje sasvim drugačija zemlja. Svi smo se nadali da će se ona potpuno transformisati. Ali, vrlo brzo smo se i razočarali zato što reforme nisu otišle predaleko, već je monarhija našla način da opstane. Klasni sistem je ovekovečen, školski je ispoliran, a Engleska nije postala ono što smo mi tada očekivali i nadali se da će postati. Smešno je, zar ne, da je sada, 60 godina posle tog perioda kada sam služio englesku kraljicu, taj vojni rok (1952–1954) o kojem govori film, kraljica još tu. I svi je vole, osim mene!

Dečak iz „Nade i slave” je sada porastao, služi dvogodišnju vojnu službu spremajući se za rat u Koreji, koliko i u ovom filmu ima autobiografskog?

„Nada i slava” je bio baziran na mojim uspomenama na Drugi svetski rat. Sada je taj dečak devet godina stariji i sada je reč o 1952. Elizabeta Druga je tih dana, kada sam regrutovan u vojnu službu, bila krunisana. Naravno, ja sam bio mnogo mrgodniji i razjareniji nego što sam to, kroz glavnog junaka Bila, portretisao u filmu. Vojna služba njenog kraljevstva je tada bila mašina za mlevenje kobasica. Hiljade i hiljade regruta! Tada je Britanija imala baze širom sveta i one su morale da budu popunjene. Bližile su se šezdesete kada su svi verovali da je atomski rat neizbežan, postojao je taj osećaj da idemo ka smaku sveta...

A neuzvraćene ljubavi?

Istina, priča u „Kraljici i domovini” više se bavi devojkama i groznim kandžama neuzvraćene ljubavi. To je i te kako autobiografsko. To i moja prva popušena cigareta. U vojničkoj baraci spavalo je nas dvadesetoro i svi su pušili sem mene. Jednog dana pred vojničku platu svi su bili švorc i bez duvana i ta njihova žudnja za cigaretom bila je toliko jaka da je i na mene nekako uticala. Kada je jedan od naših, u susednoj baraci, zamenio teglu džema od jagoda za kutiju cigareta, svi smo dobili po jednu. Dvadeset cigareta za dvadeset vojnika. Jedna je bila moja. Popušio sam je.


Džon Burman i Dubravka Lakić

„Kraljica i domovina” je i komičan i radostan film, po mnogo čemu drugačiji od vaših filmova iz 70-ih i 80-ih.Otkud ta promena stila?

Pretpostavljam otuda što sam ostario. Što sada umem da opraštam i bolje da razumem i što nisam više kivan, ljut i oštar. Sada sam star. I to ne samo zato što sada imam 81 godinu. Ja sam oduvek bio star.

I ciničan. I veoma ozbiljan, još od mladih dana, iz osećaja odgovornosti ili?

Ne znam, ali tačno je, oduvek sam imao tu dozu ozbiljnosti. Imao sam veliku krizu u dobu od nekih svojih 11 godina. Išao sam u jezuitsku školu, a moja porodica je bila protestantska. Subotom sam pevao u horu protestanstke crkve, a tokom nedelje išao u katoličku školu i to me je veoma mučilo. Osećao sam teret jer su svi zahtevi i sve tvrdnje dolazile iz crkava, a ja sam počeo da osećam da je nemoguće da su obe u pravu. Jedna mora da greši. To me je neverovatno mučilo, a onda me je jednog dana, dok sam na reci plovio u svom malom čamcu, ošinula misao – možda su obe u krivu! Ta misao je bila još jedna moguća alternativa. Spasonosna! Gotovo sam počeo da lebdim! Sav teret je odjednom nestao s mojih leđa i moj se život od tog trenutka potpuno promenio. Od tada za mene više nisu postojale religije. Rešiti se boga bilo je nešto najbolje što se desilo meni kao dečaku. I naravno, bilo bi dobro da sam se još tada rešio i kraljice. Bio bih srećniji.

Šta se još promenilo u filmskom stvaralaštvu od onih čuvenih filmova iz 60-ih i 70-ih godina, a pre pojave Spilberga i Lukasa?

Mnogo toga. Nestali su filmovi koji su bili rađeni suštinskim, srednjim budžetom. Sada imate ili veliki američki studio film ili art-geto film Kada sam ja radio za velike američke studije, njih su vodili posvećeni pojedinci, a danas su njihovi vlasnici i čelnici mnogoljudni komiteti, postavljenici korporativnih vlasnika. Danas reditelj mora da piše stranice i stranice objašnjenja komitetu, a onda oni analiziraju svaku scenu, uz more zahteva za promenama, izmenama i uslovljavanjima. I sve to traje i traje. Užasno! A za to što su, tada veoma mladi, Spilberg i Lukas preokrenuli svet i holivudske producente objašnjenje je moguće možda pronaći i u želji Holivuda da se što jače suprotstavi sve većem uticaju i uspehu televizije...

„Krojač iz Paname” iz 2001. bio je vaš poslednji veliki film, a onda ste se nekako ućutali?

Ne, nisam ni ućutao niti nestao. Mnogo sam pisao, radio na nekim projektima, a onda sam doživeo kasnu, ali snažnu ljubavnu vezu s radijem. Napisao sam i režirao nekoliko radio drama što je za mene bilo veoma osvežavajuće. Da bi se napravio film potrebno je predugo vremena, to je dug i veoma dosadan višegodišnji proces, a radio-dramu možete napisati i realizovati za nekoliko nedelja. Glumci to vole, jer ne moraju da uče tekst napamet već ga čitaju, ne moraju da se šminkaju ili odevaju i svi veoma uživaju. Zaista osvežavajuće.

Kada ste već pomenuli glumce, poznat je vaš rad s mnogim glumačkim legendama, ali s kojima ste vi najviše voleli da radite?

Najveći i najneverovatniji talenat imao je Li Marvin. Od njega sam toliko mnogo naučio o filmskoj glumi. O načinima kako se glumac odnosi prema kameri, o njegovim fizičkim umećima i kretanjima. Marvin je u tom smislu bio poput baletskog igrača. Veoma drag kao čovek, veoma spreman da kao glumac proba sve i da se nikada ne osvrće unazad.

I ko još?

Obožavao sam i Džona Vojta s kojim sam sarađivao u filmovima „Oslobađanje” i „General”. On je bio jedan od svega nekoliko američkih glumaca koji su umeli da glume s perfektnim akcentom. Sa Šonom Konerijem sam snimio „Zardoz” i od tada smo postali veoma dobri, kućni prijatelji.

U intervjuu za „Holivud riporter”, odgovarajući na pitanje o glumcima najtežim za rad, pomenuli ste Ričarda Bartona?

Da, ali nisam rekao da je s njim bilo najteže raditi. Rekao sam da me je on malčice razočarao.

Zašto?

Zato što sam, radeći s njim film „Isterivač đavola II: Jeretik”, uočio da on nije bio dobar filmski glumac, u smislu da nije mogao ni umeo da koristi svoje telo na najbolji način. Kod Ričarda Bartona je sve dolazilo iz njegovog fantastičnog glasa i glave i očiju u krupnom planu. Sve ispod njegovog vrata bilo je nekako inertno i za potrebe filmova problematično. Ali, Barton nije bio težak za saradnju. Naprotiv.

U Kanu ste izjavili da vam je „Kraljica i domovina” poslednji film?

Jesam i zaista tako mislim, mada neću trošiti vreme na uveravanje ljudi u to jer mi ionako niko to neće verovati.

Postalo je teško režirati filmove?

Oduvek je to bilo teško, ali me je ovaj film umalo ubio. Na snimanju mi je pomagala ćerka, slušali su me dobro, a i imam sada ovaj štap pa je svima bilo jasno šta s njim mogu da im uradim. On ne samo da mi pomaže da se držim na nogama i hodam, već je i vrlo dobro oružje.

Uvek se za Vas govorilo da gledate mnogo filmova?

Tako je i danas. Stalno gledam filmove i pratim kretanja. Gledao sam i filmove Emira Kusturice. On je veoma originalan filmski stvaralac. Energičan, uskovitlan.

Komentari4
6a165
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Irci, Skoti i engleska kraljica
Ako vam Irac ili Skot ne kaze ili pokaze da ne voli englesku kraljicu, onda je najverovatnije da mu je neko odsekao jezik.
редовни читалац
Диван, диван текст. Као да смо присуствовали разговору. Поштовање непогрешивом аутору.
коста д
Уме Политика да обрадује, "поклони" текст за уживање.
slomo bengabri
Odličan intervju. Opisi L. Marvina i R. Bartona su sjajni. Inače, iz intervjua se može dosta naučiti koliko god to izgledalo smiješno. Ovaj s Burmanom prevazilazi sva moja očekivanja.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja